Kvir filmovi koje smo voleli (2009 - 2019)

Protekla decenija pokazala nam je, između ostalog, i to kako evoluira kvir film, a lista počinje sada već daleke 2009. godine, i donosi više od deset filmova, jer godine svako broji na svoj način.

Single Man (2009)

George (igra ga Colin Firth) je sredovečni profesor književnosti, koji nakon smrti dugogodišnjeg partnera Jima (Matthew Goode) traga za razlozima zbog kojih bi nastavio da živi. Reditelj i scenarista Tom Ford donosi nam važnu priču, koja je značajna zbog toga što i danas mnogi gej ljudi ne dobijaju prostor da žale za partnerima koje su izgubili, budući da društvo njihove odnose naješće ne doživljava kao stvarne.

Heartbeats (2010)

Ova lista svakako ne bi bila potpuna bez Xaviera Dolana, pa su tu „Otkucaji srca“ – nešto veselija priča od prethodne, što ne znači da ne boli, makar one koji poznaju neuzvraćenu ljubav sa motivima obmane.

Jednostavno je – dvoje prijatelja se zaljubi u istog muškarca, koji je više skulptura nego čovek, pa iz površnih pobuda projektuju svoje želje i strasti u mladića čiji je hobi upravo rasplamsavanje toplih osećanja u onima koji za uzvrat neće dobiti baš ništa.

Weekend (2011)

Ovo nije prvi put da se ovaj film pominje na našem portalu, i to sa dobrim razlogom. Iako naslov nije obećavao ništa zanimljivo, Weekend nas je već posle prve scene ubedio u suprotno. Reditelj Andrew Haigh priča o dva muškarca koji su se tek upoznali, i o tome kako poznanstvo od nekoliko dana može da liči na veliku ljubav. Priča podseća na mnoge situacije iz stvarnog života, a posebno kada su u pitanju pripadnici nevidljivih manjina čije se ljubavi često uguše u nedostatku vidljivosti.

Laurence Anyways (2012)

I ponovo Dolan. Samo dve godine nakon Heartbeats pojavio se i Lorence, koji priča o tridesetpetogodišnjem profesoru francuskog jezika koji od svoje verenice traži podršku na putu da postane žena. Kompleksnost scenarija dokazuje da ljubav nije jednostavna, kao ni život sam, i da su stvari retko crno-bele, već su najčešće u svim mogućim bojama i nijansama koje se mešaju.

Kill Your Darlings (2013)

Daniel Radcliffe je odigrao ikonu Beat generacije - Allena Ginsberga. Biografski film ovog junaka prati tokom prvih godina studiranja, godina je 1944, a tu je i William Burroughs. Ginsberg vrlo brzo popusti pred kvalitetima svog školskog kolege Carra (Dane DeHaan), a život komplikuje David Krammerer koji se i sam zaintereusje za Carra, ali brzo bude ubijen. Osumnjičeni su Kerouac, Burroughs, i naravno Carr.

Pride (2014)

Reditelj Matthew Warchus ispričao nam je možda najvažniju istorijsku priču od svih koje su ekranizovane tokom protekle decenije, inspirisanu istinitim događajima iz 1984. godine, u vreme kada je Margaret Thatcher u Engleskoj uticala na brojne živote. Nacionalna unija rudara štrajkuje, a podrška im stiže kao iznenađenje, budući da im se pridružuju londonski gejevi i lezbejke. Savez je na početku nezgrapan i komičan, ali se ubrzo iz njega rađa solidarnost u punom smislu te reči.

Tangerine (2015)

Film Seana Bakera prati mlade transrodne seksualne radnice, a radi se o niskobudžetnom ostvarenju koje je snimano samo iPhone-om 5.

Badnje je veče u Los Anđelesu, a Sin-Dee (Kitana Kiki Rodriguez) interesuje samo to da li ju je dečko, koji joj je ujedno i makro, varao sa nekom drugom uposlenicom dok je bila u zatvoru. Duhovito, emotivno, i – važno.

Moonlight (2016)

Mnogo se pričalo o Mesečini te 2016. godine, a najviše zbog toga što se reditelj Barry Jenkins usudio da dirne u ono u šta se inače ne dira – seksualnost afroameričkih muškaraca. Tamo gde je obično bila grubost rodila se nežna priča o mladom muškarcu koji traga za sobom, a najveći problem je upravo seksualnost, jer se muškarci koji vole muškarce gube u galami od pravila i predrasuda, a posebno u okruženjima koja su patrijarhalna, i koja veruju da se snaga crpi samo iz onoga što izgleda kao snažno.

Call Me by Your Name i God's Own Country (2017)

Dve filma, dve snažne priče. Potpuno različita okruženja u ova dva ostvarenja nude dva ugla i dve vremenske zone za tumačenje istopolne ljubavi, pa dok Call Me by Your Name nudi sigurno okruženje za bezbedno sazrevanje mladog kvir pojedinca, God's Own Country je nešto drugačiji, pa iako se radnja događa tridesetak godina kasnije ipak je nešto grublji, baš kao i predeli u kojima je sniman. U najmanju ruku – filmska lektira.

1985 (2018)

Film prati dvadesetogodišnjaka (igra ga Cory Michael Smith) koji se vraća u rodni grad nakon što je nekoliko godina proveo u Njujorku. Dolazi kako bi se oprostio sa porodicom koja niti zna da je gej, niti da boluje od AIDS-a, koji je u to vreme značio smrtnu presudu. Film nudi tok radnje koji izgleda istinito, a zbog toga što detalje otkriva postepeno, pa u slučaju da prethodno nismo čitali o filmu, do sredine ne znamo o čemu se radi, već samo pretpostavljamo, a na osnovu zabrinutih pogleda, i osećaja usamljenosti koji obuzima svako biće koje je ikada upoznalo izolaciju.

Portrait of a Lady on Fire (2019)

Za film koji mnogi nazivaju remek delom filmske umetnice u usponu odgovorna je Céline Sciamma. U Kanu je već osvojio Queer Palmu, a u bioskopima publiku. Prati Marianne (Noemie Merlant) mladu slikarku koja dobija neobičnu poslovnu ponudu: od nje se traži da dođe na zabačeni otok u Bretanji kako bi naslikala portret Héloïse (Adèle Haenel), mlade žene koja se upravo vratila iz samostana, kako bi je majka spremila za udaju za verenika njene sestre koja je malo pre toga počinila samoubistvo.

Ovo je ujedno i odličan zaključak jedne decenije, i obećanje da kvir film ide napred, te da nas u budućnosti očekuju još smelija i glasnija ostvarenja.

*Mnogi filmovi nisu ušli na listu, i to potpuno neopravdano, poput Almodovarovog Dolor y gloria (2019), ili Beach Rats (2017), te mnogih drugih - zadatak nije bio lak.