La casa de papel - kraj jedne ere

Poslednjih pet epizoda ove serije-fenomena opravdalo je apsolutno svaki minut gledanja, nerviranja i iščekivanja; opravdalo je i to što smo ovu sezonu dobili u dve porcije. Čak se i to ispostavilo kao smisleno, iako nikad ne sluti na dobro i redovno je posledica problema u produkciji ili potrebe da se serija završi, na kakav god način. Ništa od toga nije slučaj ovde, odnosno, ako jeste, to kao publika nismo ni osetili.

Prvih pet epizoda poslednje sezone emitovanih u septembru fokusira se na akciju i rat između pljačkaša, te vojske, policije i službe bezbednosti kao predstavnika države. Bilo je ljudskih žrtava na obe strane, oko jedne smo se posebno potresli, što je slutilo na tragično finale. Ipak, La casa de papel je osmišljena tako da u svakom trenutku može da krene u novom pravcu, pa se mogao očekivati svakakav kraj. A za kraj smo dobili – spektakl.

Tokom poslednjih epizoda odata je počast svim likovima koje smo voleli i volimo, dobili smo i novu omiljenu junakinju - Aliciu Sierru, gubili smo živce i nadu, radovali se i bili na ivici suza, a ništa nije moglo da prođe ni bez Bella, ciao. Pored toga, Srbi su dobili i satisfakciju u vidu rečenice „Zovi Srbe“, što je, uz već dobro poznato prisustvo likova srpskog porekla, bilo dovoljno da portali polude i nanovo krenu da prepisuju jedni od drugih. No, ako će zbog toga ova serija dobiti makar jednog novog gledaoca, u redu je.

Autori su još jednom dokazali da za njih nema bezizlazne situacije i da kako god da raspletu, uvek imaju ideja za novi zaplet. Zahvaljujući tome jednom već završena serija je nakon druge sezone dobila šansu za nastavak na Netflixu, a kreatori su je iskoristili najbolje što su mogli. Ako se isprva i osetilo da nastavak pokušavaju da nakaleme na prethodne epizode, ubrzo je sve počelo da teče lagano, pa su i Netflixovu finansijsku injekciju iskoristili kako treba. Svaki obrt, svako preterivanje, svaku naizgled bespotrebnu liniju radnje opravdali su upravo u poslednjem delu, pa se ispostavilo da reminiscencije na Berlinovu prošlost i te kako imaju smisla, te da taj jezivi, ali mnogima omiljeni lik nije vraćen samo „na zahtev publike“ i bez ikakvog suštinskog razloga.

Kraj je osmišljen tako da niko nije izostavljen i zaboravljen (iako je kraljica majka Nairobi mogla dobiti značajniju minutažu), pa ni gledaoci, prepoznati kao „istinski pokret otpora“, s posvetom na odjavnoj špici. Na kraju, dobili smo kompletan paket sa sve crvenom mašnicom, kao da je oduvek bio plan da se sve završi baš onako kako smo videli. Jasno je pak da bi bez mnogo muke scenaristi razvili još makar tri sezone, ali ovako upakovan završetak, sa svim intertekstualnim i metafikcionalnim referencama (uključujući i mural i posvetu publici), nedvosmisleno ukazuje na to da je serija završena jednom zasvagda, a da njena ostavština i dalje živi.

Imajući sve to u vidu, odlično je što na samom kraju akcenat ipak nije stavljen na partizansko-pravedničko-osvetnički otpor i gnev. „Ja sam lopov“, lepo kaže Profesor, bez pokušaja da narodu koji navija za njega udeli po česticu zlatne poluge kao onomad novčanice iz cepelina nad Madridom. Država je iluzija u kojoj živimo, novac iluzija od koje (pa i za koju) živimo; predstavnici države nekad su gori i od pljačkaške bande, ali – stvari treba nazvati pravim imenom. „Ja sam lopov, sin lopova, budući otac lopova“, zaključuje Profesor... Izaberite svoju sudbinu, ne lažite ni sebe ni druge, recite sve kako jeste i budite pravi pokret otpora u stvarnom svetu. To bi bila poruka, ako je uopšte ima. A zabava? To nam je sa Špancima zagarantovano.