Lagana muzička pauza sa slikama

Ispiranje mozga zapravo nije adekvatan pojam. Kad se mozak ispira, on se ne prazni, već puni. Idealno je da se napuni tako da za drugo nema mesta. U slučaju muzike, stvari nisu toliko crne kao kad je u pitanju - šta sve ne - no, jasno je da na to koja će vam muzika biti draga utiče ono što ste, često hteli-ne hteli, slušali tokom takozvanih formativnih godina. Nadogradnja je moguća, ali kao i svaka budževina, poput Windowsa ME, sklona je padu. A tada se vraćamo na prethodnu, stabilnu verziju, u kojoj se osećamo kao kod svoje kuće. Retardirano, ali udobno.

Nedavno sam otkrio da je to u mom slučaju muzika iz muzičkih intermeca. Muzički intermeco je tekovina ranih dana televizije koja se održala sve do kraja osamdesetih. To je period u kome, između dve emisije, nema ništa. Danas je, nažalost, napušten čitav koncept da u životu postoje periodi u kojima se ne događa ništa. Neki tvrde da je u pitanju prevara, i da je upravo obrnuto, da se samo ništa i događa.

Bilo kako bilo, u narodu se zadržao običaj da se kaže "nema ništa na televiziji" (nikada se ne kaže "nema ničeg"), kao klasična uzrečica tipa "s mene pa na uštap", kod koje se odavno izgubilo znanje o poreklu i prvobitnom značenju - dalekom dobu kada dobar deo dana na televiziji zaista nije bilo ništa. U slučaju intermeca ništa osim muzike i telopa "muzički intermeco". Ponekad bi pisalo "do sledeće emisije". Kasnije su počeli da muzički intermeco opremaju ukusno urađenim video montažama prirodnih lepota, a na red su došli i evropski gradovi, na primer Oslo, gde je za čitavo vreme intermeca preko slajdova ili video snimaka grada pisalo jednostavno: Oslo. No i tada je mozak punila muzika, ne slike.

Malo ko je znao da kaže ko je izvođač ili kako se zove stvar. Nama deci nikada nije palo na pamet da se upitamo o tako nečemu, kao što se ne postavljaju pitanja u vezi drugih prirodnih zvukova, na primer one muzike duvačkog orkestra koja uvek svira kada se dočekuje strani državnik. Decenijama kasnije su neki od nas saznali da je ćaletova kolekcija ploča u sebi krila i, uzmimo, Herb Alperta, koji je zvučao neobično poznato. Ovde treba napomenuti da je osim muzičkog intermeca, postojao i niz nepredviđenih televizijskih situacija od kojih je naživopisnija bila ona na kojoj je preko ekrana pisalo menjamo aku traku, mada je uobičajeni natpis bio otklanjamo tehničke smetnje ili jednostavno izvinite zbog prekida programa. U tim se prilikama puštala daleko luđa muzika, poput stvari pod imenom Popcorn.

Ništa manje dramatično, u kolektivno sećanje je ugrađena i kompozicija pod nazivom Java, koja se vrtela uz odjavne špice tv drama. Ne mislim na onu tra-la-la stvar Java, takođe rabljenu, nego na Andre Poppa i njegov album Delirum in hi-fi, koji toplo preporučujem uz droge. Njih ne mogu da toplo preporučim, ali ako ste već na njima, ne propustite ovaj zaboravljeni biser, a iako niste.

Navedeno međutim nije bila pratnja tipična za muzički intermeco. Pitanje: šta je zapravo muzika iz muzičkih intermeca sedamdesetih i osamdesetih, verovatno je potpuno otvoreno, budući da youtube nema konkretnih zabeleški u tom pogledu. Postala je deo kolektivnog sećanja i samim tim u velikoj meri proizvoljna. Ukoliko pokušate da je rekonstruišete, vaš spisak se verovatno neće podudariti sa mojim, slično kao što se, od slučaja do slučaja, ne bi ni mnoge druge stvari, a naročito ne njihove interpretacije. To je zbog toga jer smo svi mi takođe slučajevi. O ukusima je možda i moguće raspravljati, ali o uspomenama, gotovo nemoguće.

Evo mog slučaja. Dok je Classical Gas Masona Williamsa zapravo izvnredan komad, dotle je Love Is Blue Paula Mauriata iritirajuća kič stvar koja se uvuče u "mali mozak" iako je to poslednje što želite.

Tu je obavezna The Stranger On The Shore, pesma Ackera Bilka koja ni dvadesetak godina od objavljivanja nije izlazila ako ne baš iz mode, a ono iz odjava radijskih emisija; ali i Equinoxe, savršena ilustracija kasnih intermeco sedamdesetih, delo Jean Michel Jarrea.

Posebnu rubriku predstavlja klasična muzika, čiji su ljubitelji u delima uzmimo G. F. Telemana mogli da uživaju uz motive iz moravičkog kraja, a vid muzičkog intermeca putem kojeg se upoznajemo sa Srbijom se održao do dana današnjeg, od svojih početaka uz pratnju ili takozvane ozbiljne muzike, ili dela inspirisanih narodnom muzikom, gde je instrument najčešće panova frula; manastiri naravno uvek idu uz Mokranjca).

* Tekst objavljen na Blogu B92 2009. godine