Lastovo, snovi i sećanja

Prošla sam gotovo sva (nekad) naša ostrva, pažljivo izbegavajući poznata/šminkerska, zato što ne volim gužvu, da bih '79. ili '80. prvi put otišla na Lastovo. Neću sad da računam koliko si godina ti imao tada. Ako se iz narednog opisa zaljubiš u Lastovo, to neće imati nikakve veze sa godinama. A nije važno ni obrnuto.

Sva moja naredna letovanja bila su lastovanja. Kada su počela ratna sranja i klanja, mislim da sam sačuvala zdrav razum(!) zahvaljujući pomisli na onu lepotu i želji da joj se vratim.

To za mene nije više samo geografski pojam, kao što nije ni Engleska.

Poslednji put 1990: prvo nedelju dana u Veneciji, na Bijenalu, pa onda brodom Marko Polo, celu noć do Splita, + 3 nedelje na Lastovu, pa kući avionom. Nisam potrošila ni celu platu na tu zabavu.

Tamo, na Lastovu, ribe crkavaju od starosti, ima šuma u koje teško da je neko kročio, zrikavci se glasaju na poseban način, vazduh je svež i pitak i kod najveće omorine, mirišu smilje, bor i lavanda, more je čisto i smaragdno-safirno, puno malih, a bogme i velikih riba, koje me okruže u vodi i plivaju sa mnom. Nekad one jako sitne priđu i probaju da me pojedu - to jako golica.

Ljudi su dobri, prijateljski gledaju u oči i smeju se.

Kada smo prvi put otišle tamo, da kampujemo, moja seja i ja, išle smo u jedinu lokalnu kafanu na večeru. Ja sam morala da odem u kuhinju i pokažem kako se frigaju lignje, oni to đubre nisu jeli, a i što bi kad su imali orade, brancine, trlje i zubace, o jastozima, kamenicama i murinama da i ne govorimo. Dušica (tako mi se vika sestra), videla iza šanka sliku Hajduka i kaže gazda Anti Šeparoviću: 'Jeste li vi Partizanovac?' Istog časa je on izvadio ispod šanka ličnu travaricu iz Blata na Korčuli, ko za nas. Od tada nas je svake godine dočekivao i ispraćao.

Ma nema ničega tamo, poslednja rupa na Jadranu! Nema ni struje, ni vode u kampu - 'Iju, Marija, pa kako se tuširaš posle kupanja?' Nema tuširanja, nema potrebe, more je čisto, višak soli sa kože se skine peškirom ili maslinovim uljem. 

Kada bismo stigle, prvo se razapinjao šator, ne, prvo podloga od borovih iglica 30 cm debela, pa na to šator, uvek najbolje zategnut, nikad ga nijedna oluja nije ni pomerila, zna strelac znanje, pa tek onda kupanje i spavanje. Prvi put je malo frka kad si pod otvorenim nebom, praktično bez ikakve zaštite. Sestri je bila frka malo više, pa dok sam joj objasnila da to ispod nisu kobre ni pitoni, bilo je već nekoliko zgnječenih guštera ili škorpija. Putovale smo, prvo vozom, a posle smo se izbezobrazile, pa išle avionom do Splita, pa onda brodom od Splita, pet i po sati do Lastova i stizale u smiraj dana.

I danas sanjam te smiraje, kada zlato na moru počne da gori. Bila sam u stanju da sedim i gledam u ovu vatru, sve dok se i poslednja žiška ne ugasi.

Ustajala sam u pola pet, u osvit, bez obzira kada legnem. Sunce je dolazilo s leđa i tek kad bi obasjalo krošnje borova probudilo bi zrikavce. Dotle bi bila apsolutna tišina. More je mirno kao ulje - bonaca. Nikada nisam uspela da odolim i da ne uđem u vodu. Tamo nema plićaka, odmah je duboko more, prijateljsko, osim kad ima one stoke - meduza, a bivalo je. A bivalo je i vetrovitih i olujnih dana, kada je jedini način kupanja bio da sačekaš talas da te poprska i bežiš gore, da te ne pokupi. Srednje veliki talasi (3-5 m) su idealni za zabavu, ali i tu moraš znati i kako da uđeš i kako da izađeš, posto te u protivnom čekaju veoma oštre stene. Ako slučajno tada imam i peraja, odvozam se skoro do Italije.

Ima malih guštera, pa jednog od njih možeš da staviš na rame ili grudi, i on tu onda čuči kao neki zeleni broš: zeleno na čokoladi, moje omiljene boje. Hello Mrs. Brown! Kosa bi mi prvo poprimila crveno-bakarni preliv, a onda postajala sve svetlija, skoro plava, kakva sam bila kao dete.Posmatrala bih svoju kožu kako postaje sve tamnija i znala bih po najzagasitijoj, čokoladnoj nijansi da je vreme da se vratim ovom moru žita i kukuruza.

Dane sam provodila uglavnom u vodi ili na suncu. Oko podneva bih bila u hladovini bora, na vreći i pokrivena flanelskim čaršavom (svake godine bih kupila po jedan) - štiti od vetra, buba i smole sa bora, i sa knjigom u ruci. Knjige smo kupovale u jednoj splitskoj antikvarnici.

Dobro se jelo. Bilo je svežeg voća i povrća, hleba, mleka za čokolešnik, jogurta, keksa, putera, sira...Ono sto se kuvalo na primusu bilo je jednostavno i lako: đuveč, supice, pečeni krompiri, pofezne, sveži gavuni ... A onda večera u kafani: prvo domaća travarica, pa škampi ili dagnje na buzaru, ili usoljene srdele, to kao predjelo. Onda šta je gazda tog dana nalovio, prepuštala sam se ćudima kuvarice, ćudima i genijalnosti, uz puno blitve, belog luka, ruzmarina, maslinovog ulja i salate.

Murina mora na gradele, samo glava i rep u brodet. Meso joj je belo, lako i sočno, nešto najlepše sto sam jela od ribe, a jela sam puno. Ribu i sve ostale plodove mora. Pa onda jedna, retko dve čaše lastovske bele Maraštine, boje, a zamalo i gustine meda, vino koje je suvo i ne jako aromatično, tek dah svega gore opisanog.

Sve ovo vreme sanjam moje Lastovo. Nekad se noću probudim i ne znam gde sam, imam osećaj da sam tamo, puna su mi pluća onog vazduha, mirisa. Nikad nisam prestala da se nadam da ću ponovo otići tamo. Ne mogu da objasnim odakle mi ta želja. Nisam se nikad ni trudila. Sledila sam je i prepuštala joj se, kada god sam mogla.

* Tekst objavljen 13. juna 2003. na blogu B92