Rat i mir
Duur 01 S

Photo: sunearthsky.files.wordpress.com

Lav Tolstoj: Probudio sam se

U snu je video kako leži u toj istoj sobi u kojoj je odista ležao, ali kako nije ranjen nego zdrav. Pred njim se javlja mnogo raznih lica, ništavnih i ravnodušnih. On razgovara s njima, prepire se o nečem nepotrebnom. Oni se spremaju da idu nekud. Knez Andreja se nejasno seća kako je to sve ništavno i kako on ima drugih važnijih briga, ali govori dalje nekakve prazne, oštroumne reči, zadivljujući ih. Malo pomalo, sva ta lica počinju neosetno da iščezavaju i sve se zamenjuje jednim pitanjem o zatvorenim vratima. On ustaje i ide vratima da metne prevornicu i da ih zatvori. Da li će stići ili neće stići da zatvori vrata, od toga zavisi sve. On ide, hita, noge mu se ne miču i on zna da neće stići da zatvori vrata, ali ipak bolno napreže svu svoju snagu. I spopada ga mučan strah. I taj je strah – strah od smrti: pred vratima je ono. Ali u isti mah, kad on malaksalo i nevešto dopuzi do vrata, to nešto užasno već navaljuje sa one strane na vrata i upire u njih. Nešto što nije ljudsko – smrt – nadire na vrata i treba je zadržati. On se hvata za vrata, napreže poslednju snagu da ih bar održi – zatvoriti ih već ne može; ali je njegova snaga slaba, nevešta i vrata, na koja nadire ono nešto užasno, već se otvaraju i pritvaraju. Još jedanput navali ono odonud. Poslednji, natprirodni napori biše uzaludni i oba krila otvoriše se nečujno. Uđe ono, a to ono je smrt. I knez Andreja kao umre.

Ali u onom istom trenutku kad je umro, knez Andreja se kao setio da spava, i u onom istom trenutku kad je umro, on se napregao i probudio se. „Da, to je bila smrt. Umro sam – probudio sam se. Da, smrt je buđenje“ – blesnulo je odjedanput u njegovoj duši i pred njegovim duševnim pogledom digla se zavesa koja je dosad krila ono što mu je bilo neznano. On je osetio kako se čisto odrešila snaga koja beše ranije svezana u njemu i osetio je onu čudnu lakoću koja ga otada nije ostavljala.

*Odlomak iz romana „Rat i mir“

Oceni 5