Lavirint u lavirintu

Bila je duboka jesen, dan musav i hladan, nebo mračno i nisko, atmosfera kakva se može videti samo u najlošijim filmovima zagrobne strave. Spustio sam se sa auto-puta i jedva prohodnom seoskom džadom sa džombama koje je šklopocija od mog nazovimo-ga-automobila ipak nekako preskakala, pristigao sam na teren bivšeg logora smrti u Jasenovcu. Teren današnjeg spomeničkog kompleksa bio je zapuštena, ničija zemlja, prekrivena gustom šikarom. Odozgo, sa savskog nasipa, dva mala jezera se nisu mogla videti; dok sam ih tražio morao sam se probijati kroz neljubazno, oštro, smrznuto granje kroz koje sam tumarao kao kroz šibe. Nekako sam ipak uspeo da napipam pravac ka vodi, mada se ne sećam da li sam jezera, jedno pa drugo, uopšte uspeo da obiđem. Mrak je naglo osvajao; bilo je već vreme da se izlazi iz sleđene prašume. Malo nervozan, napola zarobljen, konačno sam pronašao izlaz i, gotovo razdragan, ustrčao uz zemljanu strminu; nasipom je, u potpunoj tmini, prolazila neka zaprega. Najednom – ljudi moji! – kakav urlik straha i gušenja od straha! Kočijaš je surovo ošinuo konje i zavijajući kao zver, glasom izvan čovekovog registra, odjurio u noć. Dodajmo da sam, iskočiv iz sleđenog grma, imao na sebi crnu zimsku kaputinu i jeftinu nakostrešenu seljačku šubaru. Seljak, negde iz okoline, imao je dovoljno razloga da pomisli da sam vukodlak – lutajuća duša koja izranja iz podzemnog grada i, u skladu sa južnoslovenskim sujeverjem, dolazi po nenamirenu krv.

Mnogo šta od onoga što sam posle mogao čuti i videti bar je donekle objašnjavalo zverski strah čoveka u taljigama. Stanovnici Jasenovca, koji su u toku rata bili gotovo svi iseljeni, po povratku su dugo živeli pritisnuti teškim iracionalnim strahom. Noću, bez velike potrebe, nisu izlazili iz kuća koje su gdegde bile čak označene nerazumljivim odbrambenim znacima i okićene čudnim predmetima. Još je gora od opsade sujevernog straha bila moralna opsađenost. Pričali su mi da im je ukleti naziv mesta pratio decu kao zla kob: u vozu, na letovanju, na univerzitetu, nastajala su laka stresanja, grčevi ćutanja kad bi upitani odgovorio odakle je rodom… Jasenovac je uopšte bio jedan veliki muk, zastrašeno preskakanje užasne teme, reč koja se smela izgovoriti samo u buketima kliširanih krilatica što ništa nikom ne objašnjavaju. Pored mnogih, mnogo puta obelodanjivanih evokacija užasa, suština pobuda, duševna mapa zločinaca i njihovih duhovnih podstrekača ostala je potpuno skrivena. I onda, pošto drukčije biti ne može, senka neomeđene krivice svojim je mrakom počela prekrivati ne samo potpuno nedužne pojedince i njihovu decu, već i čitave delove hrvatskog naroda.

Navikli smo da poprišta masovnih zločina Drugog svetskog rata, uz paklenu logorsku scenografiju stvorenu ljudskom rukom, zamišljamo u vrlo sumornom, mračnom prirodnom okruženju svedenborgovskog pakla. Moj prvi, zimski doživljaj savršeno bi se uklopio u takav stereotip. Međutim, kad sam u proleće naredne godine ponovo pristigao do zapuštenog, podivljalog prostora bivšeg logora, shvatio sam da se šikara nalazi u idiličnom i od prirode bogato obdarenom okoličju. Senoviti lugovi, moćni zabrani čuvenih slavonskih šuma, podvodne, pa prema tome i raskošnom travom prekrivene otave i utrine resko su protivrečile uobičajenim predrasudama. Ali, perverzija zločina se često otkriva baš u namernom ili, što je možda gore, „nenamernom“, dakle podsvesnom odabiranju idilične scenografije i čednih predela koje će zločin oskrnaviti.

Šta je, u stvari, opredelilo ustašku administraciju da odabere Jasenovac za svoj gala teatar užasa? Reč teatar ne upotrebljavam slučajno. Voleli su da se slikaju nad žrtvama, nad gomilama leševa, skoro goli, sa specijalnim narukvicama, pomno smišljenim napravama od obućarskog đona, pričvršćenim za nadlanice da bi se izbegao zamor od stiskanja drške noža, tako da udarac ne gubi na snazi ni posle višesatnog i višednevnog napornog rada. Slikali su se, zatim, poluspuštenih očnih kapaka, opuštena lika, blaženo umorni kao baletski igrači pred zavesom, posle trijumfalne predstave. Da li je raskošno prirodno okruženje imalo nešto od prošlovekovnih inscenacija za Labudovo jezero ili za Žizelu? Zločin i kič! Ne znam koliko je pojmovni par uopšte moguć i do koje je mere danas proučen, ali je više no jasno da je u slučaju Jasenovca zakrvavljena svest namerno potražila i pronašla najljupkiji mogući okvir.

U toku rada na projektima više puta mi je predlagano, čak i zahtevano da se iscrpno upoznam sa gomilama fotografija, sa zapisnicima, nalazima, iskazima retkih preživelih logoraša. Ja sam to izbegavao, otklanjao, dva-triput i izričito odbio. Sadističke pojedinosti su me gušile, zaustavljale dah, razbijale koncentraciju. Izvinjavao sam se i objašnjavao da metafiziku zločina razumem i osećam, što je bilo i te kako tačno, a da me nepodnošljivi dokumenti samo smućuju, i, u krajnjoj liniji, nepotrebno produžavaju posao. Uostalom, znao sam već da inspiraciju neću ni tražiti, ni naći u fizičkim evokacijama zla. Naslućivao sam da se vrhunac užasa nalazio negde s druge strane kama, batova, probijenih lobanja, raskomadanih leševa, negde duboko u otrovnim talozima ljudske duše.

Jednom prilikom ipak sam odgledao delove jednog od autentičnih filmskih zapisa. Pred očima nam je titrala poseta ustaškog velikodostojnika logoru, aktivnog krvnika i instruktora. U gro-planu neprijatan, nezdrav osmejak mladića sa neskriveno istrošenim zubima. Moja prva pomisao: valjda je u detinjstvu lizao jeftine šećerleme. Na levom ramenu još jedna otužna, pseudoromantična šećerlema – soko, „soko ptica siva“. Miluje, češka, ljubaka časnik svog ljubimca, a ptica je izdresirana da mu prividno uzvraća poljupce. Ona, u stvari, samo iskljuvava između škrbavih zuba zaostale mrvice. U meni, dok gledam, dubok muk. Zvonku iluziju baletske muzike najednom nadjačava škripa gusala u najprimitivnijoj verziji: melanholični vitez sve što ima deli sa svojim jedinim drugom. Ostaje bez odgovora pitanje da li je ptica bila izdresirana da kljuje i oči jasenovačkim žrtvama?

Rajski pejzaž Jasenovca prikrivao je i jednu paklenu prirodnu zamku koja se na prvi pogled nije mogla videti. Vodeni čvor u koji se, na relativno malom prostoru, upliću tri reke – Sava, Una, Strug – podseća na zmijsko gnezdo. U klopku sam i sâm upao, na samom početku posla, kad sam najednom shvatio da, iako se nesumnjivo nalazim na levoj obali Save, zabezeknuto gledam u severno nebo, sa suncem iza leđa, a reka ipak ne teče na istok, prema Beogradu, već na sever, natrag prema Zagrebu. Trebalo je nemalo vremena da sebi nekako objasnim da se ne nalazim na bosanskoj, već na hrvatskoj obali. U povratku, zagonetka se sama razrešila. Iz aviona se dalo videti koliko ćudljivo Sava, kao svaka ravničarska reka, vijuga. Ona se oko Jasenovca svija u doslovnu omču i skreće od pravca zapad–istok skoro za 3/4 kruga. U trenutku preletanja bilo je vidljivo, kao na dlanu, da i druge dve reke, sa rukavcima i adama prave još i svoje omče i omčice, pa se odjednom otkrila geometrijska formula gotovo bezizlaznog lavirinta.

Oni koji dobro poznaju istoriju, pa ako se može tako reći i teoriju Jasenovca, objasnili su mi da je moja bezazlena izgubljenost bila iste vrste kao i tragične zabune retkih zatočenika koji su pokušavali da pobegnu. Čak ako bi im u nekom trenutku bekstvo i pošlo za rukom, lutali su posle danima i noćima, vrteći se ukrug oko logora i ne uspevajući da se izvuku iz vodene mišolovke. Ova autentična priča – čuo sam je više puta od ono malo preživelih logoraša – ima dovoljno elemenata da se, uz Žizelu i sokola, vrlo pragmatičnim razlozima objasni zašto je baš ovaj, naizgled tako pitom predeo bio odabran za poprište najvećih surovosti.

Zadugo, u našim nekadašnjim uslovima, javni spomenik bez insignija građanske lojalnosti, bez srpa i čekića, bez petokrake zvezde, ili bar bez dovoljno „idejno“ dinamiziranih geometrijskih oblika koji temperamentno streme u zanosnu budućnost, bio bi nedopustiva društvena sablazan. Ali, na prelazu iz pedesetih u šezdesete, vremena su se ipak menjala. Tek dovršeni tumuli (veštački brežuljci) Spomen-groblja u Sremskoj Mitrovici, a odmah zatim i grupa kenotafa u makedonskom gradu Prilepu, otvarali su put jednoj novoj antropologiji sećanja. Pomenute realizacije pratio je iznenađujući publicitet, doduše ozbiljniji i analitičniji u inostranstvu no kod kuće. Italijanski kritičari, kojima su moji „monumenti corali“ očigledno bili zanimljivi, trudili su se ne samo da me pohvale i podstaknu na dalje poduhvate, već i da mi koliko mogu i pomognu. Ponekad su i sami naslovi odavali takvu nameru: npr. „Titova lekcija Hruščovu“ – podrazumevalo se bar u domenu antifašističkog memorijala.

 Bilo je, dakle, razloga da se mladom – pune preciznosti radi: ne baš sasvim mladom – maestru ukaže poverenje. I doista, jedne jesenje večeri, nedelju-dve pre prvog odlaska u Jasenovac, pojavio se glasnik predsednika Republike sa predlogom da drug B. B. rečju i crtežom ukratko objasni kako zamišlja spomenik na mestu bivšeg logora. Drug maestro je bio u dobroj meri zbunjen i gotovo uplašen. Šok je bio laskav, ali prejak; mogao se shvatiti i kao potmula pretnja ljubomorno čuvanom i uglavnom sačuvanom melanholičnom i gladnjikavom, ali prijatnom glancu unutrašnje slobode, koju je često morao otkupljivati ne baš malim prilagođavanjima u mnogim situacijama svakodnevnog života. Problem sa kojim je najednom bio suočen nije, međutim, dozvoljavao ni najmanji kompromis. Zagonetka se mogla, u srećnom slučaju, razrešiti samo u merama lične savesti, ličnih moralnih i duhovnih parametara, pa i ličnog ukusa i stila.

Prisećam se prvih skica za spomenik u Jasenovcu. Prisećam se zbunjujuće množine iscrtanih lavirinata koje sam, jedan za drugim, slagao na gomilu. Noćima i noćima treperili su mi pred zamorenim očima prepleti zmijolikih šančeva ispunjenih vodom i zemljanih nasipa koji su podsećali na repove Luciferovih mračnih anđela. U središtu već opisane prirodne klopke, u čvoru reka, rukavaca i mrtvaja, počeo se postepeno, na crtežima, razaznavati i moj magijski vrt prepun prolaza, neprolaza i mračnih demona. Teško je reći kud sam bio zabasao. Možda sam u prvom dodiru sa mestom zločina, užasnut, zapao u nekakvu naopaku filozofsku groznicu. Možda sam se upustio u mučna razmišljanja o premoći načela zla, unapred upisanog u mehanizam sveta, pa sam tu vrlo pesimističku zamisao pokušao da iskažem jezikom arhitektonskih oblika. Već sam se prilično snalazio u pitagorejskim učenjima i njihovim simbolima, ali slika zamršenog lavirinta u lavirintu, alegorija o izopačenom makro-mikrokosmosu – više je podsećala na fantazme gnostičara. U njihovim tekstovima, a i na sačuvanim dijagramima, često se javljaju prikazi zmijolikih spletova, vrlo sličnih mojim ondašnjim crtežima. Siguran sam, ipak, da u ono vreme ništa nisam znao o ofidskim kosmogonijskim legendama, ni o ulozi zmije u naopakom začeću svemira, ali nije isključeno da se neko zrnce sličnih predstava zadržalo u mojoj, recimo, bogumilskoj (dakle folklorno-gnostičarskoj) balkanskoj predsvesti.

Neočekivano, gotovo bez moje volje, u imaginarni prostor budnih snova – bio sam vrlo premoren – počele su se bezobzirno utrpavati i neke ranije poluzaboravljene tvorevine. Bile su to lascivne figurice od terakote za koje se već na prvi pogled dalo zaključiti da spadaju u neko drugo, burnije razdoblje mojih životnih eksperimenata. Te sam igračke nekad nazivao Cvetovima zla, ali šta je ta oznaka, izvučena iz tuđeg pesničkog džepa, stvarno značila, danas se ne sećam. Lakomisleno sam se poneo upravo za tim njihovim nazivom i proglasio ih za hijeroglife zla. Ali, paradoksalno je ispalo da Cvetovi zla, zločesti, zveroliki idoli, nisu delovali baš preterano odbojno – naprotiv!

U svetu umetnosti – ko će ga znati zašto? – ikonografija zastrašujućeg često je živopisnija od idealnih prikaza vrline. Jedna diorama od hartije, na brzinu sklepana ali vešto osvetljena, neočekivano je moje Gorgone otkrila u fascinantnom surrealističkom okruženju. Svi koji su ih tako videli oduševljavali su se ne samo neobičnim prizorom već i njihovim perverznim šarmom. Oduševio se i Žan-Pol Sartr, kog su mi, verovatno ne znajući šta da rade sa uvaženim gostom, doveli moji prijatelji, jedan pesnik i jedan nacvrckani kritičar.

Bio sam zbunjen, izgubljen, očajan. Znao sam da je posao krenuo u neželjenom smeru. Zveroliki cvetići zla, igrom slučaja i mojom neopreznošću, nadjačali su veliki znak „dobrog cveta“ koji još nije bio ni dovoljno definisan, a kamoli definitivno uobličen. Sve što se moglo učiniti bilo je da male gadure hitno isključim iz igre. Ali, skinuvši ih sa crtaće daske neoprezno sam ih zaboravio na velikom, seljačkom orahovom stolu, gde se, ponekad i godinama, sakupljalo i zaturalo sve i svašta…

Rok je već skoro bio istekao. Više se nije smelo ni časa časiti. Ispovrteo sam odnekud nekoliko požutelih listova dragocenog predratnog tvrdog hamer-papira, koji sam, izgleda, čuvao za neku izuzetnu priliku, pa sam svečano iscrtao jedan od svojih dijaboličnih vrtova varki i nazvao ga Lavirintom zla i dobra. Na obali većeg jezera pojavila se neobična prošupljena rotonda koja je više podsećala na obrnutu orijentalnu kupolu no na čašicu sagrađenog cveta. Nazvao sam je, ipak, Cvetom obećane nade. Drugim rečima, žrtvama koje su morale stradati samo zbog etničkog, rasnog, konfesionalnog ili političko-filozofskog predznaka obećao sam mistični povratak u večit krug života. Da bih svoju „magijsku želju“ što bolje objasnio drugovima naručiocima, crtežima sam pridodao neku vrstu traktata o premoći načela postojanja nad načelom ništavila. Petnaestak godina posle završetka rata smrt je još uvek bila negde iza naših leđa, bežali smo od njene senke, trudili smo se da je izbacimo iz noćnih mora. Nažalost, pitagorejska kružna formula život→smrt→život uvek se može čitati i obrnuto: smrt→život→smrt. Na to sam bio zaboravio, što je svakako bio ne samo previd, no i velika greška – to danas i te kako uviđam. Ali, verovatno, bila je to jedina greška koje se nikad zastideti neću.

 Najzad, sve sam lepo spakovao i uputio na Kabinet druga predsednika. Po povratku iz Slovenije saznao sam – u Zagrebu se o tome već uveliko govorilo – da je vrhovni izbor pao na mene. Da li je to značilo da je bila prihvaćena i moja nevešta pitagorejska, politeistička, deistička, pa i ateistička metafizika? Pitanje će, verovatno, zauvek ostati bez odgovora, ali je ipak bilo više no jasno da se drug metafizičar, u trenutku laskavog priznanja, najednom našao u nebranom grožđu.

****

Završna reč knjige „Ukleti neimar“

Mnoge od memorijalnih građevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage danas više ne postoje ili su, bar kako stvari za sada stoje, osuđene na neprimetno degradiranje i nestajanje. Osećao bih se bedno kad bih, ma i u magnovenju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom časnom ratničkom groblju. Objašnjavajući nekad svoju zamisao, često sam zahvalnim slušaocima pričao priču kako će se jednog dana, i zauvek, „dva grada“, gledati licem u lice, oči u oči – grad mrtvih antifašističkih junaka, i grad živih, za koji su oni položili živote. Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slučajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Početne formule verovatno mi je ponudila moja ondašnja lektira. Naime, prilično neodređeno, negde između zemlje i neba – bar tako kažu knjige starostavne – lebdi grad Hurqualyâ, sufitski parnjak manihejske Terrae lucidae, koja je u gnostičarskim spekulacijama predstavljala neku vrstu polazne stanice za otiskivanje u svet divnih, naivnih, ali večitih filozofskih i kosmo-poetskih slika... Jedne noći odlučio sam da krenem gore, na gradilište. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez reči. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka: acetilenske lampe ili možda još prošlovekovne karbituše, jetko svetlo i još jetkije senke. A na svetlu se događalo nešto tajanstveno. Barba, sed, kosa nevidljivim vetrom rasterana na sve četiri strane sveta, činodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, diže naglo bat i dleto, svi dižu batove, pobožno ćute, nastupa nagla tišina koja otkriva glasove noći – cvrčke, lelek noćne ptice, šum Neretve iz daljine... Svaki je kamen odzvanjao kao muzički instrument... Raspevani, paganski karakter nekropole nije mogao ostati neprimećen. Njene su terase uskoro osvojila deca, čiji su razdragani glasovi u zvonkom, gotovo scenskom kamenom prostoru odjekivali ponekad do duboko u noć. Sve što sam još mogao poželeti širokogrudo mi je ponuđeno, malo u šali, a malo i od zbilje, a to je pravo da kao počasni građanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu nišu i za svoju buduću kamenu urnu.