Santa Maria della Salute
Radomir Konstantinović

Photo: Wiki

Laza Kostić, pesnik koji poriče granice između života i smrti

Poslednji broj časopisa Književnost posvećen je pesmi Laze Kostića Santa Maria della Salute: niz priloga objavljen je među koricama ovog časopisa. Prošlo je šezdeset godina otkako je, decembra 1910, Laza Kostić napustio svet u kojem je poslednje godine proveo u najvećoj ojađenosti, ismejan kao bivši genije srpskoga romantizma, usamljen, ogorčen zbog toga što su se, povodom njegove ogromne knjige o Zmaju, jedne genijalne kupusare, na njega okomili svi. O njegovoj pesmi Santa Maria della Salute ćutalo se dugo; Skerlić je nije pomenuo u svojoj Istoriji, Bogdan Popović, koji je Šekspira branio od Laze Kostića, nije ovu pesmu uneo u svoju Antologiju. Posle Prvog svetskog rata, oni koji su otvorili novu epohu srpske književnosti, otvorili su je istom rukom koja je umela da, u poslednjoj knjizi, spremljenoj za Maticu srpsku, izabranih pesama Laze Ko-stića (1909), nađe ovu pesmu koja je, uskoro, oglašena za jednu od najvećih pesama srpskoga jezika. Oni, za koje je život književni neka vrsta konjske trke na kojoj svi mi trčimo zato da bismo bili (makar i lipsali) „prvi”, sada su u horu uzvikivali da je to, čak, najveća pesma srpskog jezika. Onaj pozni, ostareli, somborski Laza Kostić koji je ogrezao u klerikalizam, čak u mrzovoljno reakcionarstvo, da nas nešto vidi sada, kako mu ovu pesmu slavimo i hvalimo, i kako se, godinama već, ispisuje čitava jedna biblioteka komentara njenih, možda bi bio pogođen u samu žicu svoje inače silne taštine, a možda bi mu se (ko to da zna?) promenjenom upravo u vreme ove pesme, koju pisao je stih po stih, ne: reč po reč, mesecima, odmeravajući njene ritmove, njene daktile i troheje korakom zakasneloga šetača, po poljima oko Sombora – možda bi mu se sve to učinilo ponovo kao nekakva sprdnja zlih sila, kao ujdurma onih istih duhova što živoga pesnika kamenuju a mrtvoga umeju da slave na sav glas.

Ja mislim čak da bi stvarno tako i bilo. Jer pesma Santa Maria della Salute jeste jedno veliko preobražajno stvaranje Laze Kostića; kroz nju, i dok ju je ovako ispisivao polako, on kao da se menjao radikalno, u samoj osnovi svog bića. Svi komentatori ove pesme, koji oštrili su skalpele svojih metoda na njoj, verujući da ta tamo svetlost, što odande zari, može nekako da se svede na slovo, a ovo slovo opet, u slavu nauke o književnosti, da se zatvori u neku formulu, svi oni prenebregavali su: da je Laza Kostić gledao, dugo pišući ovu pesmu, da mu zanos kojim je tu goreo, potraje što duže, da mu vreme tog zanosa ne eksplodira kao u trenutku, kao u magnovenju. U tome, što ju je pisao tako dugo, teško je videti ono što bi se nazvalo savršenstvom; romantičar, Laza Kostić je, istina bio zaražen i savršenstvom. I ova pesma, na svoj način, svakako je jedno savršenstvo, pesma koja asocira na ime Baha, i na njegove orgulje. To je jedno veliko orguljanje. Ali savršenstvo je tu u službi nečemu drugom, a to drugo je ovaj zanos, ili ono što je Laza Kostić, i pre pesme, bio naznačio (i to upravo u pomenutoj knjizi o Zmaju) kao treće stanje duše, i po čemu je danas gotovo svima poznat. To, treće stanje duše jeste stanje zanosa: ali to nije ni java a ni san, to je nešto između jave i između sna. On to kaže sasvim lepo, ali i predviđajući čitavu jednu epohu: „zanos pesnički ili umetnički zanos (veli on), obično dolazi na javi i prekida javu, unosi u javu nešto što je više nalik na san”; on, međutim, „može doći u snu, samo što tada ne prekida sna, ne čini da se sanjač probudi, ali oživljava san, kao da se zaista zbiva, unosi u san jednu osobinu jave”. To je on ilustrovao baš stihovima Zmajevim:

...zagrle se

I hladnoća sa toplotom

One međe rastope se

Među smrti i životom.

To je, tvrdio je on, iz svoje pustare, onaj „prestanak vašega osećanja one velike neizmerne razlike u temperaturi u vaseleni, ona van-telesna, ona zanosna anestesija”, kada je sve u znaku tog prestanka, „jer nema više umiranja, ne može se više ni smrznuti ni izgoreti”.

Ima nečega potresnog, i zaista tragičnog, u činjenici da je on ove reči izrekao u knjizi koja mu je donela toliko patnje, u poslednjim njegovim danima. On je tu knjigu slao, kako je tabak za tabakom izlazio iz štamparije, Zmaju koji je umirao. Pričalo se tada, po Novom Sadu, da se Laza Kostić hvalio svojim pajtašima iz kafane Linda da hoće da zagorča Zmaju poslednje časove života; Zmaj je sâm, poslednjom snagom, uzmogao da mu dovikne, devet stotina i druge, preko stubaca Zastave: „Sram te bilo, jadni jadniče”, a ista Zastava je, 20. decembra, objavila uvodnik pod naslovom Doktor Laza Kostić, u kojem je njegov pisac (pretpostavlja se: Jaša Tomić) pisao: „Mičite se, ljudi, ispred njega kad ga sretnete na ulici – taj sa štampanim tabacima misli da ubije Zmajevo pesništvo i Zmajev glas. Mičite ispred njega, jer tako šta može hteti samo bezumnik”. Tragičnost nije u tome što je ogorčeni Laza Kostić bio tu optuživan za najsramnije nagone: i njegova smrt, kako biva, razvejala je sve najniže kao i sve najoduševljenije, što je ostalo bez slova. Oni koji su, kasnije, hteli da brane Lazu Kostića, služili su se, kao na sudu, svim mogućim dokumentima do kojih su mogli da dođu. Ili su komentarisali šta je sve i kako Laza Kostić tu rekao o Zmaju, pretpostavljajući Zmaja liričara, koga je smatrao slavujem, Zmaju političkom pesniku, za koga je verovao da je zmajski prožderao ovoga slavuja. Niko nije naslutio, međutim: da onaj tamo Zmaj, kome je Laza Kostić slao tabake svoje nedoštampane knjige o njemu, i nije bio Zmaj. To, na samrtničkoj postelji, bio je on sam – Laza Kostić.

Obračun njegov sa Zmajem jeste, u osnovi, jedan samoobračun. To je samoobračun pesnika srpskoga romantičarskog nacionalizma, pesnika zmajevskoga pamćenja. Poslednje godine Kostićeve, iz kojih se on objavio pesmom Santa Maria della Salute, šta su te godine ako ne sušto protivurečenje Laze Kostića sebi samom? Gotovo do juče pesnik romantičarskog nacionalizma, pa i te kako i politički pesnik, onaj koji se vajkao kako mu je teško da napiše tragediju iz srpske istorije, jer za tragediju, šekspirovsku – a takvu je on sanjao – potrebni su zli ljudi, ono što bi se danas zvalo „negativni junaci”, a, opet – kako on, Srbin, da nađe među Srbima takvoga, po zlu poznatoga junaka – on ovde ne samo što nije više taj Laza Kostić što se predstavljao, godinama, kao genije romantičarske ujedinjene omladine srpske, uvijen u trobojku, već je usamljeni, ojađeni, smračeni klerikalac, koji se kandidovao čak na izborima, na klerikalnoj listi (i propao), koji se dopisuje malo još s kime, a najviše sa Simom Matavuljem koji, međutim, daleko od svoga mora, i nije više Simo Matavulj, nego spiritista, mističar. I, pre svega, on, sav ogrezao u srpstvo romantizma, i spreman i samome Šekspiru da dovikne izazovno: „Posrbi se!” (o njegovoj tristagodišnjici), ovde je sebe prožeo, do poslednjeg atoma bića, univerzalizmom katoličanstva.

Zna se odlično, i više no što je potrebno za tumačenje njegove pesme Santa Maria della Salute: da je on pre toga, još u romantičarskome punom svom nacionalizmu, napisao pesmu koja se zove Dužde se ženi (1789), i u kojoj se vajkao što se slovensko gorje obara zato da bi bilo ugrađeno u crkvu Santa Maria della Salute, u Veneciji, u tu latinsku i, što je još gore, mletačku crkvu. U inspiraciju Santa Maria della Salute, ugrađeno je i kajanje zbog toga, iskazano u samom uvodu pesme. Ali ovo kajanje prevazilazi beskrajno svoj motiv, koji je tu, kao i u svakome kajanju, samo u funkciji (ako bismo tako mogli reći) negacije čitavoga jednog bilog života, a za neki drugi i drugačiji život. Kajanje je nemirenje sa jednim tokom stvari, koje su ugrađene u prošlost, u njen determinizam. Kajanje je put ka preobražaju, ka preobraćenju. Ono je sredstvo budućnosti; sredstvo i njeno lukavstvo. Ovo preobraćenje Laze Kostića je preobraćenje ka univerzalizmu. Nije on hteo, u času Santa Maria della Salute, samo da se snađe, koliko mu je to dato, u poslednjim danima života, kada ga je sve razočaralo, i kada je od romantičarskog njegovog nacionalizma ostalo samo kolo utvara što nije, noću, prestajalo da mu se ruga. Hteo je on tu nešto mnogo više od spasenja; i nešto neuporedivo više od odbrane. Hteo je osvojenje univerzalističko. Od pesnika nacionalne romantičarske patetike, pretvara se on u pesnika kosmizma, u pesnika vaseljenstva, u pesnika koji ne samo što poriče granice između zemalja, i kultura, granice u čovečanskoj istoriji, već i granice između života i smrti. Ono treće stanje duše, dakle, onaj zanos o kojem je on govorio u knjizi o Zmaju, to je to stanje u kojem prestaje java i prestaje san, stanje koje nije niti stanje jave niti stanje sna, već i java i san, nekakvo stanje što mu se činilo vaseljenskim, po podsticaju koji mu je, sumnje baš nikakve nema, upravo taj Zmaj, na samrtničkoj postelji, dao:

One međe rastope se

Među smrti i životom.

To bi imalo da bude prevazilaženje granice između smrti i života, neka sama nadstvarost vaseljenska, neka večnost koju, po njemu, jedino proroci, u zanosu svom slute, a koja se našim mozgovima ne daje. Kada je Zmaju slao one svoje hartije, cepajući ga na Zmaja političara i Zmaja liričara, i objavljujući njemu tamo, samrtniku, da ovu dihotomiju nikada nije savladao, i da će tako, rastrgnut, i zavr-šiti svoj život, on je pisao uputstva samom sebi. On se to sa sobom dopisivao, i dopisivao se sa genijem pesme Santa Maria della Salute. To je već dozivanje te pesme. To su već pripreme za nju, sve korak po korak. Oko vrata, tada, nosio je amajliju, lik Bogorodičin. U oku pomućenom kajanjem javljala mu se (dok je pokušavao, gušeći se od obolelog srca, da, stari i slavni gimna stičar, potrči makar još koji metar, u šetnjama oko Sombora) crkva Santa Maria della Salute, lepša nego što jeste, ta crkva, jedna od najslabijih baroknih građevina Venecije. I javljala mu se, u tome oku koje, inače, decenijama je gorelo nekim sjajem ukočenim, oštrim, ismevačko-dijaboličarskim, zbog njega danas čuvena Lenka Dunđerski, mlada žena koja mu je (tako je bar on, starac, tvrdio) bila nekom zgodom rekla da bi mogla, ako već mora da se uda, da se uda samo za takvog čoveka kao što je on, Laza Kostić. Postoje pisma, postoji dnevnik, na francuskom jeziku, Laze Kostića, sitno ispisan, koji su književni lešinari, s lupom, uspeli lepo da dešifruju, da prepišu, da naštampaju i da nam objave: kako je to Laza Kostić sanjao o ovoj devojci, a kada je ona promenila sve-tom, kako je živeo sa njome u mističkom braku, nepošteđen čak ni erotskih zadovoljstava.

Da li je on zaista voleo tu ženu, ko bi to mogao da zna, ali ko bi to i morao da zaista zna? Ovakav duh, kao Laza Kostić, teško da bi mogao da voli ikoga, u tome se ne treba kolebati ni jednog trenutka. Njemu je ovde do sveta, njemu je do universalnosti, do ovoga zanosa, među javom i međ snom. Njemu je do trećega stanja duše. Jedna Lenka Dunđerski tu je kao i crkva Santa Maria della Salute i, čak (tvrdim to makar da je bio sav ogrezao u molitve i predskazanja) isto što i sama Gospa od Spasa: neka vrsta sredstva, neka vrsta instrumenta koji je potreban da bi se taj univerzalizam ostvario, da bi se on domašio, svom dušom, taj univerzalizam koji je neizmirljiv sa ovim ili onim licem, sa ovom ili onom pojedinačnošću, čak i sa ovim ili onim simbolom, ali koji je na te pojedinačnosti, na te simbole, upućen upravo time što je njihovo prevazilaženje, njihovo poništenje. Zmaj je umirao, u vreme kada je on pisao tu ogromnu knjigu o njemu (jednu od najfantastičnijih knjiga napisanih kod nas), kao on sâm, kao njegova konkretnost, tako delimična i ograničena, osuđena na sukobe, na rastrzanja.

Ova mlada žena, nije li i ona bila osuđena na umiranje, i nije li Laza Kostić taj koji je tu mogao samo da sanja njenu smrt, njeno oslobođenje od sopstvene njene određenosti? Laza Kostić je tu onaj što će, umirući, da dođe do svoje Santa Maria della Salute, do te neosporno najviše svoje pesme, do toga univerzalizma koji se, međutim, ostvario samo njegovim nestajanjem. Sjaj ovoga univerzalizma jeste sjaj naše agonije. Ovo načelo, tako strašno za onoga koji ne zna, koji još ne sluti da se muzika svaka rađa iz užasa, proširio je on, morao ga je proširiti na sve: sve je imalo da umire, kao ono što zna za granicu, i za svako ograničavanje: ne samo Zmaj ovaj, u njemu, Lazi Kostiću, i ne samo ova mlada žena kojoj se on predaje, snovima punim strasti, da bi mogao da stigne, kako će sam reči, iz „beznjenice u raj”, već i svaka stvar, svaka pojava, svaki simbol.

Santa Maria della Salute opseda komentatore zato što ona nije simbolički postojana. Ona je višesmislena, ona je tamna svojim smislom. Simboli se tu prepliću jedan sa drugim, i gube jedan u drugom. Santa Maria della Salute, to je motivski, simbolički, i crkva u Veneciji, i Gospa od Spasa, i Lenka Dunđerski, u velikom jednom baroknom preplitanju, međusobnom prožimanju do potpunoga preobražavanja, ka onom trećem stanju koje je stanje bez granica, pa u tome smislu, neizbežno, i stanje bez jasno određenih simbola. Nema tu lica, naših lica, nema naših oblika, niti oblika svetskih. Sa svetskim oblicima, mi smo uneti tu, mi smo hteni, mi smo ovako kostićevski „voljeni” samo zato da bismo se tu raspali, tu gde se sreću vatra i led, u ovome zanosu, i da bi se, iz našega raspadanja, i njegovom energijom, njegovim ritmovima, rodio taj neki treći svet, kao svet zanosa.

Neka istorija književnosti utvrdi kako je tu progovorio Heraklit kroz Kostića, i Hegel, najzad i njegova sopstvena teorija o takozvanome „ukrštaju” međusobno suprotstavljenih sila, ta teorija o sukobu koji je uložen u samu osnovu ove pesme, kao sukob ovih simbola, ovih težnji duha, kroz ukrštaj, ka svejedinstvu pesme što ih, sve zajedno, prevazilazi, kao to treće stanje. I neka progovore filosofi o Platonu, o jednome neo-platonskome možda misticizmu, u katoličkoj varijanti što je zabrujala tu, u jeziku srpskom i najsrpskijem što se, inače, zamisliti može. I neka, još, doreknu najzad ono što već mora da se zna: da je tu ovaj pesnik, svojim samim ambicijama, ne samo ispred poezije svoga poznoga, predsmrtnoga vremena, sve ogrezle u parnasizam, u one stihove čiji poredak je kao poredak vojnih bataljona, i čiji oblici tako preteći tvrdi, kao zavađene tvrđave, streme jedan na drugog, pa zbog toga reč na reč ne pristaje, i jedva se stapa u rečenicu, ali samo smislenim njenim tokom a ne i u organsko njeno jedinstvo; da je tu on, zaista, teorijski paranadrealist pre nadrealista, u stilu jednoga mističkog snevanja nadstvarnosti što počinje tamo gde se samo „mudrački mozgovi mute”, i gde se raspaljuje kajanje čovečanstva „sa ove pameti hude”, kada se u raspamećenju traži ne-ka viša, nad-pametna pamet, ona pesnička što ide preko granica, kao preko najveće naše iluzije, ka vaseljenstvu koje tu iluziju sažiže u prah i pepeo. – Neka kažu to, i još mnogo šta drugo; za nas, osnovno je, pre i posle svega, pre i posle svake istorije: da je to jedan mističar na delu, onaj koji nas, sve, pretvara samo u funkcije svoga mističkog univerzalizma. To je jedan tražilac totalnog, nepomirljiv s nama, kao sa delimičnim. Za njega, mi smo predmeti, sa svojim o-licima, sa granicama. Ako nas hoće, on nas hoće zato što hoće naše rasturanje.

Eto, možda, poslednje naše moguće odbrane pred njim, tako silovitim, tako zaista bahovski orguljskim: bez nas, tako ograničenih – šta bi bilo s njegovim univerzumom? Gde bi našao on taj univerzum, odakle bi potekao sjaj toga svejedinstva u kojem nema više nikakve pojedinačnosti? Neka taj orguljski, taj jedino u univerzalnost zaljubljeni Laza Kostić, sa onim jednim njegovim staklasto ukočenim okom koje gleda negde preko nas (kako ga zapamtismo sa fotografija), neka nas on dobro čuje, i mrtav neka otvori uši, a sa njime i svi dojakošnji i potonji univerzalisti: da je univerzum poreklom svojim u nama, sve i kada nas gleda kao nekakve tvrde, slepe, u sebe zatvorene oblike, dostojne razaranja. Taj univerzum je ne-oblik u obliku, ne-oblik i van-obličnost, rasturanje oblika, koji smo, međutim mi sami, mi osuđeni na smrt, mi smrtni. Da nije te naše obličnosti, tako uništive, i kao rođene za udarac, za ništenje, tako propadljive, tako verne smrti, gde bi bilo smrti i gde bi bilo toga univerzalizma, koji je senzacija ovoga rasturanja oblika, ove naše agonije, možda te agonije koja je uvek ovakvo barokno kovitlanje, ovaj barok kao preplitanje simbola i simbola, do jedinstva nerazorivog, kojim se ti simboli prevazilaze, gubeći se u njemu?

Ja mislim, Laza Kostić i da nas čuje prečuo bi nas: gluv i slep za naše razloge, za taštinu oblika, i svirep kako to samo pesnik može da bude, on koji se služi nama, koji nas pretvara u nekakve svoje procese, on gluv i slep za Zmaja, na samrtničkoj postelji, on skriven od pogleda drugih što nam javljaju, iz groba vremena: kako se usrdno starao oko svoje žene, Julke Palanačke, dok je umirala da joj je, uz lampu, čitao romane, on: taj bezdan kroz koji mi svi propadamo, mrtvi pre no što smo i umrli, ta sila jedinstva što nas rastače u nama samima, taj kosmos dakle, tamo osvetljen petrolejskom lampom. Ako je to svirepost, što gleda staklasto ukočenim okom Laze Kostića, to je zato što smo na tragu poezije: i jeste ona, poezija, jedna takva svirepost nad datim, razjedinjenim, u razjedinjenosti neprihvatljivim. I jeste ona poreklom taj požar što spaljuje svaku datost, preobličavajući je u nešto drugo. Između onoga što jeste i poezije nema pomirenja. U životu, to može da bude užas, gola ravnodušnost, pa i više od toga, i možete joj dati ime bilo koga pesnika, od Getea do ovoga Laze Kostića, do Dostojevskog – nećete se prevariti mnogo; ali to je užas iz kojega izvire ova lepota. Sklanjajte se, mičite se pesniku sa puta, ako možete; ali samo zato da biste se sreli sa njegovom pesmom.

Moralisti ovde, u ovom požaru, nemaju šta da traže. Još manje imaju šta da nam objasne. Sve i da se sluti: kako iza ovoga kajanja krije se volja za oslobođenjem od prošlosti koja znala je samo za granicu, i da je čak i ono, to kajanje, samo jedno sredstvo: sredstvo za ovo orguljanje, koje je jezik universalnosti, ta universalnost stostruko nam vraća ono što nam je oduzela: ona nam daje muziku, ona nam pomaže da se, iz statičnosti, kao nekakvi teški oblici koje sve vuče nadole, vinemo u zanos i tek tamo, zaneseni, da nađemo ono što ovde ne nalazimo: duh jedinstva koji nas povezuje i miri, lakoću za koju zna samo zvuk, oslobođenje straha od smrti koje poznaju samo iz univerzuma proterani, iz sveta prognani, sa svetom zavađeni. Umiranje ovde, ta grozna stvar, zato nije nestajanje nego uznošenje, naše pretvaranje u sam kosmos. To je ovde čak jedno oduševljenje, jedino koje je na ovom jeziku našao Laza Kostić. Nisam ovde pročitao nijednu strofu, nijedan stih: treba to čitati, i pročitavati, treba to razbrujati u sebi i osluškivati dugo, dok se ne raspeva; i zaboravite tumačenja koja su, uostalom, najbolja kad su sposobna da, na putu ka pesmi, budu zaboravljena, da se utope u nju da bi i preko njihove smrti pesma odjeknula: Potražite ovu pesmu, gde bilo, i što pre: danas, ona je u svim antologijama.

Oceni 5