Gombrovičev Dnevnik: Bruno Šulc (14)
Bruno Šulc

Photo: drinkswithdeadpeople.com

Lažni asketa, čulni svetac, sladostrasni monah

Ponedeljak

Ja sam se združio s takvim dvoličnim umetnikom. Ako se sa uživanjem pokoravao i čulno klečao, zar je umetnost makar za trenutak mogla da postane oruđe njegove ličnosti, nešto čime bi on mogao da se posluži u ostvarivanju svojih ciljeva – duhovnih ili naprosto ličnih? Hermes – kaže Sandauer. Nije, po mom shvatanju, on je imao malo od Hermesa, jer uopšte nije bio dobar posrednik između duha i materije. Doduše, njegov perverzni odnos prema bivstvu (hajdegerovsko pitanje: „Zašto uopšte postoji Nešto, a ne Ništa?“ moglo je predstavljati moto njegovog dela) vodio je u konačnom ishodu tome da je materija za njega postojala prosvetljena duhom, a duh se ovaploćivao, mada je taj hermesovski proces kod Šulca začinjen željom za „slabljenjem“ bivstva: kod njega je materija korumpirana, bolesna ili lukavo pakosna, ili mistificirajuća, dok se duhovni svet pretvara u pravu čulnu fantazmagoriju bleskova i boja, njegov duhovni smisao takođe podleže korupciji. Postojanje zameniti polupostojanjem, ili prividom postojanja – takvi su bili Brunovi skriveni snovi. Želeo je da oslabi i materiju, i duh. Više puta sam s njim raspravljao o raznim moralnim, društvenim pitanjima, ali iz svega što je govorio vrebala je pasivnost nekog izgubljenog. Kao umetnik, bez ostatka je ostajao u samoj materiji dela, u njenoj igri i unutrašnjim kombinacijama, kad je pisao pripovetku, za njega nije bilo drugog zakona sem imanentnog zakona oblika koji se razvija. Lažni asketa, čulni svetac, sladostrasni monah, nihilistički ostvarivač. On je to znao.

Dok se tako podavao umetnosti, ja sam hteo da budem „iznad“ nje. To je osnovna suprotnost između nas.

Mene su uvek nervirali previše fanatični umetnici. Ne podnosim pesnike koji su previše pesnici i slikare previše odane slikarstvu. Ja uopšte tražim od čoveka da se nikad ničem potpuno ne predaje. Tražim da uvek bude malo van onoga što čini

Bio sam, kako rekoh, plemićkog, spahijskog porekla, a to je jednako jako i samo malčice manje tragično opterećenje nego osećati iza sebe hiljade godina jevrejskog izgnanstva. Prvo delo koje sam napisao kad mi je bilo osamnaest godina bila je istorija moje porodice, obrađena na osnovu naših papira koji su obuhvatali četiri stotine godina života u izobilju, u Žmuđu. Zemljoposednik – svejedno da li poljski plemić ili američki farmer – uvek će se s nepoverenjem odnositi prema kulturi, jer ga udaljenost od velikih skupina čini otpornim na međuljudske čarke i tvorevine. I imaće prirodu aristokrate. Zahtevaće da kultura stvara za njega – a ne on za kulturu – sve što je ponizna služba, pokoravanje, žrtva, činiće mu se sumnjivim. Kojim je poljskim aristokratama koji su nekada donosili slike iz Italije kadgod palo na pamet da se ponižava pred remek-delima koja je vešao na zid. Ne. On se prema njima odnosio aristokratski – i prema delima, i prema majstorima.

I ja, izdajnik i izrugivač svoje „sfere“, poticao sam ipak iz nje – i valjda sam već rekao da mnoge od mojih korena treba tražiti u eposi najveće plemićke razuzdanosti, u XVIII veku. Posedujem mnogo šta iz saske epohe. Te mi je makar i zbog toga Bruno, koji je klečao pred umetnošću, bio neprihvatljiv. Ali to nije kraj. Ostajući jednom nogom u dobrodušnom spahijsko-plemićkom svetu, drugom u intelektu i avangardnoj književnosti, nalazio sam se između svetova. A biti između, to takođe nije loše sredstvo za uzdizanje – jer primenjujući načelo divide et impera1 možeš učiniti da oba sveta počnu uzajamno da se proždiru, a ti možeš tada da im umakneš i da se probiješ „iznad“.

Imao sam običaj da sa svojim šljahtinskim rođacima budem (da bih ih nervirao) umetnik, a sa umetnicima sam bio (da bih ih razbesneo) spahijski građanin, kako kad.

Bili smo zaverenici. Bili smo poneseni eksperimentisanjem sa izvesnim eksplozivnim materijalom koji se naziva Forma. Ali to nije bila forma u običnom značenju – tu je u pitanju bilo „stvaranje forme“, njeno „proizvođenje“ i „stvaranje sebe kroz stvaranje forme“

Mene su uvek nervirali previše fanatični umetnici. Ne podnosim pesnike koji su previše pesnici i slikare previše odane slikarstvu. Ja uopšte tražim od čoveka da se nikad ničem potpuno ne predaje. Tražim da uvek bude malo van onoga što čini. A evo, Bruno je bio umetnik više od svih poètes maudits (2), i to iz paradoksal-nog razloga, što uopšte nije obožavao umetnost. Obožavati znači biti neko, a on je više voleo da se u njoj izgubi, u nju propadne.

Dok sam ja hteo da budem – da budem potpuno svoj – potpuno svoj, a ne umetnik, niti ideja, niti ikoje svoje delo – potpuno svoj. Da budem iznad umetnosti, dela, stila, ideje.

Utorak

Voleo je kad sam ga napadao. Štaviše, imam utisak da je bio potpuno svestan istinski nastrane činjenice – naime, da ja, koji ga toliko vremena znam, čak nisam zadavao sebi trud da valjano pročitam njegovu knjigu. Bio je diskretan i nije me previše propitivao iz svojih dela, znajući da ne bih položio ispit. (A, možda, bilo mu je poznato – kao i meni – da se umetnost visokog lêta takoreći ne čita, da ona deluje nekako drugačije, samim svojim prisustvom u kulturi?) Sve što je predstavljalo moje znanje o njemu (i što sad predstavlja) potiče iz mrvicâ lektire (koje su me zasenjivale) kombinovanih sa mrvicama koje su mi preostajale iz mnogih razgovorâ. Da li mu je možda to prijalo u meni, to što sam omalovažavao? Dodeljivao mi visok položaj, jer sam omalovažavao?

To me takođe navodilo da se zamislim otkud me tako dobro i glatko razumeo u onom što me od umetnosti udaljavalo, a povezivalo sa običnošću života. U tome bivam najteže uhvatljiv za kulturne, obrazovane ljude. – Kako se dešava da je tebi, teškom, rafiniranom piscu, Kafka dosadan, ne voliš slikarstvo, odaješ se čitanju loših romana? – takva pitanja često su mi postavljana. Za Bruna oni moji đački nestašluci nisu predstavljali problem (možda jednostavno zato što me njegova sjajna inteligencija obuhvatala šire).

Frustracija. Kiks. Ko zna... možda je njemu to odgovaralo ne samo zato što je u načelu bio neprijatelj ostvarivanja. Možda je to što je njegova sposobnost za divljenje naišla na moju sposobnost za nedivljenje, za nas obojicu predstavljala obogaćenje, s tačke gledišta naših umetničkih mogućnosti.

Sreda

Neko ko bi oslušnuo naše razgovore iz tih, već veoma dalekih godina, možda bi nas smatrao zaverenicima? Kakva je to zavera? Bruno mi je govorio o „nelegalnom kodeksu“, ja njemu o „razaranju situacije“ i „kompromitovanju forme“, on meni o „sporednom koloseku stvarnosti“ a ja njemu o „oslobađajućoj kakofoniji“. Bilo je reči i o „potkulturi“ i „nedovoljnoj lepoti“, o „boflu“ (koju je Bruno nazivao „erzacom“), itd. Kakva je to bila laboratorija?

Vitkaci se, kao kralj Lir, uvek pojavljivao u pratnji dvorana i dvorskih luda, regrutovanih pretežno iz redova raznih književnih grdoba (kao većina diktatora podnosio je samo drugorazredna stvorenja)

U stvari, i bili smo zaverenici. Bili smo poneseni eksperimentisanjem sa izvesnim eksplozivnim materijalom koji se naziva Forma. Ali to nije bila forma u običnom značenju – tu je u pitanju bilo „stvaranje forme“, njeno „proizvođenje“ i „stvaranje sebe kroz stvaranje forme“. Teško mi je da to objasnim u nekoliko reči, ko je radoznao nek zaviri u naše knjige. Podvući ću samo da je svaki od nas drugačije izlazio na kraj (jer dok sam ja preko provociranja forme i njenih distansnih eksplozija hteo da dođem do sebe ili do čoveka uopšte, on se toj alhemiji predavao gratis, potpuno gratis, s nesebičnošću marginalnog bića), mada smo imali izvesnu zajedničku odliku. Obojica smo bili naspram Forme potpuno sami. Taj monah bez Boga... i ja sa svojim oholim čoveštvom koje je stvarno postojalo „samo po sebi“, ni na šta se ne oslanjajući, neka vrsta kategoričkog imperativa koji je vikao u prazno: budi svoj.

Te igre s formom su nas, dakle, povezivale. I upravo tu se u meni javlja sumnja – da li za eksperimentatore kao što smo mi, ljudi u probnoj fazi, bankrotstvo u našem uzajamnom odnosu nije bilo ono najsrećnije? A šta bi se desilo da sam ja divljenjem odgovorio na divljenje – zar se tada ne bismo osetili jedan naspram dru-goga previše izgrađeni... previše ozbiljni?... Da je on osećao moje divljenje, da sam ja, diveći se, pridao vrednost njegovom divljenju – zar nas to ne bi učinilo previše teškima za eksperimentisanje... sa sobom? Oh, da, i on, i ja tražili smo divljenje, afirmaciju... jer praznina muči... A da li bi takav sklad ipak bio u našem stilu? Ta mnogo u većoj slozi s nama bio je baš smandrljani obrt stvari, u kome njegova ispružena ruka nije naišla na moju – ta tipično šulcovska situacija, koja ni meni nije bila tuđa, dopuštala nam je bar da sačuvamo čudnu slobodu još nerođenih bića, naročitu nevinost embrionâ – a to nas je činilo lakima naspram Forme.

A u pogledu divljenja – i nedivljenja – šta nas se to lično ticalo, kad smo obojica bili autentični?

Četvtak

Pomenimo još i trećeg musketara. Vitkacija. Onoga koji je s perjanicom metafizičkog dendizma večito igrao ulogu ludaka. Nisam ga voleo. Nervirao me je, a njegovi ogledi s formom, valjda najsmeliji, za mene nisu bili uverljivi – bili su previše intelektualni, nisu umeli da iziđu van grimasa... Smatrao sam da mu nedostaje dara. A njegovi trikovi nalik na ono čime Dali danas opčinjava, za moj ukus u svom nadrealizmu – bili su previše klasični.

Vitkaci se, kao kralj Lir, uvek pojavljivao u pratnji dvorana i dvorskih luda, regrutovanih pretežno iz redova raznih književnih grdoba (kao većina diktatora podnosio je samo drugorazredna stvorenja). Mnogi od tih poniznih pristalica, videći Šulca i mene s majstorom, ubrajali su nas u Vitkacijeve dvorane, dok u njegovoj službeničkoj glavi nije ni moglo da se stvori drugo objašnjenje – i otuda potiče priča kako Šulc i ja potičemo iz Vitkacijeve škole. Ni slučajno. Bruno, koliko mi je poznato, takođe nije mnogo od njega preuzeo, i sudio je o njemu bez zanosa; a u njegovim delima ne vidim Vitkacijevih tragova.

A bili smo, i pored svega, trojica, i to dosta karakteristična. Vitkjevič: umišljeno afirmisanje ludila „čiste forme“ iz osvete, a i da bi ispunio tragična predodređenja, ludak očajnik. Šulc: izgubljenost u formi, ludak utopljenik. Ja: žudnja da se kroz formu probijem do svoga „ja“ i do stvarnosti, ludak pobunjenik.

Subota

Pregledam stranice napisane o Šulcu. Da li je on bio upravo takav?

Da li sam ja bio takav? Istinska istino, ko te može obuhvatiti?

Što se tiče zahvalnosti... ne volim to osećanje... nisam nezahvalna priroda, samo što je ona tako nespretna, ne može se dobro izraziti, i stoga je opasna. Koliko imena bih, kako veli Šekspir, morao „zapisati u knjigu koju svakodnevnom čitam“! Beleška u Kulturi, da sam najzad ulovio prvu nagradu u životu (Bože veliki) pominje Vitlina i Sandauera, kao one koji su rekli mome lešu: oživi! Ali ako je tu belešku pisao Jelenjski, onda je Jelenjski zaboravio da doda kako bi sva izdanja mojih dela na stranim jezicima morala da imaju pečat „zahvaljujući Jelenjskom“.

Ponekad oko sebe vidim samo šumu neprijateljâ. A ponekad, kud god bacim pogled, pokaže se dobročinitelj. Litki sam, na primer, zahvalan za Valtera Tila. A Tilu sam zahvalan za prevod Ferdidurke s poljskog na nemački, pozdravljen horom pohvala u nemačkoj štampi – i zahvalan sam mu za tako topao, nesebičan, savestan napor, da su u ovom trenutku već gotovo sva moja dela, pre roka, prevedena na nemački i spremna za objavljivanje. Kako sam Litki zahvalio što mi je to blago pronašla, što se usudila da mi ga uruči? Napisao sam. „Ne poričem, pogodila si, ali, doduše, čovek puca, a Gospod Bog metke nosi.“

Nedelja

Prepiska. S neprijatnošću moram da uskratim gospođi Gerdi Hagenau iz Beča autorizaciju za unošenje moga teksta u antologiju poljske književnosti, koju priprema na talijanskom za izdavačku kuću Feltrineli.

Činim to zato što je u predgovoru te gospođe za antologiju poljskih pripovedaka na nemačkom jeziku pod naslovom Polnisch Erzält, emigrantska književnost izrazito omalovažena, a na njen račun su uzdignuti pisci iz zemlje. Neznanje? Politika? Ne znam. U svakom slučaju smatram da emigrantski pisci ne treba da učestvuju u poduhvatima koji su lov u mutnom – a što je još gore, u prividima „objektivizma“.

(1) Podeli pa vladaj (lat.)

(2) Prokleti pesnici (franc.)

Oceni