Gospodin Prust: Zaslepljenost sopstvenim idejama i sklonostima
Andre Žid

Prust ga nije ni voleo ni cenio: Andre Žid

Photo: www.tes.com

Lažni monah gospodin Žid

Isto kao što ga je sa izdavačem, ispod prividno savršene ljubaznosti, povezivalo jedino objavljivanje romana, tako se, uopšteno gledano, ne može reći da je van društvenih poznanstava i susreta, g. Prust posećivao književne krugove niti da je u njima mnogo tragao za prijateljima. Nije tako mnogo imena ni pominjao u našim razgovorima. Mislim da je isuviše bio svestan njihove taštine, kao i da mu je delo po svojoj vrednosti usamljeno, te stoga nije ni mario za sticanje poznanstava, da ne pominjem gubljenje vremena koje bi to sa sobom povuklo.

Tako mu je, na primer, bio drag njegov savremenik Danijel Alevi kako zbog sećanja na vatrene borbe za Drajfusa, tako i zbog toga što su obojica mnogo volela gospođu Štraus, koja je Aleviju bila sestra, te zato što je Alevi bio istoričar i posedovao je ogromno znanje, a i sam je izučavao to isto društvo, čije je propadanje svako od njih na svoj način tumačio. Osim toga, već po načinu na koji mi je g. Prust govorio o njegovoj učenosti, sigurna sam da su mu razgovori s njim predstavljali značajan izvor informacija za delo.

Među drugim imenima, sećam se pesnika Fernana Grega; prisećao se kako su se u mladosti družili i zajedno s nekolicinom njih osnovali mali književni časopis.

– E, nije bio dugog veka – govorio mi je g. Prust razdragan sećanjem. – Prestao je s radom posle osam brojeva. Nazvali smo ga bili Gozba. Nije se ugasio zato što nismo imali ideja, verovatno smo ih imali i previše; pre će biti da je došlo do
prezasićenja.

Pričao mi je takođe o Reneu Boalevu, kog je neko vreme uvažavao, ali kao i od mnogih drugih, i od njega se udaljio; isto tako, ponekad je sa izvesnim prezirom pominjao romane Pola Buržea:

– Pokazuje nešto interesovanja za naše društvo, ali mi se njegova analiza ne dopada. Previše želi da pokaže.

Dopisivao se malo i s Polom Klodelom – sećam se da mu je moja sestra Marija nosila pisma. G. Prust mu baš nešto i nije bio naklonjen.

– Nisam dovoljno pobožan za takve ljude.

Nešto se slično odnosio i prema Fransoa Morijaku, iako znatno srdačnije; naime, stalno mi je govorio kako je njegov rad od samog početka cenio.

– Ali mislim da preteruje s verom, a prigovara mi da nisam dovoljno vernik. Verovatno se suzdržava od pokušaja da me preobrati – dobroćudno je rekao kroz smeh.

Više su puta jedan drugom pisali pre nego što su se videli. Među njima je postojala prava naklonost. Sećam se koliko je Fransoa Morijak bio uzbuđen na venčanju svog sina Kloda i unuke brata g. Prusta; bilo je to mnogo posle smrti g. Prusta.
I ja sam bila na venčanju. Odveli su me do njega. Zagrlio me je i svojim čuvenim glasom, napuklim od bolesti, rekao: „Selesta, tako sam srećan što sam vas konačno upoznao!“

Nije se ljutio na Žida zbog odbijanja rukopisa, isuviše je za to bio širokogrud, plemenit i tolerantan: Marsel PrustG. Prust se sasvim sigurno radije okretao ka piscima koji su počeli da pišu posle njega ili piscima svoje generacije koji su bili deset ili petnaest godina od njega mlađi, zato što su bili neizmerno otvoreniji za razumevanje njegovog dela od njegovih pravih savremenika. Naime, sve se opet svodilo na njegovo delo, pa su i tuđa zapažanja o delu za njega predstavljala svojevrsno obogaćenje.

Stoga je poslednjih osam godina najviše dodira imao s ljudima kao što su Žak de Lakretel, Pol Moran i Žan-Luj Vodoaje ili čak jedno vreme i Žan Kokto, koji ga je zasmejavao, kao što sam rekla, svojim čudnovatim ponašanjem i po svaku cenu autentičnim lažima.

Sećam se i Žana Žirodua. Malo su se puta videli zbog nedostatka vremena, ali ga je g. Prust mnogo voleo, a Žirodu mu je uzvraćao neizmernim divljenjem. Mislim da je g. Prust jednom s njim došao kući, posle soarea kod Žane Igo, koja tad više nije bila u braku sa Leonom Dodeom. Dobro ga se sećam: visok, vitak, malo poguren, šarmantan, pogleda blagog, predusretljivog i bistrog. Bilo je to u stanu u Ulici Amlen, negde pred kraj. Sećam se kako sam tad nasmejala g. Prusta; naime, objasnio mi je kako je Žirodu poreklom iz Limuzena, a ja sam uzviknula: „Gle, iz istog je kraja kao gospođa Ševalije!“ – gospođa Ševalije je inače bila kuvarica doktora Gažea i moja jedina prijateljica iz zgrade na Bulevaru Osman. „Uneću to u knjigu“, rekao je g. Prust, što je stvarno i učinio.

Ali među ljudima koji su se oko njega motali mnogo više nego on oko njih, moram se zadržati na Andreu Židu, najpre zato što je, kao što sam već rekla, jedini krivac za odbijanje rukopisa Svana u Galimaru, a zatim, zato što je posle smrti g. Prusta nastao nesporazum o tobožnjoj duhovnoj i fizičkoj bliskosti između njih dvojice – nesporazum je smišljeno napravio i održavao sam Žid, kako usmeno tako i pismeno, možda iz želje da pred drugima ispravi svoju grešku.

Kao oni monasi što se upinju da izgledaju što pobožnije ne bi li sakrili svoj nedostatak iskrenosti: Andre ŽidU svakom slučaju, ja mogu da potvrdim da g. Prust Andrea Žida nije ni voleo ni cenio. Da ponovim, nije se na njega ljutio zbog odbijanja rukopisa, isuviše je za to bio širokogrud, plemenit i tolerantan. Ni taj čovek ni njegovo delo nisu mu se dopadali, iako se u izvesnoj meri divio njegovom stilu i nadarenosti – na primer, za Podrume Vatikana je rekao: „Nije loše.“ Ali za ostalo:

– Sad bi da me uvuče u svoju družinu. Samo sebe čuje, te me je potpuno pogrešno razumeo. Ali ja nisam „imoralist“!1

U stvari, među njima nije bilo sličnosti. G. Prust je bio ubeđen da je Žid samo hteo da se izvadi, svestan da je udaljivši Svana iz Nuvel revi fransez napravio krupnu grešku i da je u očima svojih prijatelja ispao smešan.

Posle objavljivanja romana U Svanovom kraju kod Grasea 1913. i po izlasku prvih pohvalnih članaka, rekla sam da se nije znalo ko će pre iz Nuvel revi fransez da piše g. Prustu. I Rivijer, i Kopo, i Žid – svi su mu redom pisali. G. Prust nijednom nije posumnjao u Rivijerovu iskrenost. Antoan Bibesko je pratio sve tračeve i odmah je g. Prustu preneo kako se Žak Rivijer razbesneo na odboru Nuvel revi fransez, te kako je, i ne znajući priču o zavezanom kanapčiću, i sam Žida otvoreno optužio kako je rukopis vratio a da ga nije ni pročitao. Ali iskrenost Kopoovog, a naročito Židovog pisma bila je sumnjiva.

Čak se i mnogo vremena posle toga g. Prust smejao Židovoj krasnorečivosti koja ga je odmah odala: „Već nekoliko dana ne ispuštam vaš roman; s milinom se njime prezasićujem; u njega tonem...“

Doduše, materijala za smeh je stvarno i bilo; naime, u isto vreme kad i ljudi iz Galimara, i Faskel se bio probudio i stao se nuditi za naredne romane.

Pa ipak, pošto ih je dve godine malo mučio, g. Prust je 1916. odlučio da je došlo vreme da, prema njegovim rečima, sklopi mir s Nuvel revi fransez, te je tako napisao pismo Židu, pošto je on istupao u ime odbora, a Žid je pokajnički i s grižom savesti odmah kod njega doleteo.

Odlično se sećam cele priče, kao i tačnog datuma, zato što sam i sama u sve bila umešana. Bilo je to 25. februara 1916, dve godine posle Židovog prvog pisma u kom je priznao kako je
„i te kako odgovoran“ za odbijanje Svana – što je najmanje što je mogao da učini – i u kom je izjavio kako sad u romanu uživa.

Dakle, tog 25. februara g. Prust me je pozvao i pružio mi kovertu u kojoj je, po svemu sudeći, bilo veliko pismo. Rekao mi je:

– Selesta, pisao sam g. Andreu Židu da bih sklopio mir, jer on izgleda misli da smo u ratu. Uzećete taksi, otići direktno do njega i lično mu predati pismo. On stanuje u vili Monmoransi. To je negde u Oteju, u XVI arondismanu. Ne nalazi se baš lako, ali taksista će se snaći.

Odbijeni rukopis: U Svanovom krajuKrenula sam, stigla do vile, došla do jednih uskih vratanaca i pozvonila. Vrata mi je posle izvesnog vremena otvorila jedna žena s lampom u ruci. Bilo je ratno stanje i verovatno tad nije bilo struje. Iza žene sam primetila nešto poput velike lođe koja je nestajala u mraku i od koje se spuštalo stepenište s drvenom ogradom. Pogledala sam ženu, na sebi je nosila nekakvu dugu, tamnu i sasvim jednostavnu haljinu. Ta zatvorena boja haljine slagala se sa izrazom velike tuge na njenom licu. Sećam se da je to na mene ostavilo jak utisak i pomislila sam: „Baš čudno, reklo bi se da je žena sa sela.“

– Šta želite? – upitala me je podižući lampu da bi me videla.

– Da li bih mogla, molim vas, lično da predam pismo g. Židu?

– Od koga?

Odgovorila sam joj. Odmah mi je rekla:

– Sačekajte malo, obavestiću g. Žida.

Nije mi rekla ko je, možda je bila sluškinja. Videla sam kako se penje mračnim stepeništem, te kako zamiče na spratu.

Žid je odmah sišao. Uzeo je veliko pismo i upitao me da li je potreban odgovor. Odgovorila sam potvrdno. Ponudio me je da sednem dok je otvarao pismo i čitao ga. Sve to vreme sam ga dosta posmatrala. Ruke su mu se pomaljale ispod ogrtača od sukna. Bilo mi je teško da odredim šta, ali nešto mi se u njegovoj pojavi, na njegovom licu i u njegovom pogledu nije dopadalo – bilo je nečeg neistinitog, neke lažne ili možda pre prinudne iskrenosti. Uz to je bio veoma ljubazan.

Vratila sam se na Bulevar Osman s njegovim odgovorom da će, pošto je pozvan, doći odmah tog istog dana. Imala sam utisak da bi, da je mogao, doleteo.

U stvari, pre njegovog dolaska, imala sam tek toliko vremena da g. Prustu podnesem izveštaj o poseti – naime, svaki put kad bih negde nosila poruku, a naročito kad bih je nekome na ruke dostavljala, morala sam g. Prustu ne samo da donesem odgovor, već i da ponovim šta su mi sve tačno rekli, kao i da što podrobnije opišem šta sam videla, kako dekor, tako i ljude.

Sećam se da je tog dana posebno goreo od želje da sve čuje. Odmah pošto sam mu prenela odgovor, upitao me je:

– Dobro, a sad mi malo objasnite kakva je vila Monmoransi.

Opisala sam mu vratanca, stepenište, lođu, mrak.

– A ko vas je primio?

Opisala sam svoju „ženu sa sela“. Polako je odmahivao glavom.

– Selesta, to je bila jadna gospođa Žid.

Nimalo se nisam iznenadila što vam je rukopis odbio, a da ga nije ni pročitao: Andre ŽidIzgledao je potišteno. A onda:

– A kako vam se dopao g. Žid?

– Pa, vrlo je ljubazan, gospodine. Ali, ne bih umela tačno da vam kažem... nešto mi se kod njega ne dopada. Ne, taj mi se čovek ne sviđa.

– Ali zašto, Selesta? Sigurno znate zašto.

– Kad sam ga videla, nimalo se nisam iznenadila što vam je rukopis odbio, a da ga nije ni pročitao. Eto, to mi baš na njega i liči.

Osećala sam u njegovom pogledu kako me sa uživanjem propituje. Odjednom mi je izletelo:

– Zapravo mi izgleda, gospodine, kao kakav lažni monah. Znate, kao oni monasi što se upinju da izgledaju što pobožnije ne bi li sakrili svoj nedostatak iskrenosti.

Slatko se ismejao. Očigledno mu se dopala moja opaska.

U tom trenutku se začulo zvono; Žid je bio na vratima. Sećam se da je bilo baš rano – hoću reći, rano za g. Prusta – tek šest ili sedam sati uveče. Otvorila sam mu vrata. Bio je u istom ogrtaču, bez šešira. Uvela sam ga u mali salon, pa sam obavestila g. Prusta:

– Stigao je lažni monah.

Uvela sam Žida u sobu, sa sve ogrtačem. G. Prust je, naravno, ležao. Žid se uputio k njemu, pridržavajući jednom rukom ogrtač uza se, što mu je bila omiljena poza dok se kretao. Zaustavio se nadomak kamina u sobi. Ja sam se, kao i obično, tiho povukla. G. Prust me je nešto kasnije pozvao i ne sećam se više šta mi je tražio. Sećam se Žida kad sam ponovo ušla u sobu. Sad mu je ogrtač slobodno padao, glava mu je bila malo nagnuta na stranu i dubokim glasom koji je odzvanjao, tzv. zvonkim glasom, govorio je:

– Jeste, gospodine Pruste... jeste, priznajem... to je najveća greška koju sam u životu počinio...

Naravno, mislio je na odbijeni rukopis.

Ostao je još neko vreme pošto sam izašla, ali sastanak u celini nije dugo trajao.

Pošto je otišao, g. Prust me je, naravno, pozvao da mi sve ispriča. Smešio se i likovao. Već kad sam usred razgovora ušla u sobu, videla sam njegov dobro poznat pokret kapaka – spuštali su se pa se živahno podizali iznad prodornog pogleda, koji je ujedno pokazivao da procenjuje sagovornikovu iskrenost,
a odmah potom unutrašnje zadovoljstvo posle procene. Pogled mu je jasno govorio: „Ko god da si, u mojim si rukama.“

Ispričao mi je kako se Žid izvinio, ali i kako mu on zauzvrat nije krio šta misli o njegovom površnom argumentu o „dendiju i mondenu“.

Ja sam ga pak upitala:

– Lepo je od njega, gospodine, što je priznao da je počinio najveću grešku u životu, ali jel’ vam rekao nešto za paket?

– Naravno da ga nije otvorio! Ali to sad nije ni važno. Osim toga, Selesta, ljudski je grešiti.

Jednog će se dana uvideti da je Andre Žid čovek koji je, u pogledu morala, omladini naneo najveće zlo: Marsel PrustDodao je kroz smeh:

– Kad smo već kod toga, slažem se s vama, zaista izgleda poprilično pritvorno.

U svakom slučaju, u našim razgovorima ostao mu je nadimak „lažni monah“. Sećam se da smo više puta, dok bismo noću sedeli i pričali, oponašali njegove pokrete u ogrtaču, kao i da smo izvodili Zemaljske plodove: „Natanaele, pričaću ti o...“

Mislim da je glavna greška Andrea Žida bila to što je toliko bio zaslepljen sopstvenim idejama i sklonostima i toliko pun sebe, bez obzira na svoju lažnu skromnost, da je, zbog određenih delova i likova iz Traganja za minulim vremenom koji se bave takvim običajima i porocima, delo g. Prusta hteo da prisvoji kao priznanje istih ideja i sklonosti. Verovatno su se velikim delom baš zahvaljujući njemu mnogi ljudi usredsredili na taj aspekt njegovog dela i na likove poput Šarlisa, te su na kraju poverovali da tu leži suština.

Slobodni su da misle šta im je volja. Da ponovim, nije mi cilj da pravdam g. Prusta – uostalom, zbog čega bih? Čak i da je bilo onako kako pojedini tvrde, pa šta, bio je slobodan. Ali već sam o tome rekla ono što sam videla, što znam i što zaista mislim; neću se na to ponovo vraćati. Samo ću još nešto dodati: svaki pokušaj da se namere g. Prusta tako svedu predstavlja nepravedno ograničavanje g. Prusta i ukazuje koliko se malo značaja na taj način pridaje njegovoj genijalnosti. Da je zaista tako, njegovo delo ne bi bilo katedrala koju čitaoci širom sveta i dalje obilaze.

Znam da Žid negde pominje beleške koje je sačinio pošto je, prema njegovim rečima, negde u maju 1921, što će reći u stanu u Ulici Amlen, još dvaput posetio g. Prusta. Zanimljivo je što se ja uopšte ne sećam da je drugi put dolazio iako se sećam ko je sve dolazio, tim pre što nije bilo mnogo poseta i što sam, da ponovim, ja sve goste uvodila kod g. Prusta. Još više me čudi njegova tvrdnja da je g. Prust poslao Odilona po njega – toga bih se takođe setila – te kako mu je delovalo da se g. Prust „toliko ugojio da je podsećao na Žana Lorena i tresao se od hladnoće u pretoploj sobi“. Čak iako je g. Prust pred kraj života malo bio otekao, jedino se Židu i nikom više „ugojio“. A nemoguće je da je soba bila pretopla, naprosto zato što stan u Ulici Amlen nismo čak ni grejali. U stvari, kao što ću kasnije objasniti, pre smo se smrzavali.

Ako Žid nije dolazio, u prilog mu ide to što nije jedini koji je tvrdio suprotno. Ako je pak dolazio, bojim se da je ponovo zloupotrebio svoje tobožnje slaganje sa g. Prustom u vezi sa „furanizmom“.2 Ali ako je g. Prust za Žida zaista rekao, kako Žid još tvrdi, da može „o svemu da pripoveda pod uslovom da nikad ne kaže ja“, u tome bih i mogla da prepoznam g. Prusta i njegovo peckanje, posebno zato što se Žid neprestano vrteo oko „ja“.

Ali odlično sam upamtila jednu rečenicu g. Prusta, verujem punu značenja. Neka o njoj razmisle skeptici ili pristalice.

Krajem jednog popodneva, posle kafe je, kao i obično, otvarao poštu. Među poštom je bilo i pismo Andrea Žida u kom mu je preporučivao jednog mladića i molio ga da nešto za njega učini. G. Prust je pročitao pismo, pa mi je rekao šta je posredi. Onda ga je odgurnuo i rekao mi:

– Ja se time ne bavim.

Nastupila je poduža tišina kao onda kad bi najednom odlutao u svoja razmišljanja. Kad se vratio, dodao je gledajući me ozbiljno i jasno ističući svaku reč:

– Znate šta, draga moja Selesta, prema mom mišljenju, jednog će se dana uvideti da je Andre Žid čovek koji je, u pogledu morala, omladini naneo najveće zlo.

Sklopio je oči i ponovo odlutao u razmišljanje, pa je tiše za sebe rekao:

– Žalosno... baš žalosno...

1Imoralist  je i naslov jednog Židovog romana.

2Uranizam  ili furanizam, zastareli medicinski naziv za homoseksualnost, naročito za pasivni oblik muške homoseksualnosti.

Oceni 5