Prodavac magle (2)
Lkr 01 S

Photo: tumblr.com

Lek od smrti

Izdavačka kuća NNK Internacional objavila je drugo dopunjeno izdanje knjige “Prodavac magle” Ibrahima Hadžića, sa podnaslovom “Apokrifni život mojih prijatelja i poznanika”. Sa dozvolom autora prenosimo mali izbor iz ove knjige sugestivnih oniričkih priča.

PROVERA IZREKE

U luksuzno nameštenoj sobi, gde su stvari bile pomerene prema zidu, Lola (1) je upredala Boru (2) i pokušavala da ga udene u iglu.

– Šta radiš to? – pitao sam zbunjen prizorom.

– Proveravam onu biblijsku izreku „Da li se kamila može provući kroz iglene uši” reče i nastavi započeti posao.

51/ 26. IV 1982.

LEK OD SMRTI

Sedim s ocem u sobi. Majka stoji ispred prozora. Nas dvoje smo jako zabrinuti i tužni, uprkos tome što on dobro izgleda. Bio je snažan. Lice mu je bilo preplanulo. Na sebi je imao braon košulju. Kroz plač sam ga opominjao:

– Molim te, ako još nekada osetiš zdravstvene probleme, nemoj kao prošli put da se zapustiš i umreš. Javi mi na vreme, ja ću naći lekove koje bolesnici u Beogradu uspešno koriste.

66/ 13. IV 1989.

KNJIŽEVNE CIGLE

Pitao me prijatelj nešto o nekoj bolesti. Obećao sam mu da ću mu odgovoriti čim pročitam o njoj u lekarskom priručniku. Ali, priručnika nigde. Ušao sam u Narodnu biblioteku (3). Rekli su mi da je sada novi upravnik Čeda Mirković (4). Uputio sam se prema odeljenju s knjigama. U ogromnim rafovima i metalnim gondolama, umesto knjiga bile su poslagane cigle. Sve same cigle. Sabrane cigle. Izabrane cigle. Odabrane cigle. Cigle u platnu, u koži. Filozofske cigle. Lepe cigle. Političke cigle. Sa riknama i cigle bez ikakvih natpisa. Uhvatila me neopisiva mučnina i bes. Pa na šta ovo liči? Kome je ovo palo na pamet? Šta je to uradio novi upravnik?

Brzo sam utrčao u kancelariju da protestujem. Upravnik je stajao pored stola, s desnom rukom duboko u džepu od pantalona, češući butine. Pitao sam ga šta je to uradio s knjigama. On me gledao čedno, skoro pospano, praveći se da ne razume moje pitanje.

68/ 20. IX 1989.

PETA DIMENZIJA

Jedan paravan, ili kapija, deli prostor za kremaciju od morske pučine. Ceo prizor obavijen je maglom i nekakvim isparenjima. Vlada neprirodna užurbanost koja liči na pometnju a ne na neki sistem. Čas gledam u peć oko koje posluju neke mlade devojke, pekarke, čas u more koje je gusto i ljeska se a po kojem klize čamci na kojima pretežno leže debele žene koje svojim telima ispunjavaju skoro ceo prostor. Sa njima su u čamcu devojke, pratilje.

Žene koje leže u čamcu neprestano se trzaju, narastaju, kao da ih neko pumpa. Najviše se izdižu njihove grudi i vrhovi sisa koje prerastaju ivicu čamca.

– A šta se ovo, zapravo, događa? – upitah, zbunjen prizorom.

– Pa znaš, prvo se ovde leševi spaljuju u peći a zatim se prah posipa po čamcima. Međutim, pošto vlada zakon pete dimenzije, tj. ništa ne može da se uništi, sve mora da zauzme prvobitni oblik, ovi leševi začas narastu, čak i ožive da bi zauzeli, ispunili prostor koji im je ranije pripadao, a potom zauvek nestaju. Otuda ono cimanje i trzaji pri ispunjenju leševa.

Onaj koji mi je ovo pričao (ili ona) bio je jako govorljiv, veseo i veoma zauzet poslom.

– A, znači, u tome je tajna pete dimenzije. A, bože, šta li se događa sa obešenim ljudima? Njihov život je prekinut na silu – pitao sam se.

Ne znam kako, scena sa obešenim pokušala je da se stvori da bi se meni prikazala i odgovorila na moje pitanje. Počeo je da oživljava jedan čovek, ali nije uspeo.

– Pitanje nije umesno, jer nije isto spaljen i pogubljen, to su dve različite stvari – odgovori mi neko, grdno me prekorevajući.69/ 14. III 1990.

HVALIM TE BOŽE

Uključio sam TV da odgledam erotski film. Gledaocima je bio leđima okrenut jedan čovek u crnoj mantiji, možda sveštenik, koji je imao na zatiljku ošišan broj 1. Taj čovek, ne okrećući se prema gledaocima, poče da izgovara tekst: „Hvalim te Bože i oprosti mi, sutra jeste Uskrs, ali ja moram da se posvetim najlepšoj ruži iz koje je iscvetao naš Isus Hristos”, i naže se prema ženi, koja je ležala raskrečenih nogu na stolu, i poče da je ljubi po stomaku i niže.

74/ 6. IV 1991.

LET, LET AVIONE

U nekom sam čudnom avionu bez sedišta, ispregrađivanom šperpločama. Po avionu se muva neki svet. Tu su i stjuardese. U jednom trenutku krećem prema WC-u da mokrim. Podižem jedan poklopac, no kroz njega vidim zemlju. Brzo ga vraćam da ne ispadnem kroz rupu. Otvaram susedna vrata i tamo zapažam jednu cev nalik na auspuh. Shvatam da je to pisoar i počinjem da mokrim. Međutim, iz cevi počeše da iskaču varnice i da padaju na drveni pod aviona. Na mestima gde varnice padnu pojavljuje se mala, čudna, masna vatra, koja se tiho širi, ali koja ne može da se ugasi gaženjem nogama i pokrivanjem nekim limom koji sam tu našao. Primetih da avion poče lagano da klizi prema zemlji, a ja ne znam šta da radim: da li da prijavim požar, ili će pilot već nekako uspeti da prizemlji avion. Utrčavam u kuhinju i zatičem kuvarice kako prave pljeskavice zajedno sa testom. Dohvatam ceo poslužavnik sa nepečenim pljeskavicama i počinjem da ih lepim po vatricama na podu. Sa olakšanjem shvatih da su pljeskavice idealno sredstvo za gašenje požara u zapaljenom avionu.

89/ 16. II 1997.

***

1. Olga Lola Vlatković (Beograd-Berlin, 1927-2004), prevodilac, su-pruga Bore Ćosića, moja poznanica.

2. Bora Ćosić (Zagreb, 1932), prozaista, pesnik, dramski pisac, pre-vodilac, moj više od poznanika a manje od intimnog prijatelja po-slednjih dvadesetak godina.

3. Narodna biblioteka, velika biblioteka koja liči na antički hram, možda Partenon, sagrađena na Svetosavskom platou u Beogradu.

4. Čedomir Mirković (Nevade-Beograd, 1944-2005), književni kriti-čar i esejista, prozaista, urednik Školskog programa TV Beograd, urednik Obrazovnog programa TV Beograd, političar, direktor TV Beograd, direktor Prosvete, moj dugogodišnji kolega iz Školske redakcije. Nekada smo bili dobri prijatelji, ali posle njegovih čud-nih metamorfoza i bavljenja politikom od 1991. pa nadalje, naši odnosi su zahladneli. Jedva da smo se na ulici pozdravljali.

Oceni 5