Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (71)
Lepava 01 S

Život u jarkim bojama: Lepa Lukić sedamdesetih godina

Photo: Foto dokumentacija Borbe/XXZ

Lepa Lukić : I bog stvori Lepavu

Shopping sa kolegom: Lepa Lukić i Nikola KarovićTeorija po kojoj od „izvora vode dva putića" možda nije po volji ortodoksnim marksistima koji preferiraju socijalizam na jednom putiću - ali je ista teorija, nema sumnje, i te kako pomogla drugarici Lepi Lukić da krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina ljubitelje narodnjačke pesme baci na kolena i uspešno ih povede u davno obećanu, lepšu i svetliju budućnost. Putić koji je Lepa izabrala pokazao se ispravnim: uz zdušnu pomoć medijskog okoliša, pevačica iz Miločaja proglašena je za kraljicu narodne pesme, a da stvar do kraja bude autentična, kraljica se u odgovarajućoj odeždi, s krunom na glavi, slikala za novine i mrtva 'ladna ovu istorijsku pozu koristila kao plakat o kome je, nemajući pametnija posla, nadugačko i naširoko raspravljala cela Jugoslavija.

Vreme u kom je Lepa bila na vrhuncu slave davalo je za pravo futuristima koji su tvrdili da ondašnje sveukupno društveno ludilo i blagostanje neće dugo trajati i da ono ne sluti na dobro. Bile su to godine kad je narod dobro živeo i još bolje se zezao. Reč „kriza" nalazila se samo u Vujaklijinom rečniku stranih izraza, devizne račune, smatralo se, imaju samo pomodni idioti koji ne znaju šta će od besa, a u Trst se odlazilo jednom nedeljno, tek da nas prodavci vide, da nas ne zaborave. I uređivačka politika novina išla je na ruku Lepi Lukić i njenim koleginicama: u politici, bar javno, nije bilo problema, sve se činilo idiličnim, pa je estrada imala ulogu otvorenog cirkusa koji je iz dana u dan zabavljao naše ravnopravne narode i narodnosti.

Lepa je u toj igri umela da nađe sebe. Sa uživanjem je igrala ulogu, koju su joj nametnuli, ali, u isto vreme, ulogu za koju se hrabro izborila.

Čak i tipovi koje je narodna muzika interesovala isto onoliko koliko i problem vegetarijanaca u Gornjoj Volti - sa uživanjem su čitali storije o Lepi Lukić, pratili kako vešto održava lukavo montirani rivalitet sa Silvanom Armenulić (čiji su, opet, obožavaoci u zvaničnom biltenu Kluba fanova Lepu označili kao „prirodnog neprijatelja broj jedan"), analizirali njene izjave u kojima je ova, šta bi drugo, jasno i glasno govorila kako ju je „narod izabrao" i da taj narod, njena publika, za nju znači više od svetinje. Onako uzgred, Lepa Lukić je snimala ploče od kojih je gotovo svaka postajala zlatna, dijamantska i brilijantska, kako i priliči kraljici o kojoj je 1970. govorio Rade Mumin iz „Beogradske estrade":

Kompliment Radeta Mumina iz Beogradske estrade: Lepa je satkana od belog zlata i treba da je čuvamo kao malo vode na dlanu

„Po mom dubokom uverenju, za Lepu Lukić, u jugoslovenskim okvirima govoreći, malo je reći da je njeno grlo srebrno ili zlatno. Lepa je satkana od belog zlata i treba da je čuvamo kao malo vode na dlanu. Znate li vi da u našoj zemlji nema priredbe za koju organizator ne zahteva, ne postavlja uslov da učestvuje Lepa Lukić. Često nju traže samu, nudeći honorar i do pola miliona starih dinara. Naravno, takve uslove ne možemo da prihvatimo, niti Lepa može da putuje bez orkestra. Pogledajte glasanja u novinama - za koliko hiljada glasova u raznim anketama ona beži ispred drugoplasiranog pevača? Ko Lepu jednom čuje, zaželi da je sluša stalno. Zato je za sve one koji Lepu Lukić vole, naš plakat (s Lepom na prestolu) prava poslastica. A oni koji je mrze, mogu sada još više da joj zavide..."

Svu tu frku oko sebe, Lepa je primala mirno, s filozofskim spokojom. „Kritiku, bez obzira dobru ili lošu, smatram reklamom koja samo uvećava moju popularnost" hladnokrvno je izjavljivala, uspevajući da obezbedi status koji pre nje, u narodnoj muzici, nijedna žena nije imala.

Hepiend na audiciji

Raspoložena za ugovor: Lepa LukićNjeni biografi - koji su se u opasnim količinama namnožili krajem šezdesetih godina - zabeležili su svaki detalj iz života Lepe Lukić, života koji je na mikro-planu bio srpska kopija tipičnog holivudskog sna, sa svim pratećim „glamour" efektima. Na putić slave Lepa je stupila 16. januara 1940: tad je i rođena, u selu Miločaju, kod Kraljeva, u kući seoskog kovača Radisava Mušovića. Majka Milosija i otac Radisav ćerki su dali ime Leposava, ali devojčica nije doživela da zapamti oca: u selu Gledićima 1943. ubili su ga četnici. Još kao dete, pričaju svedoci, Lepava je pevala, a od pesme nije odustajala ni kad je porasla. Naprotiv, krenula je iz Miločaja u Bačko Gradište gde joj je živeo brat, a odatle krenula na audiciju u Radio Novi Sad.

- Objasnili su mi da nas ima mnogo na audiciji - sećala se kasnije Lepa. - Od toga me bi još više strah. A kad sam kročila u studio za snimanje i za probe, odjedared sam se presekla! Načisto! Nešto mi se stislo ovde, ispod želuca, a noge mi došle mekane, mekane... Čini mi se: da je neko u taj čas kinuo ja bi' pala. Da se povratim, drmnem jednu ljutu a od toga mi bi još gore... Kad mi se malo razvide, pred očima, tamburaš je počeo da mi objašnjava ko je ko od onih koje sam u studiju zapazila... Bio je tu Mića Vojinović, harmonikaš, pa onda Julka Kerešević, pevačica Radio Novog Sada. Gledala sam u nju k'o u ikonu... U ono vreme ona je bila glavna zvezda. Naišao je i Nestor Gabrić, najpopularniji pevač Radio Novog Sada u to vreme.

- I tako, prolaze sve neki velikani pored nas, a ja se mislim: Lepa, sad stisni petlju! A trema me drma k'o malarija. Što da se lažemo: možda bi i strugnula na vrata, ali dosta je bilo sam' da pomislim na onu utrinu u Miločaju i na buljuk ovaca... Izdržala bi' sve po tucanom staklu da idem! Dođe red i na mene da pevam. Otpevala sam jednu strofu. Gledam ja u onaj mikrofon, drhtuljim i čini mi se da pevam. Kažu mi: dosta! Meni se činilo ni da mi glas nije izašao iz grla... Rekoše mi da nisam primljena. Možete zamisliti! Prvo mi bi vruće, pa 'ladno, pa vruće, pa 'ladno; dlanovi mi vlažni, ali ja probam da se osmehujem. Kad se digne nek' se gine! Ja nazad neću, pa makar sto godina morala da dolazim na audiciju!.

Koncert na otvorenom: Lepa Lukić u Priboju na LImu, iza upravne zgrade preduzeća FAPAli, Lepava nije odustajala i hepiend je morao da usledi. Već na sledećoj audiciji, za našu junakinju nije bilo problema: pevala je pesme „Gde ćeš biti, lepa Kejo" i „Nekad cvale bele ruže", zakazano joj je snimanje za Radio, potom je i snimila pesme, i jedino što joj je preostalo bilo da se vrati u Miločaj i čeka obaveštenje kad će se emisija emitovati.

- Počeli smo da čekamo taj dan. Niko tad u selu nije imao radio. Morali smo da idemo u drugo selo, kod našeg prijatelja... Nekako u sami sumrak stigli smo u selo Obrvu. Idemo nas dve, ja i naja, zagrljene, a ona gomila komšija za nama k'o da je litija. Domaćin izaš'o gologlav, na prag pa sve viče: „Dobro došli". Ne daj bože kao da smo došli u proševinu! A naši seljaci, znate kak'i su... Dobro im došlo da nešto proslave, pa bilo šta bilo.

- Tu je bila i vruća rakija i meze i pitaj boga! Sedimo, tako, upiljili mi u radio kao da je rat i da čekamo vesti s fronta. Zadimila se ona soba... Dok odjedared spiker ne najavi da ja pevam! U sobi se prekide galama. Mama zaplaka. A ja za njom. Pevam ja sa radija, a plač ispred radija. Kad je pesma završila, čujem spikera: “Dragi slušaoci, sad ćete čuti još dve pesme koje će otpevati naša nova mlada umetnica..."

Emitovanje pesama preko radija za Lepavu Mušović bilo je ravno osvajanju holivudskog „Oskara": brzo se čulo da u Miločaju ima „jedna što bogovski peva" i nije mnogo vremena prošlo, a Lepa je stigla u Beograd. U restoranu „Stambol kapija", na nagovor muzičara, otpevala je nekoliko pesama, a oduševljeni upravnik i šef orkestra Branko Belobrk ponudili su joj angažman u njihovoj kafani za četiri iduća meseca. Sudbina je htela da jedne noći u „Kapiju" stignu neki bugarski muzičari koje je Lepava toliko impresionirala da su joj predložili da s njima krene u Sofiju, Plovdiv i Haskov, gde bi pevala tri meseca. Lepa je pristala, raskinula ugovor sa „Stambol kapijom" i krenula u „socijalistički raj", kako je, tada, Todor Živkov opisivao Bugarsku.

Hit duet Lukić - Stojanović: Lepavina prva pločaUspeh u „zemlji najvećeg prijatelja SSSR-a", Lepi nije mogao da zameni nostalgiju za rodnim Miločajem. Vratila se u Jugoslaviju i opet - pravac kafana. Kompozitor Mića Stojanović javnosti je svojevremeno dao svoju verziju događaja iz tih dana:  - Lepa je pevala u kafani „Jadran" u Trsteniku, a direktor iste kafane bio je Toma Lukić za koga se i udala. Tu sam i ja upoznao Lepu. Dok je Lepa pevala u Trsteniku, ja sam joj predložio da sa mnom snimi ploču „Zašto sruši bračni veo" i to je bila Lepina prva ploča. Posle snimljene ploče ja sam sa svojim ansamblom otišao na turneju, a Lepa je prešla u Smederevo, u jednu kafanu. U međuvremenu, pesma je već izašla na ploči i za kratko vreme postala veoma popularna. Zbog popularnosti pesme, odlučio sam da na sledeću turneju povedem i Lepu. Otišao sam u Smederevo i dogovorili se da i Lepa dođe, ali, ona je imala ugovor do kraja meseca, i pošto direkcija hotela neće da je pusti, odlučili smo da Lepa pobegne. Tako je i bilo. Sutradan smo nas dvoje još u pet pobegli iz Smedereva...

-  U grupi za turneju bili su još i Dušica Stefanović (kasnije Bilkić), Gvozden Radičević i duet Selimova-Ževčevski i odmah negde posle prvih dana gostovanja, stigli smo u Doboj. Posle održanog i veoma uspelog koncerta dok smo sedeli u hotelu, za naš sto su prilazili ljudi i od dueta Selimova-Ževčevski tražili fotografije. U jednom trenutku je i Lepa zatražila fotografiju od ovog dueta, bila je srećna što je zajedno u društvu popularnih i, eto, želela je od njih fotografiju. Da ne bi publika primetila da je Lepa potpuno nepoznata, ja sam joj rekao da će fotografije dobiti u sobi. Lepa je to moje upozorenje shvatila na njen način, otišla je u sobu i jednom staklenom pepeljarom počela da se udara po glavi, a da se tu nisu našli harmomkaš Dragan Matić-Žilić i konferansije Miroslav Dičevski da joj otmu pepeljaru, Lepa bi svašta učinila. Zbog njenog ispada ja sam isplatio Lepi honorar i odlučio da je vratim sa turneje, ali sutradan, dok smo sedeli u restoranu, Lepa nije htela ni sa jednim članom da govori, već je odvojeno sedela sama za usamljenim stolom, a ja da bih izgladio događaj rekoh: „Sa kojom ću sad da rušim bračni veo", na to se Lepa nasmeši i otera me u... Na insistiranje ostalih članova u grupi Lepa je i dalje nastavila sa nama turneju...

Na festivalu Ilidža 1969: Lepa Lukić u društvu Muhameda Mujkanovića, Jovice Petkovića,  Ismeta Alajbegović Šerba i Branka Pavlovića

U to vreme Lepa i Toma nisu bili baš u najboljim odnosima: još posle snimanja prve ploče Lepa je želela da se na ploču stavi njeno prezime Mušović, a ja sam ipak stavio Lukić, jer je sa Tomom Lukićem bila registrovana i još nerastavljena, a Toma je i moj dobar prijatelj, i tako nisam hteo da ga to pogodi, jer Toma je Lepu voleo, on nas je i slikao za omot ploče... Dolazi i novogodišnja „Jugotonova" revija zlatnih glasova i ja na toj reviji pevam „Bračni veo" bez Lepe, jer je ona već potpisala ugovor s drugim izdavačem ploča. Posle revije otišao sam kod Lepe u „Topčidersku noć" (to je kafana koju su ona i Toma privatno držali) i odnosim Lepi prvu zlatnu ploču. Dok je publika tražila od nas dvoje da nešto zajedno otpevamo, rekao sam da imam jedan dar za Lepu. Kad je ona otvorila kutiju i ugledala zlatnu ploču, suze su joj potekle, mislim da smo tada najbolje otpevali naš „Bračni veo".

Od izvora dva putića: Singl koji se prodao u 260.000 primeraka

Početkom 1964. kompozitor Perica Tanasijević povlači pravi potez: za Lepu Lukić specijalno piše pesmu „Od izvora dva putića". Nakon dueta sa Mićom Stojanovićem, dve ploče sa Gvozdenom Radičevićem, dve sa Mirom Vasiljević - Lepa je konačno dobila šansu da dokaže koliko vredi. „Od izvora dva putića" postao je jedan od najvećih bestselera jugoslovenske folk muzike: te sezone prodato je 260.000 singlova, što je bila cifra bliska ukupnom broju gramofona u SFRJ! Ovaj song trasirao je Lepin putić u bolju budućnost, i istovremeno ukazao na muzički milje koji će docnije postati Lepin „trademark": srbijanski folklorni motiv, baziran na izvornom melosu, vešto prilagođen pastoralnim, seoskim pejsažima koji su se kasnije prepoznavali u hitovima „Šaram ćilim vijugama" ili „Što kapiju dragi nisi zatvorio". Bio je to melos Šumadije, raspevan, šeretski zavodljiv, dovoljno duhovit da u jedno vedro doba priča priču o vedrim švalerskim dogodovštinama. Lepa je pevala ove pesme samo kako ona ume: perfektnog glasa, s pravom vibracijom u pravom trenutku, s lakoćom i emocionalnošću stranoj svakoj današnjoj folk zvezdi. Naprosto, osećalo se da je Lepa zvezda i tu konkurenciji nije bilo pomoći.

Duel sa Silvanom

Rivalstvo od kojeg je štampa živela: Silvana Armenulić u društvu Đorđa Marjanovića

Ostalo je već - priča za sebe. Fenomen Lepe Lukić zapljusnuo je domaće muzičke obale. Od 1968. do 1972. o Lepi je napisano toliko da može da stane u nekoliko velikih tomova. Narod je redovno obaveštavan šta Lepa oblači („Nikad ne mogu da kupim samo jednu haljinu, već krenem redom. Kad otvorim orman i vidim to svoje bogatstvo, znam, brate, zašto pevam!"), šta voli („Kovači lažnog novca" Andre Žida), šta obožava („Volim, brate, da igram karte!"), šta želi („Htela bih da postanem majka. Šta mi sve to vredi što imam kad nisam majka")...

U času kad je već stigla na tron, gde se prijatno osećala, medijska groznica zahtevala je da se nađe protivteža Lukićevoj. Izbor je pao na Silvanu Armenulić. Rivalstvo koje je štampa do manijakalnosti potencirala i na tome dizala tiraž, može se porediti samo fanatičnom konkurencijom između navijača „Bitlsa" i „Roling Stounsa". Klubovi jedne i druge pevačice nicali su širom zemlje kao pečurke posle kiše, izdavali saopštenja i sakupljali peticije sa dve, pet ili deset hiljada potpisa. Mnogo pre donošenja Ustava 1974. Jugoslavija je osetila šta znači biti podeljen, makar na nivou narodne muzike, što je, zlosutno, bio samo početak.

Ipak dobre prijateljice: Lepa Lukić i Silvana Armenulić okružene braćom Bajić

Kad je sedamdesetih održano takmičenje za „Zlatni mikrofon" (na kome je pobedila Lepa, a Silvana bila druga), drugarica Armenulić poželela je da se fotografiše sa drugaricom Lukić, ali je ova to odbila i već sutradan spremila izjavu za štampu:

- Zašto da joj pružim mogućnost da se reklamira? Njoj je već postalo toliko jasno da pored mene ništa ne može da uradi, da me sada noću i sanja, i to uvek kao vešticu, kao baba-Jagu! Ja sam, međutim, dovoljno humana da sam spremna da se uskoro i povučem, kako bih omogućila Silvani da okusi bar delić uspeha kojim sam ja okružena već godinama. Na takvu moju dobrotu Silvana odgovara uvredama. Kaže da bi je bilo stid od ćerke da nosi šorts, a nije je bilo stid kad je na televiziji obesila grudi do pupka, i tako se prikazala narodu? Kaže da je ona za šorts matora. Pa i jeste, bogami! Meni, brate, u ovim pantalonicama nema ničeg nepristojnog. To, međutim, ne bih mogla da kažem i za mini suknju: kad sedneš u mini suknji, vidi se baš svašta, dok u pantalonicama možeš da sediš kako hoćeš, i da ti se ne vidi - ništa! Prema tome, neka Silvana mirno spava. Ovde prestaju svi moji dalji razgovori s njom.

Glumački tandem : Bata Živojinović i Lepa Lukić u filmu 'I bog stvori kafansku pevačicu'

Naravno, sve je ovo bio deo opšteg zezanja u kom je, očigledno, nacija uživala. Povremene izjave Lepe Lukić i Silvane Armenulić da su njih dve, u stvari, prijateljice, i da je rivalitet, pa i ovakav, na tipično balkanski način, integralni element muzičkog biznisa - ljudi nisu želeli da shvate ozbiljno. Uzbudljivije je bilo čitati šta danas Silvana kaže o Lepi, a šta ona o Silvani. Njihovi dueli postali su navika, baš kao i čitanje vremenske prognoze. Silom prilika postale su novinarke i savetnice: Lepa Lukić je imala stalnu rubriku u “TV Novostima" gde je odgovarala svojim obožavaocima, a Silvana se skrasila u „TV Reviji" sa istim redakcijskim zadatkom. U želji da se konkurencija satre, gradom su se prenosile fantastične vesti o količini pisama koje pevačice dobijaju: ako se danas čulo da Lepi stiže pet hiljada pisama nedeljno, već sutra je iz pouzdanih izvora dolazio glas da Silvana ne može da stigne da pročita svih šest i po hiljada pisama u roku jednog tjedna!

S muzičke strane, ova ljuta bitka prenela se i na TV i na film. Posle debija u TV seriji „Ljubav na seoski način" (scenariste Dušana Savkovića) Silvana se hvalila da je obasipaju filmskim ponudama. Ni Lepa joj nije ostala dužna. Javnost je s ponosom obaveštena da će Lepava prihvatiti ulogu u filmu ,,I bog stvori kafansku pevačicu".

Novi imidž: Lepa Lukić kao plavušaAli, Lepa je u svom meraklijskom raspoloženju otišla korak dalje kad se za potrebe naslovne strane “TV Revije" 1970. slikala kao kraljica, s krunom na glavi, i opancima na nogama. Gužva je tek nastala kad je ovaj fotos pretvoren u zvaničan plakat kojim je „Beogradska estrada" reklamirala svoje najpopularnije grlo. Lepine kolege su vrisnule, nenaviknute na ovakvu ego-reklamu.

Gvozden Radičević je izjavljivao: „Ako je Lepa Lukić kraljica naše narodne pesme, šta sam onda ja? Car!". Izvesni Mile Ivanović, po ubeđenju pevač, takođe nije odoleo da ne izjavi:”E, pa ništa smešnije nisam u životu video. Ako ovako krenu stvari i ja ću sebe da proglasim za princa. Što da ne!" Nedeljko Bilkić pokušao je da bude aforističar: „Pre svega ja ne mislim da je Lepa Lukić kraljica. Da bi to postala, morala bi da se uda za kralja - a ja sam oženjen!". Mila Matić je rekla: „Kažu ljudi: krivo sedi, a pravo besedi. E, pa ako je tako, ja moram reći da sam plakatom oduševljena. Ako iko sebe s pravom može da nazove ‘kraljicom narodne pesme’ to je Lepa Lukić"

Za reč se javila i Lepa Lukić: - Prvo, ja nisam zahtevala od „Beogradske estrade" da naslovnu stranu „Radio TV Revije" iskoristi i da preštampa kao plakat. A mislim da nisam ni neskromna. Pogotovo, što se nisam sama krunisala, niti sam to uradila ozbiljno. A i da jesam, na nogama i dalje imam opanke, što nešto znači. Inače, plakat mi se dopada. Niko još takav nije imao!

U IDUĆEM NASTAVKU: LEPA LUKIĆ – TRIJUMFI I SKANDALI

Oceni 5