Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (72)
Llee 02 S

Okružena obožavaocima: Lepa Lukić s krunom kraljice u društvu najvernijih fanova

Photo: Radio TV Revija

Lepa Lukić: Pustite me da živim!

Dobitnik njenog srca: Lepa Lukić nakon Pesme leta 1971. godineUsplahirena javnost nije ni stigla da se osvesti, a iz Londona se narodu javio modni kreator Čedomir Čedomir i poslao vest, uz gomilu fotografija, da je u glavnom gradu Velike Britanije Lepa Lukić upoznala čuvenog gitaristu Manitasa de Platu, koji je, šta bi drugo „pomahnitao za Lepom", i sa njom u holu hotela „Linester Towers" održao mali šou program! Kad se očekivalo da to bude samo početak novog putića ka izvoru svetske slave, Lepava je još jednom dala šlagvort svojim navijačima.

Nakon „Pesme leta '71" obnarodovalo se: Lepa se venčava! Izabranik njenog srca bio je Velja Dokić, viši inspektor SUP-a, koga je Lepa upoznala na putujućem festivalu gde je Dokić bio šef obezbeđenja. Čitaoci su mogli da uživaju u nežnoj ljubavnoj priči čije je okvire dala sama Lepa Lukić:

- Posle koncerta u Ulcinju za učesnike je bio priređen bal. Na tom balu ponovo se probudila moja usamljenost. U jednom trenutku setila sam se Velje i zapitala se zašto nije s nama. Pogledala sam po sali, ali njega nije bilo. Još neko vreme sam sedela, a onda sam zamolila harmonikaša Aleksandra Šišića da me otprati do sobe. Veće je bilo divno. Silazeći niz stepenice, u bašti hotela ugledala sam Velju. Sedeo je sa Tomom Zdravkovićem. Prišla sam njegovom stolu i zamolila ih da sednem. „Zašto niste sa nama" upitala sam Velju. “U sali je vrućina. Ovde mi je prijatnije", odgovorio je. Krišom sam ga posmatrala. Odjednom sam se ponovo setila Sokobanje, gde sam ga upoznala, i poželela da s njim nasamo razgovaram. Vreme je odmicalo. Tada je neko predložio da odemo u bar i pojedemo po sendvič. Bližila se zora. Velja i ja smo se izdvojili. U jednom trenutku smo i počeli da šetamo obalom. Nedaleko od hotela smo malo zastali i Velja me je poljubio... Zatim me je otpratio. Umesto da spavam, razmišljala sam o njemu. Tako sam dočekala jutro.

Nežna ljubavna priča sa razvodom

Trenuci sreće: Velja Dokić i Lepa Lukić, novopečeni bračni par

- Možete zamisliti koliko sam izgubila glavu za Veljom kad se čak nisam ni setila da postoji mogućnost da se venčamo. Ali, na moju sreću, Velja je bio pribraniji. Tri dana pred završetak „Pesme leta" jednostavno mi je ponudio brak. U niškom hotelu „Ambasador" sedelo je veliko društvo. Velja je bio pored mene. Svi su galamili. U jednom trenutku šapnuo mi je da ima nešto važno da mi kaže. Odgovorila sam mu „Reci". Neko je naišao i Velju nešto pitao. Ponovo mi je rekao da ima nešto važno da mi kaže i ponovo je neko došao i prekinuo ga. Tako je Velja pokušavao četiri puta „nešto" da mi kaže. Taman je peti put zaustio, a neko je opet došao. Povikala sam: „Ostavite ga na miru! Hoće nešto da mi kaže". Velja se nasmešio i kratko me upitao: „Ko će da ti bude kum?". Bez razmišljanja sam odgovorila: „Nedeljko Bilkić". „A meni Zdravko Mrvić", rekao je Velja i dodao: „Venčaćemo se u Vranju".

Pod novim imenom: Lepa Lukić - DokićOvo srpsko venčanje na holivudski način grejalo je narod taman onoliko koliko je i trajao brak između Lepe i Velje: godinu i nešto dana. Te 1971. i 1972. drugarica Lepava javnosti se predstavljala kao Lepa Dokić ili Lepa Lukić-Dokić, oduševljavajući svoje fanove koji su je videli u novom, porodično-smirenom izdanju. Fenomen balkanske čaršije koji je još onda radio po striktnim principima samoorganizovanja, ovakvu priliku nije mogao da propusti. Ljubav ka destrukciji - koja je kod Srba podignuta na pijedestal kulta - učinila je da heroina novokomponovane pesme brzo oseti da između privatnog i javnog života, u beogradskom pašaluku, nikakve razlike nema. Ideja čistog komunizma - sve je naše i da pojedinac nema prava na tajnu - realizovana je suptilnim i rafiniranim metodima šumadijskih obračuna sekirom i kocem.

- Hiljadu ljudi sa strane pokušavalo je da se umeša u naš život. I uglavnom svi su imali zle namere. Svi su želeli da sruše taj moj brak. Ne znam zašto im je smetao. Danima i noćima je zvonio telefon. Pretili su. Te ubiće njega, te ubiće mene. Čas su mene videli u društvu s nekim, čas njega. Ličnosti su se smenjivale, samo je igra trajala... Ta popularnost je mač sa dve oštrice. Više moj život nije samo moj, niti moja sudbina više zavisi samo od mene – žalila se Lepa Lukić.

- Toliko se nekog sveta sleglo, toliko se želja izmešalo, toliko misli i naravi oko mog imena da ne umem da se snađem. Bilo šta da uradim, uvek se jave oni koji odobravaju i oni koji su protiv. Ne znam kako da izađem na kraj... Više ne verujem u sreću. Moje je završeno. Sve nade da ću uspeti da pobedim druge svojom porodičnom srećom propale su. Ostala je samo pesma".

Narodnjački kvartet: Bora Spužić Kvaka, Beba Selimović, Predrag Živković Tozovac i Lepa Lukić

Svoje lične zemljotrese Lepa nikako nije uspevala da zadrži u četiri zida privatnog života. Već odavno je drugarica Lukić postala opšte, javno dobro o kom je svako, kao u Hajd parku, glasno razmišljao i zaključivao. Budući da na estradi, za razliku od politike, nije bilo zaštićenih i zakonom čuvanih, svaki novinarski početnik tih blesavih sedamdesetih godina smatrao je za svoju patriotsku dužnost da pokaže intelektualnu superiornost pred Lepom Lukić postavljajući joj pitanje tipa: „Šta mislite, da li je Titikaka nasledna bolest ili virusno oboljenje?". U novinama se, takođe, mogao pročitati ovakav komentar: „Prilikom poslednje posete Parizu, Lepa Lukić navratila je u klub svojih obožavalaca. Iako su članovi kluba isključivo naši radnici, ona je sve vreme konverzirala na francuskom. Nije u pitanju snobizam. Jednostavno, francuski joj više odgovara - ima manje padeža".

Pevačica van zakona

Igram karte, pa šta: Lepa Lukić

O Lepi, kao pevačici, tad se najviše pisalo. Svako gluvo dete znalo je kako žena peva, pa o tome nije bilo previše diskusije. A i dosadno je. Zato je umesto pesme na red stigla - kocka. Krajem maja 1976. objavljeno je da poznata estradna umetnica Lepa Lukić mora na sud, jer, navodno, duguje nekakve pare nekakvom čoveku, a ispostavilo se da je to kockarski dug, rođen u tipično srpskom ambijentu: zadimljena soba tri sa tri, flaša pića i kockice za barbut.

Na suđenju je bilo više novinara nego na bilo kojoj Lepinoj promociji! Socijalno-brižni tipovi već su razmišljali o eventualnom eseju kojim bi javnost upozorili na poguban uticaj Lepe Lukić na mladu, socijalističku generaciju, kojoj su i ovakve žene-kockari idoli!

Posle koncerta: Safet Isović, Lepa Lukić i  Šaban Šaulić Lepi je, nevoljno, ipak data šansa da nešto kaže javnosti: - Zašto sam dužna - pitala se ona - da svaki svoj račun položim pred sud javnosti? Drugi su pošteđeni toga. Oni mogu da duguju, da se sude, parniče, tuku, vole, mrze, potražuju, razvode, i da sve ostane njihova stvar. Lepa Lukić mora na tapet. Koliko puta sam otplakala. Pročitam u novinama: Lepa Lukić se kocka. Ljudi, nemam ni kučeta ni mačeta, zarađujem dobro, zar je moja kocka javni i društveni problem? Koliko puta sam igrala karte sa poznatim novinarima. Njihova imena nikad nisam videla na stupcima. Samo moje. Neću reći njihova imena. Oni ne treba da ispaštaju što su igrali karte sa Lepom Lukić. Eto, o svemu tome moram da pričam. Moram da se branim. Moram da kažem kao onaj nesrećnik iz Nušićeve komedije: ‘Svete, uđi u moju kuću! Izvol'te!’…

Još je eho kocke odzvanjao u štampi, a Lepa je opet stigla na tapet: kuća koju je kupila u Beogradu, na Senjaku, postala je predmet sudskog spora!

- Šta da vam kažem? - žalila se Lepa reporterima. - Moj život nije moj život. Moje je da trpim, da plačem, da ćutim. Eto, sad i ta kuća, taj skandal. Često se pitam: ima li koga da me zaštiti? Moj drugi brak je propao jer moj bivši muž nije mogao da podnese taj pritisak, taj svet koji je svakodnevno bio prisutan u našoj kući, među nama. Jedno vreme nismo smeli čak ni novine da čitamo. Strepeli smo od svake javne reči.

- Kako bi se osećao bilo koji građanin kad otvori novine i počne da čita o svom životu, svoju biografiju, svoj životopis? Dođe tako neki Radisav u tamo neku redakciju, neki Radisav koji me je nekad poznavao ili me nije poznavao, koji je prošao pored mene i razvali da priča o mom životu i to u novinama! Zar sam ja van zakona? Zar sam osuđena da ćutim i trpim tako nešto? Koga da tužim? Kako? Zar da dajem još više materijala nego što ga oni sami pribavljaju? Otkud mi milioni da ih sve tužim, sve one koji se bespravno upliću u moj život?

- Nekad mi dođe da povičem: pustite me da živim! Ostavite me na miru! Imajte bar malo milosti. Ne želim da svakog meseca primam javne elektrošokove. Moj put u život nije bio posut ružama. Borila sam se i kao lav i kao lavica dok sam postala Lepa Lukić. Sad želim mir. Svoj mali, poštovani mir. Želim da moje tajne ostanu moje tajne. Ne želim više da posećujem glavne urednke i da plačem pred njima. Neka moj život bude samo moj...

Slučajni susret: Zorica Brunclik i Lepa Lukić (desno)

U međuvremenu, između ovih sudovanja i ispovesti, Lepa je redovno snimala ploče. Nisu to više bili hitovi kao što je „Od izvora dva putića", ali se unapred znalo: to su pesme koje samo Lepa može da peva i - niko drugi! I ona je bila svesna da je euforično ludovanje za kraljicom Lukić prošlo, ali je to dostojanstveno prihvatila, dokazujući svoju superiornost nad onim balkanskim sindromom rušenja i uništavanja.

- Sigurno je da više nisam hit pevačica, da su neka imena mojih mlađih koleginica trenutno zanimljivija. I to je dobro - objašnjavala je Lepa decembra 1977. - Mojih pet minuta trajalo je vrlo dugo i time sam vrlo zadovoljna. Ja sam već sad prošla onu granicu kad sam se svrstala u srednju generaciju, kada, dakle, postajem klasika narodne pesme. Neka to ne zvuči neskromno: posle prvog hita „Od izvora dva putića" 1964. mislim da sam ostavila jedan značajan trag u našoj narodnoj muzici i da sam dosta učinila da publika prihvati nove pesme kao što je prihvatila stare narodne. To takođe znači da ću trajati još dosta dugo.

Rasterećena borbe za slavu, opuštena i iskrena, Lepa je tad govorila o onome što je čini takvom - o svom glasu i pesmama.

- Mnogi su mi rekli, a i ja mislim da je tako: ja pevam osećajne pesme i osećajno ih pevam. Ja ne mogu da otpevam neku pesmu, a da joj ne pružim nešto od sebe, nešto moje. Ja moram da preživim ono što pevam... Imam umilnu boju glasa. Prijatnu. Ne pevam oštro, ne pevam napadno, mislim da uz moje pevanje može da se opusti i odmara. Ja se ne naprežem kad pevam. Ne znam kako to da objasnim.

Još jedan brak koji je kratko trajao

Novo venčanje, novi brak, novi muž,  brz razvod: Lepa Lukić i Vlada Perović na svadbenom ručku

Te 1977. godine, u decembru, Lepa Lukić je u Beogradu održala svoj prvi solistički koncert. Ljudi koji su bili u Domu sindikata i danas pamte Lepu u jednom od svojih najboljih izdanja, a razlog tome je svakako njen nov stav o životu, o čemu je sa Ante Batinovićem razgovarala u „Studiju" februara 1978.

- Ja sam pevačica oko koje se uvek nešto dešava, ima šta da se piše. Ima i drugih pevača i pevačica, ali, eto, novinari se najviše mešaju u moj lični život. To ne bi trebali raditi. Ja sam se u početku strašno sekirala, ali sam sada pustila da rade šta hoće. Došla sam do zaključka da mi ne mogu ništa. Narod me voli, pa voli. Da je publika sve to prihvatila, da je verovala u sve što se o meni piše, verovatno bi me već gađala jajima u glavu. Međutim, mene vole sve više i više, radim kao nikada do sada. Ne znam šta je to, verovatno sam neki fenomen. Inače ne volim da se hvalim svojim uspesima. Pošteno radim, pošteno plaćam porez.

Sa mnogo manje pompe nego ranije, štampa je novembra 1978. zabeležila da se Lepa Lukić po treći put udala. Izabranik njenog srca bio je organizator estradnih priredbi iz Beograda, Vlada Perović, docnije poznatiji kao vlasnik kluba „Duga", a još docnije muž Suzane Ristivojević, pevačice koja je od grupe „Aska" do narodne muzike prešla dug put - u roku od samo nekoliko meseci!

U televizijskom studiju: Era Ojjdanić i Lepa Lukić

Ni ovog puta brak nije dugo trajao: već 1981. Lepa je o svom trećem suprugu govorila u pluskvamperfektu. U međuvremenu, u muzici je imala onoliko sreće koliko joj je falilo u ljubavi. Njene pesme, mnogo komercijalnije i primerenije novom vremenu: „Miruj srce moje", „Prevari se srce", „Otkud ti u ovo doba", „Ovo su moje godine zlatne" s lakoćom su ostvarile zlatan tiraž, a Lepa je - još jednom - plivala po vodama aktuelnosti, vešto se noseći s mlađim generacijama koje su bukom i gužvom samo pokušavale da imitiraju ono što je Lepa odavno uradila.

- Dosadila su mi večita poređenja. Čim se pojavi neka nova zvezda narodne muzike, odmah osvane u novinama ono čuveno: „naslednica Lepe Lukić" ili „nova kraljica narodne muzike". Samo, te se naslednice menjaju svaki čas, a ja trajem i ostajem kao jedinica mere za uspeh u ovome poslu. Ja se nikad nisam takmičila sa ženama pevačicama, zato što ne vidim pravu konkurentkinju, a i takmičenja s muškarcima nisu više u modi. Dosadilo mi je da budem skromna, i bez lažnih kompleksa mogu da kažem: brate, jedna je Lepa Lukić!.

- Šta čovek oseća posle ovolikog pređenog puta? Osećam zadovoljstvo. Jer, da nisam zadovoljna ovim što sam postigla, trebalo bi da uzmem konopce i da se obesim nasred Terazija. Naravno, to se odnosi na posao. A što se privatnog života tiče, ne može, valjda, sve u životu da bude potaman. Uvek postoji nešto nedostižno za čime ostaje da patimo i pored svega postignutog i ostvarenog. Da ne ponavljam više, to svi znaju, ali meni je tuga to što nisam majka. Sada sam se već pomalo i navikla na to i pomirila sa sudbinom, ali ranije, činilo mi se da ću da previsnem. Bila sam opterećena, razmišljala i patila, gotovo se razbolela od toga...

Na sceni je najsrećnija: Lepa Lukić

Ni pojava jedne Lepe Brene nije umanjila značaj Lepe Lukić. Naprotiv, Fahreta je imala odakle da uči, da crpi iskustvo na medijskoj histeriji kroz koju je Lepa prošla sedamdesetih, a koja je drugaricu Brenu očekivala osamdesetih godina.

- Brena mi je učinila uslugu - govorila je Lepa. - Mnoge je potisla, a moje mesto je ostalo tamo gde je i bilo. Ono što ona radi nema veze sa mnom. Lepa Brena nije konkurencija Lepi Lukić. Mislim da je bilo vreme da se pojavi neko kao ona. Lepa je, kršna, lepo peva. Ona je više vizuelni doživljaj nego muzički. Lepo joj stoje i one njene mini-suknjice i gola leđa, jer je mlada, naravno. Veoma je mila, draga, nisam čula da nekoga ogovara i to mi se dopada. Nema potrebe omalovažavati kolege. Za svakog ima mesta, pa i za one koji loše pevaju...

- Ovo gde sam sada, ovo je vrhunac. Dalje se više nema kuda. Postigla sam sve što se može postići, čak i više od toga - uspelo mi je da sačuvam ono što sam uradila. To je daleko najteže. Relativno je lako uspeti, al' teško je održati se na vrhu, potrebno je imati - ličnost. Najbolji dokaz za to je da gotovo svakodnevno stiže poneki „veliki uspeh" u muzici, ali i nestaje preko noći. Verovatno da ne postoji neko poznat o kome je napisano toliko neistine i lošeg kao o meni, a evo, srećom, trajem... Ne tvrdim da sam ja najbolja pevačica narodne muzike, ali imam publiku koja me voli i zato sam u pravom smislu reči - narodna pevačica. A to je titula koju mi niko ne može osporiti.

Kraljica narodne muzike: Lepa Lukić

Priča o Lepi Lukić još nije završena. Život u koji su stali tri braka, stotinak trofeja, nekoliko hiljada objavljenih razgovora i izjava, tisuće pojavljivanja na malom ekranu, jedno učešće u filmu, gomile uverljivih tračeva, povlačenja po sudu, plač i smeh, sve uz seljačku pronicljivost i visprenost s kojom niko normalan ne ulazi u sukob, jer je poraz obezbeđen - samo je obol muzičkoj avanturi koju je po sopstvenom receptu sebi prepisala Lepa Lukić.

U budućim feminističkim biltenima, Lepa Lukić imaće posebno mesto: pre nje, žene na estradi, bile su više-manje objekti zgodni za branje mušmula, ili makar komadi mesa simpatični za gnječenje po hotelskim plahtama. Od Lepe Lukić i njene vladavine, muškarci su morali drukčije da se ponašaju: s kraljicama nikad nije bilo lako, naročito kad za svoj jači pol izbore pravo glasa, pravo da glasno kažu koliko vrede.

Zato je valjda jasno da i danas, kad smo tako blizu devedesetih godina, Lepava ostaje vladar s neograničenim mandatom! Estradni narod, složićemo se, ipak najbolje zna kome se vredi klanjati!

* Ova priča o Lepi Lukić nalazi se u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine

U IDUĆEM NASTAVKU: SILVANA ARMENULIĆ – TUGA NIJE OTIŠLA BESTRAGA

Oceni 5