Kult tela u medijima
Insta lepota

Photo: headtopics.com

Lepota će sjebati svet

Lepota je u oku patrijarhata

Starost kao bolest

Legendarna britanska glumica Judi Dench pojavila se na naslovnoj strani najnovijeg broja modnog časopisa Vogue kao najstarije lice sa naslovnice. Vest o tome da je 85-godišnja zvezda zaštitno lice Voguea izazvala je opšte oduševljenje širom sveta, koji ionako vapi za lepim vestima, makar ga se i ne ticale neposredno. Imajući u vidu da industrija zabave počinje da odbacuje svoje miljenice čim pređu pedesetu, Judi Dench na naslovnici Voguea ipak predstavlja izvesnu promenu kursa. Kao kada gledamo Helen Mirren na crvenom tepihu i divimo se njenom stavu, lepoti, harizmi uprkos godinama. Uprkos – to je ključna reč. Tih strašnih godina bojimo se toliko da na sve načine pokušavamo da ih prenebregnemo zaobilazeći one koji su ostarili. Bežeći od njih, bežimo od sopstvene budućnosti. Ne želimo da ih gledamo jer nam pokazuju šta nas čeka. Kada neko nosi svoje godine (i sve ostalo što mu se spočitava kao mana) na način na koji ne očekujemo, osećamo nešto između nelagode i divljenja. Otuda one rečenice „svaka čast na hrabrosti“. Svaka čast na tome što se ne stidi prirodnog životnog procesa, što sme da pokaže bore i sedu kosu.

Kao i svaki, i svet privilegovanih megazvezda pun je protivrečnosti. Koliko god zbog imovinskog i društvenog statusa nemali dodira sa „običnim smrtnicima“, toliko se sve što rade, govore i preduzimaju pomno prati i u skladu s tim hvali ili osuđuje. Toliki je uticaj tih i takvih ljudi na onaj deo sveta s kojim nemaju dodirnih tačaka da je decenija za nama iznedrila i formulisala novo zanimanje – influenser. Sve je počelo sa Kardashianima, porodicom koja je poznata zato što je poznata. Njihova popularnost preselila se iz visokog društva klubova u LA-u na društvene mreže, gde se pratioci broje milionima.

Tako je napravljen izvesni zaokret od zvezda koje su nastajale počev od '50-ih godina prošlog veka, koje su stvarali i uništavali tradicionalni mediji, do zvezda današnjice koje se formiraju na društvenim mrežama, gde se stvara utisak direktnog kontakta sa obožavanim bićem, bez posrednika u vidu tabloida ili televizije. Twitter je tu da pokažu koliko su pametni, Instagram koliko su lepi, Tik Tok još ne znam čemu služi, ali recimo da je tu da pokaže koliko su kreativni?! A iza svega stoje PR magovi koji treba da ih učine što pristupačnijim, prirodnijim, slađim, „jednim od nas“. „I ja sam samo čovek, plačem i smejem se, imam uspone i padove, kao i svi“ smo toliko puta čuli od Instagram zvezda. Bilo da su postali poznati zahvaljujući toj društvenoj mreži, ili imaju neko drugo zanimanje pa im Instagram samo povećava vidljivost i „prirodnost“, sasvim je jasno da se poslednjih godina izdvojio poseban sloj Instagram celebrityja. Da nestane mreže, nestalo bi i njih. Valjda zato puštaju pipke ka Tik Toku kao pojasu za spasavanje.

Helen Mirren, gospođa

Dok socijalni mediji dobijaju primat nad tradicionalnim, menjaju se i standardi lepote i, uopšte, prihvatljivog. Svako sada može biti sopstveni fotograf, stilista, snimatelj i urednik. Iščezavaju posrednici, pa bi trebalo da iščezne i lažna slika. Naravno da ne. Tek se sad postavljaju specijalni standardi koje treba zadovoljiti. Aplikacije koje menjaju sve od okruženja do ličnog opisa brojne su i uveliko se koriste – pegla se lice, povećavaju kukovi, sužava struk, čak se i čitava faca može zameniti za lepšu i prihvatljiviju. Dok ovo pišem, sama sebi zvučim kao penzioner koji žali za starim dobrim vremenima, ali nije tako. Priznajem da mi je draže i da bih se uvek pre identifikovala sa Helen Mirren nego sa Kylie Jenner, ali nema govora ni o kakvim starim dobrim vremenima. Sigurno je samo da se vremena menjaju. Bolja nisu nikad, samo su drugačija. Uvek se nešto traži i zahteva, uvek postoji nedostižni ideal oličen u Kylie, Kim, Cindy, Twiggy ili Marylin. I sama je nesrećna Kylie promenila kompletan lični opis kako bi ličila na sestru Kim, dok je Kim htela da bude Marilyn. I obe su zahvaljujući tome izgradile karijere multimilionerki, dok su generacije „običnih devojaka“ protraćile dobar deo mladosti kako bi se približile trenutnom idealu, sve dok se ne približe 40. Ili 50. i kažu: „Jebeš sve ovo, živela Helen Mirren“. I to pod uslovom da se opamete.

Sharleen Spiteri, omiljena

Jennifer Lopez je pak drugačiji primer. Njoj volimo da se divimo zato što uprkos tome što ima 50 godina izgleda fenomenalno, ali fenomenalno kao da joj je 25. Opet ejdžizam, strah od godina i sopstvenog odraza u ogledalu. Zato je meni za to sjajan primer moja omiljena Sharleen Spiteri. Između ostalog, draga mi je i zbog odnosa prema sebi i sopstvenom telu. Za razliku od uzora koji se svuda ističu, po mom mišljenju ona je pravi primer osobe koja baš voli sebe i svoje telo, jer ga ne tretira i ne uništava ni drogom ni botoksom ni skalpelom, ni fotošopom ni preteranom šminkom. Žena izgleda normalno, što je look od kog smo se odvikli i – bar meni – prelepo. Ne samo zato što je imala sreće s genetikom, već i što ima mozga pa se ne upropaštava. A ima nešto i u personalityju.

Zaboravili smo kako izgleda lice s borama, nesavršena koža, seda kosa, gledamo vazda isti oblik tela, usana i glave, boju očiju. Zaboravili smo kako izgledaju prirodni nokti ili zubi. Sve što vidimo na ekranu je upeglano i dosadno, što je najmanji problem. Najproblematičnije je postavljanje suludih standarda koje ne može da dostigne ni taj što ih je postavio. Po mom mišljenju, nije ni lepo, ali to svakog časa može da se promeni. Lepota je u oku posmatrača, a što se oko duže izlaže određenom idealu i standardu, počeće da mu se menja i pojam lepote. Zato je opasno, a i glupo, porediti ljude i njihove karakteristike, međutim, to stalno radimo. Naročito kada je reč o telesnom. Retko ko misli da nije dovoljno pametan, ali zato gotovo svako misli da nije dovoljno lep.

„Adele smršala“

Koliko juče se pojavila fotografija Adele na kojoj se vidi da je izgubila značajan broj kilograma. Takve fotografije kruže mesecima, ali sada je ona sama na svojim društvenim mrežama to objavila i tako nastavila čuvenu google nedoumicu zvanu „adele smršala“. Naime, kako moj telefon pokazuje desetak trenutno najguglanijih pojmova u Srbiji, jedna od najtraženijih sintagmi još od januara je „adele smršala“. Korona, pa Adele. I, evo, potvrdile su se sve nade & strepnje – Adele je stvarno smršala. Ali, kakvo bismo mi to čovečanstvo bili kad bi se priča na tome završila. Sada se pak komentariše da je previše smršala, da ne liči na sebe, da je bila mnogo lepša, da nije to to, da deluje nesrećno. Dok nije smršala, govorilo se da bi mogla ipak da smrša, da je prelepa ali što ne smrša, baš šteta što je debela, da to nije dobro za zdravlje (čuvena opaska), da bi bila mnogo lepša kad bi smršala, da je lenja a ima sve uslove da smrša i tome slično. Svijetu se ne može ugoditi. I sad taman kad smo je prihvatili kao jednu od retkih plus size zvezda, ona odluči da smrša! Kako se uopšte usudila i kako sad opet da je prihvatimo?!

Prvo maltretiramo zato što je debela, posle maltretiramo zato što je mršava. Onda se uključuje neko da kaže da jeste smršala, ali da nije mršava i da bi mogla još. Neko drugi dodaje da je preterala i da bi bila savršena kad bi dodala bar dva-tri kila. I tako unedogled. No, briga Adele. Iako je i ona „samo čovek“, koji je sigurno bio svestan svega što se pričalo i pisalo i koji je konačno rešio da nam udovolji, uvek možemo da kažemo da je ona tek jedan bogati celebrity koji nema dodira sa realnošću, pa je u skladu s tim i podložna svim kritikama, koliko god bile kontradiktorne. To bi bilo sjajno da to isto, ako ne i surovije, ne radimo jedni drugima.

Lepša sam od tebe

Ja bih mogla da napišem sopstvenu biografiju samo na osnovu toga kako me drugi vide, mogla bi gotovo svaka žena. Da li zbog toga što sam odrastala '90-ih, u eri supermodela s jedne i „heroinskog izgleda“ kao standarda lepote s druge strane, tek ne pamtim period svog detinjstva u kojem telo i izgled nisu bili tema, i to ne u porodici, već u vaspitno-obrazovnim institucijama. Ne znam da li danas deca imaju vremena makar do početka puberteta da ih drugi ne posmatraju i ne vrednuju kroz telesno, a posledično i oni sami sebe. Ne pamtim period, počev od predškolskog i osnovne škole, u kojem se tuđi izgled nije komentarisao i vrednovao. Toga je bilo u medijima, toga je bilo među odraslima, to se donosilo iz kuće, pa tek onda postajalo tema među decom. Kao posledicu danas svi imamo u manjoj ili većoj meri neki oblik body dysmorphije, stanja koje je poslednjih godina definisano verovatno zato što je toliko rasprostranjeno.

Na prste mogu da nabrojim osobe koje sam upoznala a koje nisu imale komentar na to kako izgledam, bio pozitivan, negativan ili neutralan. Uvek se našao neko ko bi mi rekao da sam se ugojila, da sam smršala, da tako izgledam „grozno i ofucano“, da mi je „tako baš lepo“, ili da mi je „bilo lepše“, zašto nosim ili ne nosim određenu garderobu, zašto nosim naočare, zašto se farbam ili ne farbam, da li nešto jedem ili ne, zašto, koliko, zbog čega. To su okviri u kojima živimo, ili bar oni na koje sam ja nailazila. Najgore od svega je što na takvu vrstu pogleda i osude nailazite kod prijatelja. I uvek sam se pitala zašto, ako su već tako srećni i zadovoljni sobom, imaju potrebu da mi kažu da ja ne treba da budem.

Vremenom se takvi ljudi ili promene ili nestanu iz vašeg vidokruga, ali nije toliko poenta u njima koliko u okruženju koje svi delimo. Svi oni su se susretali sa komentarima drugih. Da nisu, ne bi mogli da njih i sliku o sebi projektuju na nekog trećeg. Takvi komentari su istovremeno i napad i odbrambeni mehanizam, naročito u formativnim godinama. Poražavajuće je kada takvo poimanje sebe i drugih preživi i pubertet i pripadajuće mu nesigurnosti i pogubljenosti, poražavajuće je kada se s kompleksima ne izborimo sami nego ih, kako često imamo običaj da kažemo, lečimo na drugima. I tako, trajno oštećeni, svako sa svojim poremećajem (od kojih je neki uvek prihvatljiviji i više sexy od drugog, dok se moda ne promeni) plovimo ka čuvenim pedesetim, kada bi trebalo da nas baš briga kako nas drugi vide. Ne zato što smo na bilo koji način u zdravom miru sa sobom, već zato što smo umorni i što nam je postalo svejedno. Tako bar ja vidim sudbinu svoje generacije koja se takmiči sa kvaziprijateljima i imaginarnim neprijateljima, a nikako sama sa sobom.

Danas postoje pokreti (formirani na društvenim mrežama, a baš zbog pritiska na istim tim mrežama) poput body positivity, koji podrazumeva da je svako telo lepo, šta god mu se spočitavalo kao mana (bio to invaliditet, bolest, višak ili manjak kilograma, sve što odskače od proseka) i da ga treba voleti, ili pak body neutrality, nastao kao svojevsni odgovor na ovaj prvi, a koji podrazumeva tek prihvatanje da telo postoji i da ga imamo, a da su sva osećanja u vezi s njim, pozitivna ili negativna, uvek prisutna i podložna promeni i preispitivanju.

Svi pokreti i neologizmi koji nastaju mogu nekome delovati kao pomodarstvo i izmišljotina, ali sama činjenica da postoje i da se o njima toliko raspravlja, govori da je problem ipak prisutan, i to duboko ukorenjen. Sebe vidimo očima drugih, a druge kroz sopstvene komplekse i nerešene konflikte, stvarajući tako neprekidni ciklus mržnje, osuđivanja i iscrpljivanja. Umesto da gradimo sebe, gradimo sliku o sebi, imidž, ponašajući se kao table na koje je svako pozvan da napiše određeni pridev, nalepi etiketu i obeleži nas zauvek. Umesto da se bavimo sobom, bavimo se tom slikom i etiketama koje pošto-poto želimo da promenimo, precrtamo, prelepimo, dokažemo drugima da nisu u pravu, da smo bolji, lepši, srećniji od njih. Opet se tako definišemo isključivo u odnosu na drugog, gledamo se tuđim očima, nastavljajući taj opaki ciklus. Krivce potražiti u rečniku pod slovom „P“ – „patrijarhat“ i „profit“. Možda drugačiji svet nije ni moguć, ali mu treba dati šansu.

Sandra Dančetović

Najlepša je prirodna lepota

U svetu propagande i reklame lepota stoji na raskrsnici između dva citata: "Lepota će spasiti svet“ (Fjodor Dostojevski) i “Lepota puši kurac“ (Lari Flint).

Neke stvari su uvek lepe – nebo, zvezde, drvo, te svi ostali klišei. Njihova je lepota bezvremena, pa je drvo lepše što je starije, jer krošnja se sa godinama širi, a bujnost se tumači kao još jedan atribut. Slično je i sa životinjama – godine ih obično ne određuju, sem u slučaju kada ih učine nesposobnim za lov. Sa ljudskim bićima je drugačije – šminkaj, zateži, vežbaj, pumpaj, obuci, kupi, složi boje, peglaj, fotografiši, pa iz početka.

Onaj koji nije posetio svaku šumu na planeti ne zna ništa o svetu u kojem živi, ali ni o lepoti. Zaljubljeni u drveće mogli bi da se iznenade razbarušenim pojavama koje će ih sačekati kad izađu iz izolacije – proleće je stiglo uprkos nedaćama sa kojima se ljudi nose, a priroda se probudila nezavisno od bolesti i patnje, neograničena ljudskim alatima za oblikovanje biljaka, posebno u gradskim sredinama.

Lepote iz prirode deluju terapeutski, pa su mnogi eksperti tokom vekova utvrdili da su jedino priroda i muzika pouzdane terapije za ljudsku dušu. Sa čovečjom lepotom je drugačije, budući da u njoj ima svega i svačega, ali ničega terapeutskog. Zbog neke pojedinačne lepote iz oka posmatrača nestaje ostatak univerzuma, te opstaju samo crte lica koje će i same jednog dana postati prašina, te se vratiti u onaj kosmos koji su svojom pojavom jednom zasenile.

Menjala se kako su se menjali prohtevi tržišta, pa je lepota tako dobila i ulogu prodavca, drugim rečima postala je način da se kupci ubede da im je za estetsku podobnost neophodan određeni proizvod, koji pomaže da se što pre udovolji ukusima većine. Uprkos tome što se pre ili kasnije spozna da ljudska bića izvan fotošopa izgledaju drugačije, možda ne manje lepo, ali svakako manje savršeno, u glavama konzumera ostaje predstava o lepoti sa kojom se poigrao neki dizajner. Tako se srlja u nedostižne ideale, u život koji se živi sa protein štanglicom u jednoj, tegovima u drugoj, te šminkom u trećoj ruci, koja će iz torza izrasti samo da bi izašla u susret prohtevima onih koji za lepotom žude.

Najveći neprijatelj lepote je svakako starost, pa se skoro i zaboravilo da protok vremena ne vodi samo gubitku estetskih prednosti. Brojne kovanice ustale su kao štitovi za odbranu vremešnih – silver fox, dilf, milf, te vojska drugih reči koje su sklepane da bi se dokazalo da želja sa godinama ne umire. Da bi se opravdalo prisustvo želje neophodno je i da se ostane poželjno, da se po svaku cenu u grob ode sa tijarom ili bilo kojim drugim obeležjem koje će, kad meso istruli, ostati kao dokaz da se u lepoti učestvovalo.

Jedna od najtužnijih priča o lepoti je sigurno i ona scena iz filma Rane, u kojoj se Branka Katić, koja igra estradnu umetnicu Suzanu, pojavi na vratima bez silikonskih grudi koje je ranije implementirala u sebe. Taj trenutak je simbol njenog konačnog poraza, a pevačica kao opravdanje ponudi jednu od danas najpoznatijih replika: „Najlepša je prirodna lepota“.

Milan Živanović

Oceni 5