Rečnik zaljubljenika u Indiju: Žene/Život (13)
Indija

Photo: www.needpix.com

Lepota dolazi s godinama

Žena

Jedan od prvih razloga da se ode u Indiju, i to ne samo za muškarca, jeste da se gledaju žene kako koračaju. Sve žene, u svim sredinama, pod uslovom da i dalje nose – što se gubi – tradicionalnu odeću.

Taj hod je prav i lak. Glava je lako zabačena unazad, daleko od bilo kakvog podređenog položaja. Noge, naročito kada su bose, staju na zemlju, s kojom se mirno sjedinjuju, i kreću se vrhovima prstiju okrenutim ka spolja. Ima nečeg neizrecivog u tom dodiru tla i puti.

Uz to ide i ujednačen pokret desne ruke koja se, oslobođena sarija, pri svakom koraku zabacuje unazad, lako izokrenute šake. Neproračunata elegancija koju sve one dele. Sati prizora iz snova.

U Indiji je, kao i drugde, protivrečno ono što nazivamo „položajem žena“. S jedne strane, moglo bi se reći da je žena mitološki dobro postavljena. Iako su tri velika boga muškarci, svaki od njih ima družbenicu-ženu uzvišenog držanja, jednu šakti, Sarasvati za Bramu, Lakšmi za Višnua i „gorštakinju“ Parvati za Šivu.

Ove tri boginje s brojnim imenima i dužnostima uglavnom nose pozitivne sile. One mogu pokazivati svo-ju nadarenost, svoju mudrost, saosećanje, pa čak i svoju nezavisnost: tako je Parvati sama od sebe, bez Šivinog posredovanja, rodila čuvenog Ganešu.

U pojedinim svojim obličjima, kao što su Durga ili Kali (koje se često mogu pomešati), ova su ženska božanstva čak osvojila vlastiti život, samostalnu legendu, koja katkad prikazuje nepovoljne, pa čak i potpuno strašne i opasne strane. Ova složena slika žene – prave nezavisne moćne sile – postoji u indijskom društvu. Posebno u kulturnom ži-votu, nekom ustanovom često upravlja žena. I to nikoga ne čudi. Može se ispostaviti da je ta žena autoritativna, pa čak i osorna. S Indirom Gandi, čitava se Indijska re-publika godinama poistovećivala s jednom ženom a da njene protivnike nismo videli da koriste antifeminističke argumente kako bi je potukli. Razgovarao sam o tome 1985. s Malikom Sarabaj, glumicom i plesačicom koja je igrala u našoj Mahabharati. Rekla mi je sledeće:

– Nikada se nijedna indijska žena nije rodila iz Adamovog rebra. Pomisao da se neka žena može roditi od muškarca neverovatno je smešna prema našem viđenju. Suprotno svakoj očiglednosti. Odavno su ženi u Indiji pripale dve najdragocenije stvari, dete i kuća. Na šta bi se žalila? Muškarcu su prepuštena manje važna zaduženja kao što su posao i novac. Feminizam je u našoj tradiciji nezamisliv. Nijedna se sila, nijedan bog ne može zamisliti bez svog ženskog parnjaka. Uostalom, to jasno pokazuje i jedna igra reči: Šiva je bez Šakti Šava, a ova poslednja reč znači leš.

Međutim – Malika to zna da kaže, kao i mnoge druge – sudbina žene često je mračna, uništena, čak i krvava. Još od drevnih vremena udovica je prokleta. Odbačena je, lišena prava, i uprkos naporima modernog zakonodavstva, često ostaje po strani, pa je čak i danas često prinuđena da se uda za svog devera.

Mučan problem miraza takođe se još uvek nalazi u korenu mnogih drama. Događa se da žene budu pretučene, pa čak i ubijene zato što donesu mnogo manji miraz od onog kome se nadala muževljeva porodica. Ponekad se on, posle brutalne smrti prve supruge, ponovo oženi da bi dobio drugi miraz. To su sve užasi na koje se može naići naročito među srednjom klasom, potpuno zaraženom mišlju o uspehu na zapadni način, biznisom i bogatstvom.

Videli smo kako tu iskvarenost, pogotovo sedamdesetih i osamdesetih godina XX stoleća, veoma perfidno neguju filmovi na hindi jeziku. Neograničeno i sveobuhvatno prikazivanje ovih filmova, veoma organizovano, može se bez sumnje porediti samo s probojem televizije u američke porodice tokom šezdesetih godina XX stoleća. Likovi u njima prolaze kroz sramne melodrame u kojima bagra živi u izobilju i gde je ženina jedina vrlina to što je podređena muškarcu. U jednom induskom filmu iz tih godina (ali to ne važi za celokupnu indijsku kinematografiju), advokatica ili lekarka odmah je bila sumnjiva. Za nju je bila unapred određena najstroža kazna: da nema dobrog muža. Ako bi kojim slučajem neki film prikazao silovanu ženu, podrazumevalo se da je to i zaslužila. A sudije bi joj to i rekle, da bude jasno.

*

Treba takođe reći nešto i o sati, toj tradiciji samospaljivanja udovica u drevnoj Indiji koja nosi ime po jednoj mitološkoj ličnosti, jednoj od Šivinih supruga, prvoj koja se tako žrtvovala.

Da li je udovica obavezno morala da se baci u vatru posle smrti svoga supruga? Mišljenja istoričara se razlikuju. Neki kažu da je taj gest bio dobrovoljan i da se upražnja-vao u dvema višim kastama. Malika ga je čak uporedila s japanskim harakirijem. Najzad, govorila je, niko nikada nije raspravljao o visokom moralnom uzdignuću tog ritualnog samoubistva. Zašto tu duhovnu snagu odreći indijskoj ženi? Žena koja bi se bacala u vatru odlučila je da umre i da samim tim ponovo živi sa svojim suprugom, shodno njihovim uverenjima.

To da je običaj postojao, nema nikakve sumnje. Čak je snažno pogađao putnike koji su to prepričavali kao nešto zabavno. I danas je nemoguće videti televizijsku seriju koja se događa u XIX stoleću bez scene satija, čak i kada bi nesrećnu žrtvu ponekad spasio britanski oficir.

Običaj su zvanično ukinule istovremeno i indijske i britanske vlasti između 1809. i 1829. godine. On se i dalje praktikovao, naročito u Bengalu i Radžastanu. Kaže se da se tokom šezdesetih godina upravo u ovoj drugoj državi poslednja udovica bacila u vatru mimo znanja policije. U Delhiju sam 1989. sreo grupu mladih žena sineasta koje su pokušavale da snime dokumentarac o ovom kon-kretnom slučaju. Pokazale su mi film koji se sastojao od svedočenja i nekoliko fotografija žene koja se žrtvovala. Ali nedorečene rečenice koje izgovaraju retki svedoci ostale su nejasne, loše formulisane, kao da je maglovitost legende već prekrila stvarnost.

*

Uvek nas može iznenaditi neki podatak iz rečnika: Indijci, muškarci i žene, rado govore o lepoti žena u godinama. Za mladu devojku može se reći da je umiljata, privlačna, pretty, nice-looking. Veoma se retko kaže da je lepa. Lepota dolazi samo s godinama, s ispunjenjem života. Lepota je kvalitet koji se zaslužuje, koji se zadobija, umesto da pada s neba i da u suštini bude prolazna, kao kod nas.

Da li to težak zadatak starenja čini manje teškim? Malika je to mislila.

Piter Bruk i ja bili smo 1982. pozvani da se u plesnom centru u Madrasu nađemo s čuvenom plesačicom i koreografkinjom Rukmini Devi, zahvaljujući kojoj je u potpunosti vraćena tradicija bharatanatijama u XX stoleću.

Dok sam je čekao, upitao sam nekoga:

Kakva je?

– She is very beautiful – odgovorio mi je.

Tada je imala osamdeset jednu godinu. Kada se po-javila u prostoriji, zaista nas je najpre zapanjila svojom lepotom. Odevena u svetlu pamučnu odeću, duge sede kose koja joj je sezala do struka, još uvek crnih očiju, ništa nije činila da sakrije svoje godine. Uopšte nije bila našminkana i podštapala se. Ali je bila kao svetlost koja je ušla u prostoriju.

Život

Budući da je ljudski život iluzija, mogli bismo pomisliti da je lakše izgubiti ga u Indiji nego negde drugde. I to jeste tačno: smrt je obična, jednostavna. Ne prati je naricanje ili gestikulacija. Pojednostavljeni su rituali koji je okružuju. Ona je činjenica.

To ne znači da nestanak voljenog bića ne donosi istinsku žalost, tamo kao i ovde. Iako nada u ponovno rođenje ponekad ublažava tugu zbog nestanka, ta tuga postoji. Srećemo je svuda. Jedan od najlepših primera odgovora na to osećanje jeste onaj divni consolamentum, gde se u veoma zgusnutoj formi nalazi kratak prikaz indijske misli, a koji u Mahabharati dobija sledeći oblik:

Dva plutajuća komada drveta sreću se na okeanu i rastaju se trenutak kasnije.

Isto tako i tvoja mati i ti, tvoj brat i ti, tvoja žena i ti, tvoj sin i ti.

Nazivaš ih svojom ženom, svojim ocem, svojim prijateljem, ali to je samo usputni susret. Ovaj je svet točak koji se okreće,

prelaz u veliki okean vremena,

u kome plivaju dve ajkule, starost i smrt.

Ništa ne traje, pa čak ni tvoje telo.

Zadovoljstvo, bol, sve je određeno.

Niko ne ostaje, niko se ne vraća.

Ono što želiš, imaš,

Ono što ne želiš, imaš,

niko ne razume zašto.

Ništa ne osigurava čovekovu sreću. Gde sam? Kuda ću ići? Ko sam? Zašto? I nad čim bi trebalo da plačem?

Oceni 5