Gospođa Sekulić i siromaštvo
Vindo 01 S

Photo: huariqeje

Lepota prnja i druge sentimentalne priče

Gđa Isidora Sekulić bila je, jedno vreme, redovan saradnik Književne strane "Politike". Niko ne može odreći gđi Sekulić kvalifikacije za taj rad, niti poreći da je ona, po svojoj spremi i kulturi, pozvana da daje ton književnoj strani najvećeg dnevnika u Jugoslaviji. Ali upravo zato što poznajemo i priznajemo vanredne odlike gđe Sekulić, ne ustručavamo se da ukažemo na negativne momente, i na granice opravdanja, tog njenog rada.

Prikazujući roman koji je dobio ovogodišnju Goncourt-ovu nagradu, gđa Sekulić, na jednom mestu, prebacuje njegovom piscu što suviše govori o ljudima, a nedovoljno o prirodi. To je jedna koncepcija romana sa kojom će se teško ko moći složiti, ali koja, ostajući karakterističan simptom, ni u kom slučaju ne može da diskvalifikuje čitav rad gđe Sekulić. Ali kada ona ide i dalje u istom pravcu, i hoće prirodu zajedno sa ljudima da već sada uputi na nebo, kada u svom članku o siromaštvu, sa pretenzijama eseja, žrtvuje ljudska bića od krvi i od mesa bestelesnoj, maglovi­toj večnosti ideje, kao da subjekti siromaštva nisu ljudi na zemlji, već ideje na nebu, moramo je upozoriti da je za ovakvo postavljanje stvari, koje se tiču svih nas, ona, kao kulturni radnik, odgovorna.

Gđa Sekulić nam saopštava svoja razmišljanja o biti siromaštva, zaboravljajući da je značenje siromaštva biti siromašan. To je razmišljanje košta samo jedne igre misli. Mi smo, međutim, i pored priznanja načela slobode umetničkog stvaranja,1 prilično neprijatno iznenađeni što je kao povod i predmet toj neodgovornoj igri poslužila realna i svakodnevna beda miliona ljudi. Zasenuta lepotom poj­ma siromaštva an sich, gđa Sekulić ne vidi pojedine žive ljude, sirotinju. A bilo bi dovoljno da menja oblike izraza biti siromašan, pa da uvidi da se u prošlom, sadašnjem, pa eventualno i u budućem vremenu, kako u potvrdnom tako i u odrečnom vidu, glagol menja uz lične zamenice.

Nepojmljivo nam je šta je gđu Sekulić moglo pobuditi da svoju osetljivost, "istananu" tokom života pod specijal­nim uslovima, pristane da uputi na poricanje tuđeg bola i tuđeg žviota - jer je ovaj tuđi život gđa Sekulić toliko oplemenila i oduhovila, da mu očigledno nije dala mesta na zemlji. Sentimentalnost gđe Sekulić je ovog puta posu­dila svoje estetske sudove onima koji ih teško mogu imati, naročito o ovoj "temi". Ona bi htela da bude projekcija njihove estetike izvan njih; njih za koje misao gđe Sekulić ipak nije toliko spiritualizirana da ih, bar svojim odsevima, ne bi mogla bolno pogoditi. Posvećujući im svoju misao, ona misli da im poklanja svoje srce, daruje svoju osećajnost, jer ume da oseti lepotu njihovih prnja. Ali joj oni za to neće reći hvala, i imaće pravo, jer je o toj "temi" njihovo iskustvo beskrajno dublje i sudbonosnije proživljeno od misli gđe Sekulić.

Ono čega gđa Sekulić verovatno nije svesna, današnje objektivne uloge ovakvog rada, toga su sigurno svesne "Studentske novine" koje su gđu Sekulić kao književnicu "otkrile" i pohvalile baš posle ovog članka o siromaštvu. Verujemo da je gđa Sekulić danas na pragu saznanja da se lepota ne može kalemiti na žrtve bez njihove aktivne saradnje; ako je uopšte ima, da je moraju zajednički izgrađivati "bednik" i književnik.

Vremena su ozbiljna. A od Franje Asiškog do današ­njeg nevoljnog prosjaka, kao i do gđe Sekulić, daleko je. Ljudi još uvek ne biraju svoje uslove života, kao što pojedini književnik može da bira svoje teme, i ne oslo­bađaju se svoje bede onako lako kao što se umetnik oslobađa demona inspiracije kada je umetnički uobliči i objavi. Oni pristaju, najzad, da misao gđe Sekulić, ako to zaslužuje, bude večna, ali rade koliko god mogu, još dok su na zemlji i prolazna bića, da siromaštvo ne bude večno. Oni očekuju od gđe Sekulić da im pomogne u njihovim nastojanjima.

1 Ovaj bi pokušaj, osim toga, bio izuzetno proziran i naročito svirep oblik otelotvorenja i primene načela L'art pour l'art.

*Tekst objavljen u časopisu Naša stvarnost 1937. godine

Oceni 5