Putopis iz Afrike, paganskog raja (1)
Afrii 03 S

Photo: Koloman Trčka

Lepota tamnih naroda je veličanstvena

Posle dugog osvežavanja polazim sa Vuijeom u polje. Samu varoš potpuno tropsku ostavljamo na ostrvu između dve duge lagune koje iviče obalu. Nad dužom lagunom, često razlivanom, drveni polukružni mostovi, što sve kao da liči, sa sveže zelenim poljima, urođeničkim krovinjarama, rasturenom vodom, više na pejzaže Tihoga no Atlantskoga okeana. Putem neprestano dolaze urođenici, muškarci uvijeni u šarene indigo i ljubičaste toge, i jednim golim ramenom. Neobično lepi, neobično lepo izrasli. Žene oblih okruglih ramena. Mnogo prolaznika sasvim golih sa malenom maramicom između nogu. Dečaci i devojčice imaju jedino crveni đerdan po tamnoj koži oko bedara.

Lagano, u razgovoru, ulazimo u urođeničko selo. To je čudno selo podignuto na žutom pesku plaže. Sve rase, počevši od Apolonovaca, koji su ime dobili po lepoti svojih mladića pa do Bambara, nastanjene su po fantastičnim belo okrečenim kućicama. Na jednoj je zapisano: „Tomas Kofi, Kralj Mousa, Car nad Carevima“, dva koraka dale nalazi se njegov grob. Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja. Kad naćiću jednog đaka pisao na ovaj zid, osetiće težinu mog štapa. To je ludak p... divljak. Naprotiv to si ti to je onaj koji opisuje to je divljak, razbojnik, gadan, ratar (Čovek zemlje). On je lud. Stari gaga. Nisi li lud? Dobro, ja sam lud. Životinja bez k... Naprotiv. Tamara Balin“. Ovo je pisani razgovor nekolicine stanovnika sela Mosua.

Neverovatna lepota golih tela, kakvu dalje ia putu više nisam sretao. Ona koračaju gipko kao u igri. Grupa mladića sjajno drapiranih leži po jednim stepenicama. Oni su naslonjeni jedan na drugog, ćutljivi i mirni kao u pozadini kakvog herojskog i klasičnog dekora. Svaki njin pokret predstavlja jednu harmoniju. Njine reči odleću u tiho nebo kao ptice. Sve su ulice pune crnih šetača, sanjalački nasmešenih. Grupe koje igraju tombole i grupe oko crnih frizerki koje nasred ulice, sedeći na asurama, čekaju mlade žene. Češljanje traje ceo dan a frizura će trajati i više meseci. Grupa oko berbera koji nasred ulice briju glave ljudima. Dva-tri sasvim bela crnca (albinosa), crveni, izboreni, kao skuvani, jezivi, omrznuti od svojih sunarodnika. Zanimljivo bi bilo znati ukoliko su bili začuđeni urođenici koji su prvi videli belce, kad su već ranije znali za ovakvu svoju belu braću. Danas oni jasno razlikuju belca od albinosa, i dok jednog smatraju za savršenstvo lepote, drugoga preziru zbog njegove abnormalnosti.

Ženske glave uistinu neopisano lepe, duge, fine, sanjalačke, devičanske. Reklo bi se da su ove mlade drugarice Apolonijevaca u stvari stanovnice Antila. Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi. Sretaju se i mladići u belim evropskim čakširama i ružičastim košuljama; retki su oni koji nose frakove ili polucilindere. Takvi jure biciklima i liče na one šimpanze koje pokazuju po cirkusima. Odjednom pobeđen od ovolike lepote likova, boje i svetlosti, imam pune oči suza. Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led.

Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda. Mladići s kojima smo govorili juče dovode mi jednoga svog druga koji bi da stupi kao boj. Zove se Samba sedamnaest mu je godina, rodom je iz Bamfore, tetoviran je po licu. Zna da sprema poljsku kujnu i pristaje da ide za mnom gde god budem pošao. Odmah kupujem pribor za kuvanje, koga još nemam, konzerve, brašno, zejtin itd. Samba me podseća šta sve još treba kupiti. Za „lampu-oluja“ kaže: „Pa bon, il i a pa bon isi, otr!“ Odmah po ručku žuto platneno odelo zamenjujem belim, radi posete koju ću sa Vuijeom učiniti guverneru.

Idemo autokarom u Benževilj, sedište guvernera. Automobil prolazi najpre kroz selo u kom smo bili veče ranije, zatim ga šalupom prevoze preko laguna obraslog gustim „poto–potoom“, neprohodnom močvarskom šumom punom krokodila. Najzad ulazi u prašumu kroz koju je prsečen drum. Pričam Vuijeu priču o Sari Bernar, koja stigavši u Rio de Žaneiro, čim se umila u hotelu, sišla je, uzela kočije i naredila: „Prašuma“. Mislila je da je prašuma odmah iza varoši, dok je ona bila daleko železnicom. Ovde prašuma počinje već od obale. Mestimično je kraj drumova raskrčena za plantaže a za sto godina je, kažu, neće uopšte biti.
Palme svih vrsta, fromažei, akažu, lijane, paprati. Kao požar one osvajaju svaki prostor čim ga ko napusti. Iz sredine one seoske kuće nikla je palma i odnela celu kuću uvis. Od tla zemlje do najviših grana postoji takav gusto zeleni splet lišća, loza, paprati, šiblja, lijana, da je nemoguće i zamisliti da čovek načini korak napred. Šuma je ovde jedna kompaktna masa koja se brani od svakoga pristupa, kao grudima. Stazice, kao tamni hodnici, odvode kroz to zelenilo u kakvu malenu urođeničku plantažu. Džinovska drva sklapaju svoje grane nad drumom, ptice lete po tim živim svodovima kao napuštenim tvrđavama. Neke dodiruju krilima automobil koji čudno šišti u ovoj tišini.

Benževilj, se nalazi na tridesetak kilometara u jednom raskrčenom terenu, na brežuljku koji ga štiti od močvari. To je sasvim osobita vrsta naselja. Kuće se uopšte ne vide, zaklonjene cvetnim žbunjem i ogromnim palmama. To je jedan jedinstveni rasadnik sveg bilja koje se može naći u tamošnjim gorama. Guvernerova palata dominira tim vrtom, prostranim proplancima i širokim stazama; ničega što karakteriše jednu varoš: nijednog dućana i nijedne kafane. Samo nekoliko bengaloa za stanove činovnika, baš kao da je to kakva letnja banja usred Amerike. Poseta laboratorijumu za agrikulturu, u kome se izdvajaju, ispituju sve vrste kafe, kakaoa itd. Nagi crnci i crnkinje rade u dvorištu oko odabiranja semenja. Njihov posao izgleda kao igranje piljcima, i njihova tužna pesma razleže se kroz šumu. Mladi šef laboratorijuma, bled plavook deran, opaljen suncem, vodi nas kroz ogroman rasadnik, što bi, da je u Evropi, bio jedan od najlepših i, toliko su stabla već debela, vekovnih parkova. Džinovsko cveće.

Ja, koji još ne razlikujem kulturno od divljeg tropskog bilja, imam utisak da se još uvek nalazim usred prašume. Vuije i vođ gledaju jedan po jedan plod, započinjući stručne diskusije. Uče me da razlikujem kafu od kafe, po njenim rumenim plodovima uvijenim u meke crvene opne. Krupna kafa iz Sikasoa i sitnija iz Konakrija donose po dva ploda godišnje. Stazama se opojno širi miris jasmina, što je ovde miris beloga cveta kafe. Dok jedni rasadnici kafe već zru, drugi tek cvetaju. Kao mirtin cvet, nežan i providan, cvet kafe dršće u zapaljenom predvečerju. Krupni, narandžasto–crveni mehuri kakaoa u tamnom lišću, semenja rskavičavog i gorkog. Između drva dižem neki nepoznati plod, nalik na prezreo krastavac. Žedan, pritiskam ga na usne pa mi se začas usta ispuniše svežim sokom ukusa ananasa i limuna.

Posete raznim činovnicima što žive u visokim bengaloima, ograđenim drvenim plotovima. Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima. Pogađa se da je sed, dežmekast, kože izborane klimama. Veče, ono naglo ekvatorsko veče koje pet minuta izmenja svoje boje po nebu, tako da je već noć kada prođe šest časova, spuštalo se patetično po šumi, sve do laguna koji blešte. Izgled sa visokog prozora bio je veličanstven. Crnci, radnici, svršivši svoj posao, vraćali su se pevajući u svoja sela. Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv. Daje nam jednu ruku koja sveže odiše na sapun od badema i kolonjsku vodu. Njegovo umorno, izbrazdano, debelo lice gleda nas žmirkajući i ljubazno, dok druga ruka već traži po stolu virđiniju i ne može da je napipa. Odjednom smo sasvim u mraku. Jedino se još belasaju naša odela.

Vraćamo se između bengaloa kroz gustinu tropskog rasadnika koji se, ne znamo na kojoj liniji, pretvara u prašumu. Miris šume u noći na lim, na voće, na kože zverinja. Vuije kaže: „Miris afričke noći!“ Vlažna, teška zapara kao da se puši oko nas; svetleće mušice na nekoliko metara trepere neodređeno rastopljene u ovim isparenjima kao u medu. Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine. Milioni zapaljenih mušica penju se plamenim stubom u visine.

Kad se probijemo do laguna, široke vode osvetljene mesečinom, velika barka koja treba da nas preveze nalazi se na drugoj obali. Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili mesta za njina ogromna tela. Na dnu krokodil izgleda uspavan i polumrtav, hipopotam potopljen vodom; noću, čovek se blizu njih seti geoloških doba kada su se džinovski gmizavci vukli šumama osvetljeni mesečinom i kada je gušter viši od baobaba brstio lišće fromažea.

Na razmacima, preterano debela stabla u potopotou, trula iznutra i sagorevajući lagano, proždirana vrelinom i elektricitetom, kao kakvom strašću, izgledaju samo u noći fantastično providna i zažarena. Neka od njih, zahvaćena sasvim plamenom, gore kao buktinje. Zemlja pod nogama, kao u pesmi o Zaspalome Bozu, još meka od poslednjega Potopa.

Čamac klizi po vodi, koja strašno jako miriše; kroz tako gusta isparenja, da se skoro sumnja da ovde postoji tačna granica između vodene površine i vodenih para. Crnac koji vesla treperi ispred nas, čas naduvavan, čas splašnjavan, usred ove gasne lupe. Osećam zadovoljstvo i nesvesno što mi je pola grama kinina u organizmu. Zatim smo opet, ili usred mračnih šuma, ili usred puklih poljana zagušenih travom. Ali iznad svega jedna ogromna svetkovina osvetljenja, nebesnosti, mesečine koja juri nebom.

Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro pobednički: „Samba, tetoviran? Pa taj je dopratio mog prijatelja iz Bobo Culasa. Lopov najgore vrste, i ja ga samo čekam u Bobou (gde isti gospodin rano sutra odlazi) pa da ga strpam u pomrčinu (haps)!“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao. Ako uspe da boja uhapsi, on će ga izvući iz hapse i uzeti sebi za slugu. Pri tom kod ovog Švajcarca, koji je stari kolonijalac, postoji još i surevnjivost da se jedan novodošli bez velike muke navikava na specijalne prilike u Africi.

Što je prirodna stvar, kad se uđe u sredinu ljudi koji vode osobiti način života, koji je mučan a na koji se ponose; svaki drugi od njih mi, i pored velike predusretljivosti i srdačnosti, ne može tu surevnjivost da sakrije. Čas mi jedan tvrdi da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka; da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj ili taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle u stvari samo trućao gluposti o njoj. Vuije, naprotiv, tvrdi da čovek koji prokrstari jednu zemlju, s napetom pažnjom, široko otvorenih očiju, u stvari je bolje upozna, bolje shvati, no čovek koji sedi na jednom njenom mestu godinama. Da čak prvo putovanje kroz jednu zemlju više upozna čoveka s tom zemljom no i jedno iduće, koje još slabi i prvobitno stečena ubeđenja. Navika je najgori neprijatelj saznanja, kaže sedi prijatelj, na moje divljenje, ne toliko što tako jasno zaključuje o onome što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo zaključuje on koji je, da upozna koji kraj sveta, provodio u njemu po dvadeset i trideset godina.

Ova vrela noć je noć Badnje večeri. Trpezarija hotela se lagano puni belcima belo odevenim koji se skupljaju da dočekaju veliki praznik. Vuije sedi preko puta mene tužan. Njegovo lice izgleda odjednom još mnogo starije i umornije, išibano više klimama i godinama. Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih. Kad je čovek otac i muž, čak i kad je najobljubljeniji, on treba da bude zahvalan za svaku nežnost koju mu kuća pokloni. Mati i deca su jedno jedinstvo, otac je samo večita čežnja da se spoji sa njima.

Do šest ujutru pod mojom sobom strahovita larma džeza, kotiljona, šampanjskog napijanja, te zato košmarsko spavanje. U pola sedam ulazi moj boj da me probudi. Ne pitajući ništa, i veštije no što bih to činio sâm, on skuplja i pakuje moje stvari, sređuje sapune i brijače. Vuije i ja silazimo na obalu punu piroga, čamaca rastovarenog voća. Prolazi nedaleko jedna petrolejska šalupa puna crnaca. Ova je toliko puna sveta da se čini kao da se samo nije sasvim utopila. Vuije se uzbuđuje, viče: „Kuda?“ — „U Ampe!“ odgovaraju dva crnca sa krme. — „Možete li čekati mog druga dok uzme stvari?“ — „Može, oko pet minuta!“ i šalupa skreće s puta da pristane. Posle ovoga kratkog razgovora, nastaje pola sata besomučne žurbe. Trčimo natrag u hotel; ja idem u sobu da pokupim stvari koje će mi trebati; Vuije u kujnu da mi spakuje nešto jela i pića. I moj i Vuijeov boj, kao u kakvoj opereti, trče napred sa stvarima na glavi. Gazde šalupe, takođe, došle su da nam pomognu.

Kad stižemo na obalu, moj boj je već u vodi ispod šalupe. Dok je utovarivao stvari neka kašičica, ili nož, upala je u vodu, i on se, uplašen od kazne, odmah svukao i bacio za njom. S vremena na vreme pojavi se njegova crna glava, da udahne vazduha, dok se sa tvrde, kovrdžave, i masne kose voda odvaja odmah kao od nečeg tuđeg i stranog. Jedva uspevam da mu dokažem da kašičica nije važna i da moramo poći. On onda izlazi, očajan, sasvim nag, krijući između nogu svoju golotinju. Oblači se lagano brižljivo, i čim se nađe u šalupi nasloni se na kufer i spava.

Sasvim uz mene, urođenici, jedan čovek i dve žene, da bi me očarali, oslovljavaju se između sebe na francuskom sa: monsieur i madame. Krešte i laparaju na sav glas. Pokreti su im naučeni od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se rukama, uzvikujući: „Iju, iju, šta kažete!“ Jedna od njih ciči u oduševljenju drugoj: „madame, madame, moj muž je mažiskil a ja sam paroksizam; a ne, madame, vi, naprotiv, niste paroksizam, vi ste verbal!“ One pripadaju eliti pokrštenih crnaca koji čitaju propagandističke brošure, te se radosno i raskošno kite blještavim rečima bez smisla, kao krupnim bisernim đerdanima od morske pene.

Vraćaju se u svoje selo sa božićne mise u Basamu, radi koje su celu prošlu noć proveli u pirozi silazeći niz Komoe. Oni su stavili ne celu svoju pobožnost, već svu svoju razmetljivost, u taj ogroman napor da izvrše jedan čin pošte.

Za pola sata crni hrišćani bili su sasvim iznemogli od svoga majmunisanja otmenosti. Žene su najpre jele suvu ribu i hleb, vlažan i bez kvasca, što liči na prljavu slaninu, a zatim zahvatiše vode u noćni sud da bi se rashladile, zapiranjem. Čovek, boreći se još sa evropejstvom, kao čovek koji samo što nije zaspao, pruži im galantno svoj rubac da bi se njim izbrisale između nogu.
Ne znamo tačno baš gde pređosmo iz laguna u reku Komoe, čije su obale obrasle vekovnom šumom, mračnom, osenčenom plavo. Kompleksi vodeno zelenih kruna u tamnoj gami zelenila. Žute, riđe vreže, bršljani i lijane dršću od ptica koje kroz njih proleću. Reka se jednako cepa u rukave, obljubljujući ostrva kroz čije nas gusto bile ljubopitljivo posmatraju majmuni. Oni prelaze sa grane na granu raspinjući se katkad kao paučina. To je jedna sasvim obična vrsta malih majmuna zvanih „rečni“.

Čini se kao da šalupa bira svoj put između ostrva čisto po ćudi svog krmanoša; ona ostavlja sa strane često šire rukavce da bi uplovila u one što izgledaju neprohodni. Šuma, koja kao da se na kraju sastavlja, odjednom se razmakne da nas propusti. Na malim slučajnim plažama spavaju piroge, grubo izdubene u stabla. Ljudi i žene peru neko bilje. S vremena na vreme plovimo pored urođeničkih naseobina podignutih na visokim koljima kraj same ivice vode. Ribolovi. Pletena lovišta.

Reka tamna kao opal, sklapa iza nas i rasklapa pred nama svoje ogromno visoke i guste šume koje je okivaju. Ove su šume ipak prohodnije od onih jučerašnjih; lepota njinog rastinja je nežnija, više pesnička. Između džinovskih stabala, koja se guše u svome granju i lišću kao pregojeni stari crnci u salu, trepere vitke palme sa rumenim grozdovima u lišću.
Do pred podne skoro nebo je teško, sumračno, od silnih isparenja; nad vodom vrela i zagušna para kao u kupatilima. Ova ubistvena svetlost oblačnog ekvatorskog neba uništava fotografske ploče ostavljajući po njima nerazumljive krugove. Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse.

Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja, smrtonosni. Dosta je da im samo nekoliko minuti bude izloženo teme ili vrat, da se golim okom gleda u njin odbles i prelamanje na vodi. To nije vrelina zrakova koja ubija, već ugao pod kojim ovi padaju, i naročito onaj deo njine spektralnosti koji je jači na Ekvatoru no na severu. To isto sunce što je na našim širinama dobri i mili drug, pod čijom se toplotom prijateljstva rascvetava naša krv, ovde je za belca najveći dušmanin, jedini neprijatelj koji ga prati u stopu i s kim se ne može izmiriti. Treba videti sa koliko se radosti u tropskim krajevima dočekuje noć u kojoj je čovek siguran za ovoj život do zore, u mogućnosti da odbaci kalpak, da se razgoliti, izloži kožu svetlosti zvezda, meseca, pa da se razume otkud onoliko nesvesno ogorčenje kod tropskoga belca na veliku nebesku zvezdu od koje u stvari sve živi.

Ja nisam sreo nijednog kolonijalca koji bi pokazao da se boji zverinja, divljaka, zaraza; ali je iz njih neprestano izbijao već ukorenjeni užas što su sigurne i lagane žrtve klime, prigušenih groznica, koje vrebaju jedan čas kada će zaboraviti da se zaklone. Dogodi se da poneko ima tako čudnu konstrukciju da može ići gologlav usred ekvatorskog podneva kao usred sicilijanskog ili napuljskog; obično se svrši time što se on suviše oslobodi, i jednog dana, kada je slučajno sa manje otpornosti no obično, bude ubijen od sunca kao kakav mitoliški junak koji se usudio prkositi božanstvu. Treba videti sa kolikim vas očajanjem pita vaš saputnik, koji je slučajno bio zaspao u kolima: da li je u snu možda klonuo tako glavom da su mu zraci padali na potiljak. Za svaku sigurnost on odmah udvaja dozu kinina, stavlja vlažne obloge na glavu i oko grudi, i ostaje nepomično ležeći da se ne bi dalje umarao. Ujed najljuće otrovnice ne bi probudio taj izraz užasa u njegovim očima. I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je odviše malo platio za svoju nesmotrenost.

Duge kolonade palmi, beskrajne i u nedogled, čije su krune zamršene u zeleno lisno granje. Prolaze piroge pune banana; njino žutilo i lepota mladih tela koja, izdužena, upravljaju pirogama, znače vesele i raskoš u ovom sklopljenom pejzažu. Fotografišem najpre jedno selo od pruća na koljima, u udubljenju između šume i vode, zatim jedan kut Raja: jedan sasvim nagi par koji se kupa. Devojka i mladić stoje u reci do kolena; u rukama im trave koje sapunjaju. Ono što me iznenadi to je njino vidno, jako i mirno disanje, primetno kao u životinja koje stoje u polu i čine se kao da misle. Istim ritmom, ujednačeno, i grudni koš mladića i grudni koš devojke širio se i skupljao. Oboje su izgledali tom tišinom i tim mirnim ritmom tako prostrani i tako večiti, da bi čovek i nesvesno zamislio kako se njine tamne pleći produžuju u raširena anđelska krila. U celome predelu, izvan nas, oni su bili sasvim sami uokvireni prašumskim predelom. U trenutku kada udesim aparat da ih snimim, jedno treće lice, nago, sa evropskim šeširom na glavi pojavljuje se kraj njih. Odapinjem ipak.
Inače duž cele reke nigde ni komadića evropske odeće, koja je tako retka već i u Basamu. Stanovnici su, kao u kratke toge, drapirani u četvrtaste marame od tanke indigo materije sa ljubičastim šarama. Ove marame, divnih ugasitih, a ipak veselih boja, koje toplo ukrašuju njinu mrku kožu, tako su lake da njini meki nabori stalno prate pokret i oblik tela. Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije samo oko bedara; ako ima da zapne, onda je stavi samo oko vrata kao ešarpu. Pošto golotinja nije sramotna, mnogi je uopšte i nemaju.

Rase koje žive u ovom kraju smatrane su s pravom za najlepše rase sveta; jedna od njih nosi još od starine ime Apolona. Tela su, i u svome sklopu i u svome pokretu, harmonična do savršenstva; ona su neobično snažna, a istovremeno nežna i fina u linijama i sastavu zglobova. Nigde ni sala ni preteranih mišića; koža ugasito bakrena, svetla i svilena. Likovi su simpatični, meki i nasmešeni; izraz bademastih vlažnih očiju skoro bolan.

U ovakvom pejzažu ovakva žena predstavlja uistinu najdivniju ženu kakva se da zamisliti. Nijedna bela žena ne bi bila dostojna eve težine i patetičnosti boja i svetlosti, nijedna ne bi mogla izdržati na svojim blagim belim ramenima nasilnost ovakve prirode. Ovdašnja tamna Eva je izraz ovdašnje tamne prirode; njena okrugla ramena prelivaju se kao jake voćke, a vrhovi grudi jako nabubreli vuku grudi naviše. Miris njene kože na ambru, na ulja i na trave, raduje; ali najviše raduje čudna divlja boja njenoga glasa, u kome ima uzbuđenih nota devojačkih, pištavih detinjskih i promuklih kliktanja ratničkih; i raduje živo i prozračno crvenilo njenog jezika koji joj se kao kakav vlažan cvet neprestano pojavljuje između zuba dok govori. Ima nečega poetskog, proletnjeg i strašno sablažnjivog u rumenilu toga jezika, koji jedini na tome tamnom telu objavljuje tajnost i intimnost tog bića. Jedino kad govori crnkinja, kad se vidi vlažno crvenilo unutrašnjosti njenih usta, što čovek jasno biva svestan njene nagosti.

Golovrati orao–lovac kruži nad nama. Kupači, što se sapunjaju travama i masiraju slamom, viču, da ga uplaše.
Kad, oko dva, pristajemo uz obalu, samo nekoliko rasušenih piroga i malo utabane zemlje označuju da stazica, koja se naglo penje kroz gusto zelenilo uz breg, vodi Alepu. Ovo zelenilo, ova gusta šuma ovde je od palmi, na kojima se vide režimi banana i hlebova, od kafetia i kokosa. Ja tek ovde vidim da je veliki deo gore koja ograđuje reku u stvari njena pitomost, delo ruku njenih seljana. Taj gusti pojas rastinja, što je između prave prašume i reke, i koji prašuma osvaja odmah svojim lijanama, vrežama i papratima, ustvari je žetva koja zre. Ono što kod nas znači žetvu i hranu, to je klas; ovde, to je bujno zeleno drvo u čijoj se kruni gone majmuni i sa čijih grana vise zmije.

Alep je: dve–tri pletene zgrade na šumovitoj kosi koja dominira okolnim šumovitim bregovima na reci i dubokom šumom preko nje. Opojni miris zelenila, tropskog cvetanja, svežine i senki obavija ove kućice. Trava je meka, neugažena, a nevidljive ptice dozivaju se nad njom strasno. Milioni insekata koji udruženo istkivaju svoju pesmu. Veličanstvena osamljenost i veličanstveno prisustvo prostom, složnom, zajedničkom životu u prirodi. Idući uskom stazicom pletenim konacima u Alepu, ja kao da sam išao i putanjom koja vodi kroz ovakvu istu usamljenost i životnu saradnju predela oko Studenice ili hrvatskih Fužina.

Belac koji je bio administrator u Alepu ima već nekoliko godina da se nije vratio sa putovanja; njega zamenjuje neki seljanin crnac koji, bolešljiv, leškari u ljuljašci. Otvara mi zgradu koja služi za konak (kampman) kad naiđe koji belac, što je toliko retko da, kad mi pređemo preko praga, imamo pred sobom jedno opšte bežanje najraznovrsnijih reptilija i insekata koji su se tu naselili. Nekoliko stepenica silaze sa male verandice na stazu, što se najpre naglo spušta, a onda naglo penje u zaselak gde su crni dućani, ribarske kolibe, koševi. Dok boj razvija moju poljsku postelju, komornik, stolove i stolice, dok sprema ručak od konzerve, ja imam neprestano pred očima kako tom ugasito crvenom stazom silaze tamni seljani uvijeni u plave marame. Oni su tako vertikalno preda mnom a tako smanjeni u perspektivi, da liče na ove obojene guštere što silaze na sve strane niz pleteni zid kraj mene. Kolibri, ptice blještavo zelene i crvene, sitne kao insekti, lete sa cveta na cvet.

Posle ovako poznog ručka treba produžiti dalji put pirogom niz brzak. Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom. Posle pola sata čekanja dođe, onom stazom preda mnom, prvi mladić. Prilazio je hitro, češući se jednom rukom po glavi, noseći u drugoj usko kratko veslo. Za njim dođe drugi i onda treći. Svaki je doneo veslo za sebe. Ljubazni, veseli, oni me pozdraviše i povedoše odmah reci. Jedan jedini od njih jedva da je razumevao nekoliko francuskih reči, tako da nisam ni pokušavao da se sporazumem sa njima.

Između nekoliko dugih uskih piroga od debelog stabla, grubo istesatnih, izabraše jednu koja ničim nije podsećala na divne piroge u Fritunu. Sa neverovatnom obazrivošću uspeh da sednem u sredinu a da se ne prevrnem. Sedeći po ivici, sasvim na rubu stabla, mladići zaveslaše. Jedan je bio ispred mene a dvojica iza mene. Da im ne smetaju, svoje toge obavili su oko grla. Ja sam se osećao neobično srećnim što sam nasred reke čija se voda naglo i neujednačeno sustiže, razbijajući jedan svoj talas na drugi, između šuma čija je razbijena i raščupana slika silazila duboko ispod mene. Bio sam u pravom urođeničkom čamcu koji je jurio po volji nagih mladića. Iza njinih čela radila je njina usredsređena pažnja da održe čamac na matici; ali to nije bila pažnja misli koja umara, to je bila urođena težnja da se postigne najveća preciznost, koja ne umara ni orla koji leti, ni psa koji goni.

U jednom trenutku osvrnuh se da ih fotografišem. To ih baci u urnebesni smeh, okovan samo tom pažnjom da ne izgube vlast nad čamcem. Topao, meki i zvučni smeh urođenika za sve što ih zanima, što ih obraduje ili uzbudi. Niko ne bi rekao da taj svet koji se smeje po ceo dan, ima u stvari uzbudljiv život zbog svih onih neizvesnosti i opasnosti koje pretpostavlja da vidi u svačemu oko sebe. Ničeg raspuštenog, dosadnog i grohotnog u njegovome smehu. To je smeh od srca, nagao, kratak. Neuzdržana eksplozija večitog detinjstva.

Prvo seoce u koje uđosmo, opet uskom stazom između zelenila, jeste Mali Mongazi, za razliku od sela Monge, koje je veće. Seljani, što me prihvatiše i povedoše svojim domovima, rekoše mi da je njihovo selo Mali Pariz. Obradova me ta ideja. Nisu li nam za vreme povlačenja stanovnici Andrijevice sa ponosom pričali kako je kneginjica Ksenija smatrala da je Andrijevica Pariz u malome, i nisu li nam u Splitu govorili: „Ča je Londra pusta kontra Splitu gradu“?!

Daleko od toga da liči na Pariz, mali Mongazi je ipak divno seoce. Njegove nove, čiste kolibice obojenje su crvenom afričkom zemljom a na samoj sredini sela jedno ogromno drvo pokriveno je ružičastim cvetovima. Odmah od sela, nadnoseći se nad njim, počinje gusto zelenilo banana i kakaoa. Sve to bogatstvo pripada mladim ljudima velike Monge, koji su se pre četiri godine odvojili od svoga rodnog sela, poženili se i osnovali ovo novo naselje. Tako ovde nema ni staraca ni baba, ni dece koja bi već sigurno umela da koračaju. Ceo ovaj mladi svet radi, oduševljeno, stiče novo bogatstvo. Sami za sebe kažu: „Bogati smo!“
Piroga nastavlja brzakom do Monge. Selo mnogo veće, zgrade trošnije, starije, ulepljene zemljom što se sasušuje i otpada. Kraj sela nešto što treba da je groblje. Na grobovima ludi prazne flaše od džina, na grobovima žena noćni sudovi — simboli njinog spola, i ono bez čega ne mogu ni na drugome svetu. Dva mladića koji znaju ponešto francuski hteli bi pošto-poto da posetim baš njihov dom.

Sedim na tronošcu u sredini dvorišta koje se lagano puni seljanima, decom i sumrakom. Već sam od posle podne toliko žedan da mi skoro suze idu na oči. Zbog srdobolje i groznice belcu je nemoguće piti vodu koja nije filtrovana; ostala su pića obično ljuta a od gore još sasvim vruća od sunca. Domaćini iznose čaše sa džinom, posle koga mi žeđ postaje još nesnosnija. Režim banana koje tražim da mi uzberu, čitav grozd od valjda pedeset voćki, još nazreo, opor i bez soka. Neki mladić odbacuje maramu sa sebe i odlazi po kokos. Kolibe su tako niske a kokosova stabla tako visoka, da ga ja odmah potom vidim preko kuća kako se on hitro penje uz stablo, ne puzajući se kao naši dečaci, već dohvatajući ga se samo stopalama i rukama kao majmuni.

Sok razbijenoga kokosa, dok se preliva iz voćke u čašu od kalbasa, izgleda čarobno svež; u ustima, sasvim vruć, otužan zato, i s dalekim ukusom koji seća na petrol, uverava me da se ničim ne može gasiti žeđ što prati putnika kroz Afriku, sve do njegovog ponovnog ukrcavanja. Jedino što ostaje to je privići se na žeđ, kao na nesnosnog druga.

Sramota me je da sam uzbunio svet sa traženjem banana i kokosa a da sam ne pijem, te se pravim kao da je to sve bilo radi okupljene dece. Prvo sasvim mali, pa onda, ohrabreni, i oni veći, prilaze da srknu. Crnčićima, razume se, nije neka naročita poslastica taj sok od kokosa, koga imaju kad hoće, koliko ih zanima ta moja igra. Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red. Devojčice su tek vrlo malo stidljivije od dečaka.

Iznenadno, panično ekvatorsko veče, koje je na Ekvatoru tačno u 6 časova, dvanaest časova tačno posle tako isto paničnog svitanja, na ovom neznatnom rastojanju od Ekvatora zbilo se dva-tri minuta docnije. Cela ona čarobna kaskada boja, izmaglica i treperanja, koja u Evropi traje po čitav sat i na severu nedeljama za vreme zalaska, ovde se kao u magnovenju sručila niz tropsko nebo. Ja sam se hteo diviti jedinstvenoj revoluciji svetlosti i senki, cepanih krvlju, na svodu, kad već nastupi sasvim noć. Pagajerima se žurilo i mi pođosmo.

Kod izlaska iz sela, prema svetlosti zapaljene trave: tam–tam; moj prvi tam–tam u Africi. Udar u bubanj, u običnu flašu i u zvoncad, što sve daje samo ritam, prati mladiće dok tabaju u krug za devojkama. Kad se ritam razvuče, devojke i mladići priljube se plećima jedno uz drugo i igraju u mestu slobodnim grudima i slabinama. Kad se ritam ubrza oni se okrenu jedno drugom, obuhvate i ponesu taj pokret u krug. Ove proste figure, koje bi raščlanjene predstavljale igranje dva koraka s jedne i dva koraka s druge strane, ponavljale su se sad neumorno.

Kako su crni u stvari vrlo lagani u ostvarivanju svojih čulnih uživanja, koja su onda violentna, a kako je ova igra put ka ostvarivanju, igrači, iako bi trebalo da su već zamoreni, nisu imali nikakve namere da skoro prekidaju. Sve ono što su oni sad stekli kao čulnu ekstazu, igrajući, propalo bi čim bi prošli da se odmore. Zato će oni igrati gombu možda do ponoći, kada će osetiti da u njima bije krv silnih ljubavnika i da ništa više tu krv ne može zaustaviti do sjedinjenje sa prirodom. Bilo je dosta pogledati na mladiće pa videti čime će se završiti noć velike Monge.

Noć je bila potpuno nad rekom i mesec se kidao, skakao i gnjurao po brzacima Komoe. Duž cele obale kupači, stojeći na krajevima priteranih piroga i prelivajući se kalbosima, radosni što je noć ovladala svetom, pevahu neuporedivim, dubokim i rascepkanim glasovima. Jedan od mojih pagajera reši se da zapeva takođe; nađe u dnu sebe jedan tihi jedva čujni glas; podiže ga sve više, sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli, prekinuvši svoju pesmu tu, baš kada je bio sa njom najviše. On je nastavljao da ujednačeno i smotreno vesla dalje kao i njegovi drugovi, ali u stvari nekoliko dugih trenutaka ostade, jedini od nas u čamcu, fantastično i košmarski izdužen sve do zvezda. Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedna stvarnost u ovoj noći.

Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez sunca što bije u teme, još uvek topao, a voda samo neznatno svežija. Nekoliko derana, u pirozi, i do prsiju u vodi, love ribu razmahujući četvrtastom mrežom. Zvezde su na njinim rukama, u njinoj mreži i na krljuštima riba koje hvataju. Hteo bih se kupati ali ne smem; odjednom mi sav taj strah od kajmana (krokodila) izgleda savršeno romansijerski i smešan, te naglo ulazim u vodu. Uistinu, i pored te smelosti, ja ipak nesvesno gledam da derani koji love budu stalno na nekoliko koračaji ispred mene. Ne što bih ih ja poslao u smrt da bih sebe zaštitio, već pošto se i inače sami izlažu.
Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se. Mešam tu vodu sa vinom donetim iz Basama, da bih ugušio njen ukus, ali se na sve to gadim sve više. Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju. Samo zbog jednog dana žeđi usne mi sasvim ispucale i grlo potpuno upaljeno.

Srećom boj donosi kuvani sitronis, neku vrstu vreloga nakiseloga teja, koga je poneo bez moga znanja. Imam utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub prošao, ili je bol samo zaglušen.

Odlazim u zaselak i, onako u mraku, pronalazim odakle dolaze zvuci tam–tama. Nekoliko odraslih derana sede ispred kolibe na asurama i udaraju u bubanj i u kalbase pokrivene mrežom po kojoj su nanizali perle. Sedam kraj njih. Oni ne prekidaju svoju tužnu, ritmičnu pesmu čiji se motivi neprestano ponavljaju. Kraj svake strofe je vrlo zanimljiv; sastoji se iz jednog dopeva koji je, vidi se, bez reči, i koji ima samo da dâ poentu muzičkoj melodiji. To je kao neki vokalni akord, iznenadan i prek. Kada ih pitam šta znači pesma i kakve su njene reči, smeju se i oni i njina starija braća koja su prišla i posedala oko mene. Kad se uzjogunim, da mi objasne kakve su reči, oni vele: „Ovakve!“ i ponavljaju pesmu pevajući. — „Je li o ljubavi pesma?“ Oni se bučno smeju. — „Jeste!“ Pitam ih igra li se uz pesmu; odgovaraju mi da se igra sa maskama, ali da se to sme samo danju i samo izvesnih dana.

Stariji me vode da mi pokažu neke svete maske. Iznosi ih jedan mladić, iz kolibe, uvijene u neke krpe. To su četiri divne maske od teškog drveta, žute i crne. Možda najlepše maske tipa „baule“, koje sam ikada video. Jedna od njih produžava se u dve figure, čiji su seksovi, muški i ženski, uvijeni u krpice. Za nju se vidi da je očigledno ogromno stara. Druga ima plastične tatuaže, iskežena je, svršava se u povijene rogove. Posle vrlo dugog nagovaranja pristaju da mi ih ustupe, ali traže za njih dvesta i pedeset franaka. Ja nudim sto pedeset, oni mi ih daju, ali kad sam već platio, neko treći koji im prilazi nešto im kaže, na šta oni opet zahtevaju staru cenu. Osećam da je vrednost tih maski daleko veća, i u samoj Africi, ali naljućen što zacenjuju ne što misle da toliko vredi, već da bi me „odrali“ (dvesta pedeset franaka za crnog seljanina je ogromna svota), vraćam im ih, rešen u sebi da im ujutru pre polaska dam baš i svotu koju žele. Toliko me neka glupa strast za cenjkanjem odjednom zaslepila.

Nešto docnije, počinje igranje onako isto kao u velikoj Mongi; ovde samo pod krovom jedne prostrane kolibe. Oko kolibe i pred njenim ulazom masa crnih koji gledaju igru bilo kroz vrata, bilo kroz rupice na zidovima. Samo sam prešao preko male trave, da bih skratio stazu šetajući, kad mi čitavo jato nekih insekata ulete pod nogavice i stade ujedati po nogama, naglo, ljutito, bolno, skoro kao osice. Trčim u kampman i tamo uviđam da su to obični krilati mravi; oni što pojedu i izgrizu sve izuzev drveta i gvožđa, što zidaju crvene mravinjake čvrste kao od cementa, visoke i po četiri i po do pet metara, dekorativne kao gotske katedrale; oni što su najveća poslastica afričkih zmija.

Boj izlazi pred kuću, i pre no što će leći peva okrenut mesecu.

Prva noć na poljskoj postelji, savršeno bez ičega, mokar kao u kupatilu, pod komarnikom koji miriše na magazen u kom sam ga kupio i na prašnjavi til. U zoru izlazim pred kolibu i gledam u maglu koja se još zadržala po vrhovima granja i po bregovima. Čudna vruća magla, rascepana po plavoj bistrini šumskog jutra, u kojoj i svaki listić izgleda precizan, a sitna pesma kolibrija kao bučna larma. Sa granja, sa lišća, sa krova od trske pada šumno rosa kao pljusak. Moram da iziđem na slobodno zemljište, da bih zaključio da kiše niti ima, niti je bilo.

Kraj moje postelje, gušter, koga sam noćas pre no što ću zaspati oterao iz moje vreće za spavanje, leži mrtav sklopljenih očiju. Plav, sa žutim pegama i žabljom glavom. Naprasna smrt puna tajanstvenosti!

Kupanje u platnenom lavoru pljuskanjem iz platnene kofe. Sve te stvari načinjene za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju. Samo to što su juče kašike pale u lagun načinilo je puno dosadnih, sitnih neprijatnosti. Kad se setim da sam od detinjstva sanjao poći i zalutati ovim krajevima, bez ikakve spreme, bez ikakvih udobnosti, sam sa divljacima, deleći s njima njinu hranu i voće, spavajući na granama! Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je ceo prostor pun komaraca i mušica ce–ce; da urođenici jedu nešto što liči na stare debele lojane sveće, neke smese načinjene od svega čega se mi gnušamo; da je ono što mi volimo ovde često sumnjive čistoće; da se ovde voda ne sme piti; voćka jesti ako je nepoznata, jer ono što vari stomak crnaca može da otruje belca; da je sve vruće, vlažno, opasno. Ili sam sve to pretpostavljao i sve to za detinju maštu baš i davalo vrednost jednoj veličanstvenoj avanturi kao što je ovo putovanje.

Divan let obojenih ptica.

Šef sela dolazi da mi pravi društvo pre no što dođe vreme za silazak na reku. Bojim se da ne zadocnim i energično skraćujem razgovor s njim da bi pošli. Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja mu za uzdarje dajem deset franaka. Očajan sam da ne uspevam pronaći mladiće koji su mi sinoć nudili maske. Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva.

Silazimo svi na reku da bih uzeo šalupu kojom sam juče došao na Komoe, i koja ima sad po dogovoru da prođe. Zakazano je bilo da sam u osam na obali. Sam šef poslao je još od ranog jutra čoveka koji ima da je izgleda. U času kad smo silazili reci bilo je oko pola osam. Na pola puta presreta nas jedan od mojih nosača; vraća se sa obale da mi javi da je šalupa već prošla. Zašto je prošla pre vremena i zašto me nije sačekala? Ali koliko je uzaludno i teško objašnjavati se sa crnima.

Trebalo bi čekati do sutra. Moj sastanak sa Vuijeom, pre njegovog odlaska na plantaže, propao bi. Međutim, šef sela ipak pronalazi da jedan bogati tamošnji crnac ima svoju šalupu, kojom prenosi banane, i da bi je možda mogao iznajmiti. Treba sat vremena dok se pogodimo, i dok brod, koji nije mesecima radio, proradi.

Plaćam cvsta pedeset franaka više za svu šalupu, samo da bih jedan dan dalji upotrebio u kome drugom kraju. I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih snova; ogorčen do gađena što sam prevaren.

Vuijea sustižem u momentu kada se sprema da se utovari na kola. Sedam kraj njega, i gladan i žedan; počinjem odmah svoju priču o Komoi i šalupi. Moj prijatelj se sav promeni u licu; „Pa to je sve udešeno da bi vas ispšumpali! Ništa strašnije no pasti u ruke crnih a ne znati biti odlučan sa njima! Oni su se dogovorili između sebe. Šef sela je i došao da vas zagovara, kako bi šalupa imala vremena da prođe, i oni sad svi za jedno dele novac kojim ste platili onu drugu šalupu!“ Grdi me što sam za tri poklonjena jajeta dao deset franaka. „To je takođe udešeno; jaja su mućkovi. Trebalo je da probate, da li tonu ili ne u vodu. Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a ako je poklon rđav, onda ga ostavljam na tako vidnom mestu da je očito da nisam nasamaren. Trebalo je samo franak da mu date!“

Idemo kroz beskrajnu vekovnu šumu. Ogromna stabla akažua, mahagone, hlebnih palmi i drugog skupocenog rastinja vladaju u carstvu izmrežanoga šiblja, lijana i žbunja. Kora drveta sa strane je načinila široke poprečne kontrfore kao na gotskim katedralama, kako bi pomogla stablu da izdrži preteške krune granja i lišća. Drugo rastinje, koje bi i pored toga ipak podleglo pod težinom, potpomognuto je od samoga granja. Sa ovog se spuštaju tanke duge žilice koje čim se dokopaju zemlje puštaju u nju koren. U toku vekova ove žilice se pretvaraju u debele snažne stubove koji svuda u krug oko stabla održavaju džinovski krov od gustog granja. Tada bodlerova poetska slika, da je šuma živi hram, pretvara se u fantastičnu stvarnost. Svako gigantsko drvo u ovoj prašumi je ogromna građevina koja živi i raste u svojoj arhitektonskoj privlačnosti. Kako se ne uzbuditi onda tim! Stegnutog srca, kao deca u noći, ja osećam skoro nelagodnost od ovog džinovstva u prirodi. Osećajući još pri tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim raspoloženjem tuge, straha i ushićenja.

Sećam se Kima Kiplingovog, gde je veliki drum glavno lice u romanu; živo lice, biće čulno i mistično. O, ovaj grdni put na kom sam sad, koji je put kroz beskrajnu katedralu, jedini put koji nije ružan, prašnjav, koji ne kvari predeo, već ga oživljava svojim tragičnim crvenilom! Ovaj put na kom ću ostati sam, koji će se pretvoriti tako brzo u stazu, u brzak, ili u trag samo stopa urođeničkih!

Molim Vuijea da mi kaže kada bude deset minuta pre no što moradne sići, pošto još imam masu stvari da ga pitam o svome daljem putovanju i da mu saopštim, pa da počnem skraćivati kad zatreba. U stvari, meni je toliko čudno što ostajem sâm u ovoj nepoznatoj zemlji, da se bojim da to ne nastupi baš sasvim iznenada. Vuije hoće da me prati još koji kilometar dalje od mesta na kome mora sići da bi stigao na plantažu. Zatim bi se morao vraćati pešice što je, razume se, suvišno kao zamor pod ovakvim podnebljem, čak i kad je čovek Francuz i kad je ovoliko ljubazan koliko je Vuije.

Pričam mu kako sam se jednom u Parizu, pošto sam najpre molio prijatelje da me ne prate na stanicu, osetio odjednom tako nesrećan što napuštam taj grad koji volim skoro koliko svoj rodni, kao da sam i napušten i izgnan, da sam započeo razgovor sa svojim nosačem; raspitivao se za njegovu porodicu, dao mu vrlo veliki bakšiš, samo da bi bio tu. I kada voz već pođe i samo da bi mi bar on mahnuo rukom kada napustim to tlo.

Ja sam se u poslednje vreme toliko sprijateljio sa Vuijeom, sa njegovom pažnjom, ogromnom erudicijom, srdačnošću i prostotom, sa svim onim što ga čini jednim od najveličanstvenijih ljudi koje sam sreo u životu, da mi se rastanak sa njim učinio beskrajno tužan. Pre no što će sići on mora da primećuje to moje uzbuđenje, i u momentu kada prihvatim njegovu ruku da se pozdravim on me i zagrli i potapše po ramenu. Zatim se moja kola udaljuju; Vuije gleda za njima i vrlo dugo ostaje na drumu mašući mi.

Ne obzirujući se na crnce, na boja, na kuvara, na tumača koji su mi se pridružili, ja puštam da mi suze obilno teku niz lice. Zašto? Zar sam toliko sâm na ovom drumu, u ovoj šumi, u ovom životu, da mi jedno prijateljstvo tako prolazno i jedan rastanak tako prirodan mogu zadati pravi bol? Ili je iznenadan susret (sa čovekom koji ima istovremeno: i misao što shvata naše osećanje, kao i osećanje koje pojmi našu misao; koji, sa drugog kraja života, kome mi tek idemo, pruža nam nasmešeno i prijateljski ruku), takvo isto čudo, takva ista uzvišenost, kao što je čudo i uzvišenost živeti ili umreti.

Evo, mislio sam, čovek koji je za ovo kratko vreme bio za mene što i otac, ili brat, ili drug, koji mi je otvorio svoju misao, kome sam poverio sve što sam smatrao tajnama svojih misli, jer je bilo drago nemati tajni pred njegovim sedim kosama, ostao je na drumu Afrike, usred ogromne prašume pune ptica, noći i zverstva, a mene nagovorio da produžim dalje u groznice, u zmije i u savane! Nagovogrio me, uzbuđen mojim uzbuđenjem i čežnjom za nepoznatim i prostorima, kao da se tako sami njegovi snovi ostvaruju a ne da je u tome i cela njegova mladost prošla“.

Vuije nije bio prvi prijatelj s kim sam se tako brzo sprijateljio, i za koga sam imao apsolutno poštovanje. Ja sam video ljudi isto tako veličanstvenih kao što su veličanstveni ovi pejzaži natopljeni poslednjom svetlošću i bojama. Njih je život odnosio iz moje blizine, ali ja nisam nikada prestajao osećati njihovo prisustvo u onom kompleksu bogatstva koje čini da nam je život drag. Ipak sam retko sa kim, izuzev pre sa Derokom i sad sa Vuijeom, sedeo u sumracima pred pejzažima koji bi promicali pred nama kao na kakvom beskrajnom ekranu, pokazujući nam iz kakvih je sve lepota sačinjeno ono što se zove život; i čega će nestati u onom što se zove smrt. Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao. za nova neba i nove zemlje, i nikada me niko nije ostavio ovako nasred druma po čijoj se sitnoj crvenoj prašini jasno vidi trag pantera koji su prošli. Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim gospodinom koji je, pokriven belom kolonijalnom kapom, stajao daleko na drumu. I, ono što je najčudnije, ja sam u isto vreme bio beskrajno gord na te svoje suze.

Ja sam svršio u Abidžanu sve svoje poslove i spremio svoje dalje putovanje. Zadržao sam se u tome mestu, tako ružnom, raštrkanom, prašnjavom i besmislenom.

Prešao sam potom popreko celu prašumu; preko dve stotine kilometra. Video sam, od životinja, retke i tamne ptice, retke i tamne majmune. Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha. Jedino tu biljno carstvo pobedilo je carstvo životinjsko; izagnalo ga. Samo na vrhovima rastinja, ogromno visoko, dokle ni lijane ne dostižu, kao na kakvom višem i mekšem, šumnijem terenu, žive tu pojedini narodi ptica, majmuna i reptilija.

Drukčija je savana. Ogroman prostor osvetljen, slobodan, tajanstven. Visoka žuta trava, koja je čas do pojasa čas do ramena, koja je u kišno doba kao šuma. Po njoj su gdegde, gde je izvor, veliko tropsko žbunje, ogromna bezlisna drveta koja cvetaju, palme koje nose džinovske crvene grozdova, čije je svako zrno veliko kao hleb, i riđe, i rujeve, i plave krune drveta. Nad svim tim lete ptice žute kao savana, ili najfantastičnijih boja kao plodovi ekvatorskog bilja. Svuda se ukrštaju staze izgažene zverinjem koje izlazi na izvor ili odlazi na lov. Čopori zverinja svuda, od prve hladovine popodnevne do prve toplote jutarnje.

Savana ima svoje šumarke i svoje šume, tamne, hladovite, tropske, koje su baš onakve kakve mi zamišljamo da su prašume, pune boja, ogromnih cvetova, zmija, zverskih pojila. Ima svoje potoke, svoje brzake, ima svoje spomenike. Spomenici su ogromni stubovi palmi rastureni po prostoru, ostali bez ijednoga lista, slični azbeškim visokim idolima. I spomenici su džinovski crveni mravinjaci, tvrđave miliona termita, živi gradovi sa tornjevima i kulama, vidni još izdaleka. Savana, divna savana, koja je čas prelaz u goru, čas u pravu stepu, ima svoju mističnost nepreglednih prostora. Ona je cela Afrika izuzev severnih pustara, i onog kompaktnog prašumskog pojasa koji po ekvatoru okružuje svet. Gde god nije okean; od tri stotine kilometara nad ekvatorom, do tri stotine pod njim, bez izuzetka i svuda, bilo to ostrvo ili kopno, širi se nepobedno carstvo gustoga i večitog bilja: prašuma. Svud je tu prašuma, i samo je to gora koja je prašuma. Ostalo je savana.

Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan, mogao bi se zvati savanom. Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena. Volim naročito ona čija su stabla izvijena, a čije ogromne krune na sebi ne nose nijedan list. Vidi se da žive već samo po tome što su tako zdrava i svetla.

Čim se uđe u savanu menja se i stanovništvo. Sela, koja su bila ugušena između šume i staze, ovde prže na suncu i slobodi svoje kućice kupastih slamnih krovova. Stanovništvo je po rastu veće a njegova koža je obasjanija; naročito su žene sad divne. Njine grudi su retko kad isušene. Naprotiv, one koračaju ispršenih grudi, čiji neobično nabubreli vrhovi trepere. Oko bedara imaju kratku plavu tkaninu koju same izrađuju, od čvršće materije — išaranu jedino mirnim prugama. Deca nose propletene između nogu i oko pasa crvene đerdane. Ljudi ne prabacuju više ništa preko ramena.

Sa takvim ljudima stigao sam u prestonicu rase Baulja.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5