Pri­ra­sla za li­ce
Aajj 01 S

Photo: Dmitry Komissarenko

Lešek Kolakovski: O maskama

Ne raz­u­mem se u isto­ri­ju ma­ski, ko­jih, kao što zna­mo, ima mno­go vr­sta: po­zo­ri­šne, ri­tu­al­ne, to­tem­ske, rat­nič­ke, od­bram­be­ne, po­smrt­ne. Mo­je opa­ske se zbog to­ga ne od­no­se na isto­ri­ju, već na sa­mu ide­ju, na sa­mu pri­ro­du ma­ski.

Za­da­tak ma­ski u po­zo­ri­štu ili u ri­tu­al­nim rad­nja­ma ni­je, na­rav­no, u to­me da dru­gi lju­di ma­ski­ra­nog – glum­ca, ša­ma­na, sve­šte­ni­ka – sma­tra­ju ne­kim dru­gim ne­go što je­ste: u evrop­skom po­zo­ri­štu da­nas ma­ske se, isti­na, osim ka­da su u pi­ta­nju spe­ci­jal­ni efek­ti, ne ko­ri­ste. Ma­skom se u ši­rem smi­slu re­či mo­že sma­tra­ti sve što kod gle­da­o­ca tre­ba da stvo­ri ilu­zi­ju re­al­no­sti: ode­ća, po­kre­ti, de­kor. Sva­ki gle­da­lac zna da vi­di glum­ca, a ne Edi­pa, Fe­dru ili Mak­be­ta, ali je spre­man da se pre­pu­sti ilu­zi­ji za ko­ju zna da je ilu­zi­ja, da bi spo­znao emo­ci­je, uz­bu­đe­nja, mi­lost ili mr­žnju ko­ji su stvar­ni u smi­slu da ih ose­ća­mo, si­gur­ni, da ta­ko ka­že­mo, jer se od­vi­ja­ju u za­mi­šlje­nom pro­sto­ru (bi­lo da je reč o ari­sto­te­lov­skoj ka­tar­zi i ta te­ma se po­ti­sku­je u stra­nu, jer se či­ni da ni­ko ni­je si­gu­ran u ono do če­ga je Ari­sto­te­lu za­pra­vo sta­lo). Zbog to­ga se mo­glo sum­nja­ti da po­zo­ri­šne ma­ske (u tom ši­rem smi­slu) ne ob­ma­nju­ju gle­da­o­ca, s ob­zi­rom da ovaj zna da su to ma­ske a ne li­ce, ia­ko su i po­red to­ga is­pu­nje­ne la­ži­ma, jer se uža­si sve­ta sa­bi­ja­ju u ram ko­ji im pri­da­je le­po­tu i sklad, od­no­sno ople­me­nju­je ih. Da­kle, ima­mo di­ja­lek­tič­ku laž bez la­ga­nja, i to se mo­že od­no­si­ti na sve vr­ste umet­no­sti, u sva­kom slu­ča­ju na tzv. se­man­tič­ku umet­nost. Ta sum­nja mo­že se sre­sti kod Ni­čea. Na osno­vu te sum­nje umet­nost ne sa­mo što lo­ci­ra en­kla­ve le­po­te u ru­žno­ću sve­ta već tu ru­žno­ću pri­kri­va, sta­vlja­ju­ći pre­ko nje le­pu ma­sku. Pri­sta­li­ca te te­o­ri­je u su­šti­ni mo­že re­ći da u po­de­ra­nim i iz­no­še­nim ci­pe­la­ma ne­ma mr­vi­ce le­po­te, ma­da je Van Gog uspeo da taj par ci­pe­la pre­o­bra­zi u estet­ski iz­u­zet­nu, vred­nu stvar; taj par ci­pe­la je do­ne­kle ople­me­njen, deo sve­ta ko­ji je do­bio sjaj i sklad. Isto ta­ko se­ća­mo se od­vrat­nih nju­ški rim­skih voj­ni­ka pla­će­ni­ka na mno­gim sli­ka­ma ko­je pri­ka­zu­ju Isu­so­vo ra­za­pi­nja­nje na krst ili bi­če­va­nje; nju­ške su ogav­ne, ma­da sli­ka mo­že da nas us­hi­ću­je.

Na osno­vu ta­kvih op­serv­a­ci­ja umet­nost ko­ja po­ku­ša­va da opo­na­ša stvar­nost is­pu­nje­na je la­ži­ma, jer bi­lo ka­ko bi­lo, ona stvar­no ne opo­na­ša svet već pri­vlač­nom ma­skom nje­go­voj ni­štav­no­sti i ru­žno­ći pri­da­je le­pe bo­je. Na osno­vu ova­kvih za­pa­ža­nja – iz­ra­ža­va­nih na ovaj na­čin ili skri­ve­nih u dru­ga­či­je sa­zda­nim ide­o­lo­gi­ja­ma – si­gur­no su uči­nje­ni broj­ni po­ku­ša­ji od­ba­ci­va­nja tzv. „ilu­zi­o­ni­zma”, i to go­to­vo u svim umet­nič­kim žan­ro­vi­ma. Mo­žda naj­ma­nje u fil­mu, što se jed­no­stav­no ob­ja­šnja­va: film tre­ba da se obra­ća na­ro­du, „ma­sa­ma”, jer je nje­go­va pro­duk­ci­ja sku­pa, svi ko­ji uče­stvu­ju u nje­mu že­le pu­no da za­ra­de, a na­rod ili „ma­se” od­boj­no se od­no­se pre­ma umet­no­sti ko­ja se od­ri­če ilu­zi­je re­al­no­sti i tvr­de da je ne raz­u­me­ju. An­ti­i­lu­zi­o­ni­stič­ki po­stup­ci kre­ta­li su se u raz­li­či­tim prav­ci­ma. Umet­nič­ko de­lo mo­glo se kon­stru­i­sa­ti ta­ko da se obra­ća gle­da­o­cu ili či­ta­o­cu na sle­de­ći na­čin: „Ovo je umet­nič­ko de­lo, a ne stvar­nost.” To oslo­ba­đa­nje re­a­li­stič­kog po­zo­ri­šta od ma­gi­je Ber­told Breht je na­zi­vao Ver­frem­dung­sef­fekt, efe­kat otu­đe­nja; ho­ro­vi ili son­go­vi ko­ji ni­su nu­žno po­ve­za­ni s na­ra­ci­jom upra­vo po­ja­ča­va­ju to ose­ća­nje: „Ovo je po­zo­ri­šte.” U pla­ni­ra­noj opo­zi­ci­ji pre­ma tra­di­ci­ji Sta­ni­slav­skog glu­mac tre­ba da bu­de glu­mac, a ne ne­ko ko po­ku­ša­va da se po­i­sto­ve­ti s li­kom ko­ji igra. U istom du­hu de­lo­va­la je mi­ni­ma­li­za­ci­ja sce­no­gra­fi­je. Ma­ska se ne po­ja­vlju­je da bi gle­da­o­ca uve­ra­va­la da glu­mac ni­je onaj ko­ji se pred­sta­vlja, već da bi is­ta­kla ve­štač­ko, od­no­sno „ne­stvar­nost” pred­sta­ve. Po­zo­ri­šte XX ve­ka u raz­li­či­toj me­ri i u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma pod­vla­či upra­vo tu „ne­stvar­nost” ko­ja je tre­ba­lo da bu­de lek za ne­stvar­nost re­a­li­stič­ke pred­sta­ve; jed­na ne­stvar­nost po­ti­sku­je dru­gu. Po­zo­ri­šte je i da­lje mo­glo da se obra­ća gle­da­o­cu, da ga po­u­ča­va, da mu da­je lek­ci­ju iz mo­ra­la, da ga za­ba­vlja, čak uz­bu­đu­je, ali dru­ga­či­je ne­go što je to či­ni­la sta­ra knji­žev­nost. Šek­spi­ro­va ili Ib­ze­no­va tra­ge­di­ja te­ra­la je gle­da­o­ca da gu­bi dah, da pla­če, dok Breh­to­va pred­sta­va, a po­go­to­vo ka­sni­je avan­gar­da, Jo­ne­sko ili Be­ket – to već ni­su či­ni­le: mo­že po­ka­za­ti (od­no­sno „de­ma­ski­ra­ti”, li­ši­ti ma­ske) be­du po­sto­ja­nja, ha­os bi­ti­sa­nja i od­su­stvo smi­sla, a po­ne­kad iza­zva­ti če­žnju za ne­čim bo­ljim, za do­brom, za pri­ja­telj­stvom, pra­ved­no­šću, Bo­gom, ne že­le­ći bi­lo šta da si­mu­li­ra, ia­ko u pot­pu­no­sti ne uspe­va­ da se oslo­bo­di na­ra­tiv­ne form­e (Be­ket je za­si­gur­no oti­šao naj­da­lje u tim na­po­ri­ma; da­lje se valj­da i ne mo­že, jer bi to pred­sta­vlja­lo či­sto bun­ca­nja). U sta­ra vre­me­na ni­ko ni­je mo­gao da na­pi­še ope­re­tu pod na­slo­vom „Ope­re­ta”, kao što je to uči­nio Gom­bro­vič: to je ta­ko­đe – kao i ve­ći deo nje­go­vog stva­ra­la­štva – bi­la knji­žev­nost ko­ja pr­stom po­ka­zu­je na se­be: ja sam knji­žev­nost.

Od po­lo­vi­ne XIX ve­ka u istom du­hu raz­vi­ja­lo se sli­kar­stvo. Plat­no se sve če­šće obra­ća­lo gle­da­o­cu: Ja ne re­pro­du­ku­jem ka­te­dra­lu u Ru­a­nu ili lo­kva­nje na vo­di da bi­ste ga­ji­li ilu­zi­ju da je to što vi­di­te sli­ka. Ne­ki su čak po­vla­či­li svo­je te­o­ri­je go­vo­re­ći: Sli­ka­ri­ma je uvek sta­lo do ori­gi­nal­nog sla­ga­nja bo­ja, a ne do opo­na­ša­nja stvar­no­sti. Ovo ni­je pra­va Rem­bran­to­va maj­ka, ovo ni­je stvar­ni po­gled na Delft, ovo su po­ku­ša­ji sla­ga­nja bo­ja, či­ja je pri­ka­zu­ju­ća stra­na („aneg­do­ta”, ka­ko se go­vo­ri­lo, ili „knji­žev­nost”) slu­čaj­na ili ne­se­man­tič­ka, od­no­sno da je sa­dr­ži­na sli­ke ma­ska ko­ja ob­ma­nju­je, a isti­na ono či­sto „sli­kar­sko”, na­ma la­i­ci­ma ni­je la­ko da po­ve­ru­je­mo u to. Ma­da su u pro­šlo­sti mo­žda či­nje­ni ta­kvi na­po­ri. Na­me­će se pret­po­stav­ka – ovo iz­go­va­ram sa sum­njom, jer će me mo­žda po­zna­va­o­ci umet­no­sti isme­ja­ti – da nam jed­na od naj­slav­ni­jih sli­ka u isto­ri­ji umet­no­sti, Ve­la­ske­zo­va Las Me­ni­nas, upra­vo to go­vo­ri: Ja sam sli­ka, ja sam plat­no. Mo­žda se taj mo­tiv ja­vlja već u še­sna­e­stom ve­ku kod pro­to­na­dre­a­li­sta, kao što su Boš ili Ar­čim­bol­di.

Po­sto­je i dru­gi po­lu­ša­ji dema­ski­ra­nja, is­tr­za­nja ne­čeg iz to­bo­žnje la­žno­sti umet­no­sti. Na ju­žnoj oba­li Tem­ze u Lon­do­nu po­sto­ji ve­li­ki kul­tur­ni cen­tar, u ko­me se na­la­ze po­zo­ri­šta, umet­nič­ke ga­le­ri­je, mu­ze­ji. U ar­hi­tek­ton­skom po­gle­du to je od­boj­no de­lo, čir na te­lu gra­da; spo­lja li­či na su­mor­ni bun­ker, iz­nu­tra na če­ka­o­ni­cu že­le­zni­če sta­ni­ce. To je to­li­ko ru­žno da sam za­klju­čio da je iza to­ga mo­ra­la sta­ja­ti ne­ka­kva ide­o­lo­gi­ja. Upi­tao sam za mi­šlje­nje oso­bu ko­ja se raz­u­me u te stva­ri i ona je po­tvr­di­la: da, to je bi­la tvo­re­vi­na ide­o­lo­gi­je sle­de­ćeg sa­dr­ža­ja: „Ži­vot je ru­žan, pre­ma to­me i ar­hi­tek­tu­ra mo­ra bi­ti ru­žna” („tur­pi­zam”).

Na­iz­gled šo­kant­na glu­post ni­je ret­ka, ka­ko nam se či­ni. Onome ko sma­tra da u na­šem ži­vo­tu ne tre­ba da po­sto­je ma­ske, jer ši­re la­ži, la­žne pred­sta­ve o sve­tu, po­sta­vi­mo jed­no­stav­no pi­ta­nje: da li su ra­zna sred­stva koja pri­me­nju­je že­na da bi is­po­lji­la ili pod­vu­kla svo­ju le­po­tu po­mo­ću šmin­ke, od­go­va­ra­ju­ćeg ­ši­ša­nja ili na­me­šta­nja ko­se, ele­gant­ne ode­će, na­ki­ta i sl., isto što i sta­vlja­nje ma­ske, od­no­sno ob­ma­na ko­ja za­slu­žu­je osu­du? Ne­ki se sla­žu s tim. Ako se to, me­đu­tim, ubra­ja u la­ži, on­da je sve što či­ni­mo na dru­ga­či­ji na­čin od „pri­rod­nog” laž. Tre­ba­lo bi da ži­vi­mo kao Di­o­gen iz Si­no­pe, ko­ji ne sa­mo što je osu­đi­vao sva­ki na­kit, pre­zi­rao umet­nost (go­vo­rio je da se ve­o­ma vred­ne stva­ri kao što je ži­to pro­da­ju jef­ti­no, a ne­po­treb­ne kao što je na­kit ve­o­ma sku­po), zah­te­vao ne sa­mo da svo­je po­tre­be sma­nji­mo na naj­ne­op­hod­ni­je ne­go i da raz­li­či­te ob­li­ke nu­žde vr­ši­mo na jav­nim me­sti­ma. Isto­vre­me­no, ži­veo je pro­se­ći od pro­la­zni­ka, ia­ko ni­je sa­svim ja­sno da je taj na­čin ži­vo­ta sma­trao u skla­du s pri­ro­dom.

Ne sma­tram se ču­da­kom ili pri­me­rom ret­kog lu­di­la ako ka­žem da vo­lim da de­voj­ke bri­nu o svo­joj le­po­ti, da se le­po obla­če ume­sto što se na­gr­đu­ju i una­ka­ra­đu­ju vri­šte­ćim bo­ja­ma i bez­o­blič­nim dža­ka­stim ha­lji­na­ma, kao što to či­ne. Slič­na ru­žna mo­da po­sto­ja­la je kra­jem še­zde­se­tih go­di­na i bi­la iz­raz po­bu­ne pro­tiv bur­žo­a­zi­je, eli­te, esta­bli­šmen­ta, pro­fe­so­ra uni­ver­zi­te­ta, teh­ni­ke i lju­di ko­ji ne­što zna­ju. U pri­vid­noj po­bu­ni pro­tiv ma­ske reč je o ana­te­mi­sa­nju kul­tu­re. Či­ta­va kul­tu­ra je bes­ko­nač­na ma­sa po­ku­ša­ja ko­ji te­že oslo­ba­đa­nju od ti­ra­ni­je pri­ro­de, nje­nog pod­jarm­lji­va­nja, ogra­ni­ča­va­nja nje­ne vla­sti, stva­ra­nja dru­ga­či­jeg sve­ta. Ako bi­smo po­ve­ro­va­li u de­č­je ma­šta­ri­je o po­vrat­ku pri­ro­di, u harm­o­ni­čan ži­vot s pri­ro­dom, ne sa­mo što ne bi­smo ima­li umet­nost i na­kit već ne bi­smo ima­li ni me­di­ci­nu, ni teh­nič­ke osno­ve na ko­ji­ma se te­me­lji naš ži­vot. Otkad je čo­ve­čan­stvo ras­ki­nu­lo sa sa­ku­pljač­ko-lo­vač­kom ci­vi­li­za­ci­jom i la­ti­lo se ob­ra­de ze­mlje, zi­da­nja ku­ća i pa­lje­nja va­tre, od­no­sno po­če­lo se po­ste­pe­no oslo­ba­đa­ti vla­sti pri­ro­de, po­če­lo je da mi­sli ap­strakt­no, da se ba­vi sli­kar­stvom i po­e­zi­jom, da ži­vi u mi­to­vi­ma, pro­iz­vo­di oru­đa. Da li smo zbog re­zul­ta­ta ­tih pro­ce­sa po­sta­li ne­pri­rod­ni, ma­ski­ra­ni, la­že­mo se­be i dru­ge, ne ume­mo da po­ka­zu­je­mo pra­vo li­ce? Ni­smo. Ne­ma raz­lo­ga da tvr­di­mo da je na­ša „isti­na” na­ša ani­ma­li­stič­ka pri­ro­da, a čo­več­nost, ka­ko to uo­bi­ča­je­no shva­ta­mo, iz­ro­đa­va­nje, do­bro­volj­no sa­mo­za­va­ra­va­nje. Ma­ska mo­že da pri­ra­ste za li­ce ta­ko da ne mo­že­mo da ga raz­li­ku­je­mo, te iz­raz „la­žno li­ce” tu gu­bi smi­sao. Na­rav­no, u ži­vo­tu se če­sto ma­ski­ra­mo, od­no­sno ne po­ka­zu­je­mo dru­gi­ma sve što ose­ća­mo, mi­sli­mo, že­li­mo. To je u pri­lič­noj me­ri spa­so­no­sno. Ako bi­smo bez raz­mi­šlja­nja is­po­lja­va­li sve što nam je u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu u gla­vi ili na sr­cu, ži­ve­li bi­smo varv­ar­ski, ne­kul­tur­no. Ako „isti­na”, ka­ko za­klju­ču­je Haj­de­ger, na osno­vu grč­ke eti­mo­lo­gi­je (od­no­sno, istin­ski), zna­či isto što i „raz­ot­kri­va­nje”, iz to­ga uop­šte ne pro­iz­la­zi da tre­ba da ži­vi­mo ne­po­kri­ve­ni, na­gi. Sme­mo da tvr­di­mo da svi, s ob­zi­rom da ži­vi­mo me­đu lju­di­ma i ne­što ra­di­mo, ula­zi­mo u ne­ka­kve ulo­ge (sve­jed­no da li ih nam je na­met­nu­la sud­bi­na ili smo ih do­bro­volj­no pri­hva­ti­li), ma­da iz to­ga ipak ne pro­is­ti­če da su te ulo­ge ma­ske, iza ko­jih bi tre­ba­lo da se skri­va ne­ka­kva na­ša „istin­ska” pri­ro­da. Froj­dov­sko ose­ća­nje ne­la­god­no­sti u kul­tu­ri ili na­ša ne­a­ni­mal­nost, mo­gu bi­ti do­sled­ni, prem­da smo upra­vo za­hva­lju­ju­ći toj ne­la­god­no­sti lju­di. Iz­raz te ne­la­god­no­sti za­si­gur­no je, iz­me­đu osta­log, sklo­nost ka ma­ska­ma, ali posebne vr­ste, re­ci­mo pre­ma kar­ne­val­skim ma­ska­ma ko­je ne bi tre­ba­lo da u tu­đim oči­ma uzrokuju ne­ka­kav naš iden­ti­tet, već mo­gu da iz­ra­ža­va­ju na­šu ne­u­to­lji­vu, bes­po­moć­nu i mo­žda ne­sve­snu že­lju za ne­čim dru­gim, za ose­ća­njem ne­la­god­no­sti u vla­sti­tom ru­hu ko­je je uob­li­či­la kul­tu­ra.

Zbog to­ga ma­ske ne skri­va­ju stvar­no na­šu pri­ro­du (ako iz to­ga iz­u­zme­mo ka­pe ko­je no­se te­ro­ri­sti u ak­ci­ji), u smi­slu ko­ji mo­že su­ge­ri­sa­ti oslo­ba­đa­nje od tih ma­ski. To ne mo­že­mo, jer pri­ro­da za ko­jom če­zne­mo ta­ko­đe ne po­sto­ji. I ma­ska je pri­ra­sla za li­ce.

S polj­skog pre­ve­la Biserka Rajčić

Oceni 5