Leto je najlepše u detinjstvu

Film

Sheytan vojud nadarad - There Is No Evil (2020)

Iranski reditelj Mohammad Rasoulof priča priču iz četiri dela, te gledaoca upoznaje sa mrakom koji okružuje osuđene na smrt, ali i one koji pod prisilom postaju dželati. Razlika između prvog, te ostalih delova je dobro postavljena, budući da je smrtna kazna u priči koja otvara film tek poslovna obaveza, birokratska zavrzlama koja se rešava pritiskom na dugme. U ostale tri priče dželati su mladi ljudi, vojnici, a epizode se vrte oko osećaja krivice koji junake razara nakon obavljenih zadataka.

Trenutak u kojem se običan čovek pretvara u dželata odlično demonstrira moć vladajućeg sloja, koja ne samo da upravlja životima osuđenika, već i onih koji su zaduženi da kazne izvrše, hteli to ili ne . Vojnicima se govori da su oni koje moraju da ubiju opasni kriminalci, ali u trećoj priči shvatamo da to baš i nije tako – na smrt se osuđuju i politički protivnici, čija je krivica u tome što su mislili drugačije od onih koji su na vlasti.

Une enfance – A Childhood (2015)

Leto je najlepše u detinjstvu. Ipak, neka su odrastanja teža od drugih, pa se topli dani sumorno vuku ka odrastanju.

Trinaestogodišnji Jimmy je morao da odraste brže od svojih vršnjaka. Brine o mlađem bratu, uhvaćen u zamku između nezainteresovane majke i nasilnog očuha. Neizvesnost se pojačava i zahvaljujući lokaciji – mali, industrijski grad je savršena pozornica za težak život, budući da se i najmanja sitnica odlično vidi. U kućama koje nisu dom, život nije uvek vedar, pa tako dečaci letnji raspust provode među lutalicama, korisnicima droga, zanemareni od strane pijanih roditelja.

Songs My Brothers Taught Me (2015)

Rediteljka Chloé Zhao je široj publici postala poznata tek sa filmom Nomadland, ali i njeni raniji filmovi zaslužuju podjednaku, ako ne i veću pažnju.

Zhao se i u filmu Songs My BrothersTaught Me bavi socijalnim problemima, a kroz priču koja je smeštena u rezervat Pine Ridge. Srednjoškolac Johnny se nakon očeve smrti sprema na put, ali ga za rodno mesto još uvek vezuje trinaestogodišnja sestra. Iz toga nastaje unutrašnji konflikt, u čijem je središtu pitanje šta je uopšte dom – da li se radi o mestu rođenja, ili ga svako nosi u sebi.

Serije

Rick and Morty (peta sezona, 2021)

Rick i Morty su konačno ponovo sa nama, nakonviše od godinu dana pauze. Nestrpljivi su već mogli da pogledaju prve dve epizode, i da posvedoče promenama koje su od surovih junaka bez moralnih granica napravile nacrtane pojedince koji žive dalje, uz naslove poput Mortyplicity.

Već je prva epizoda, naslovljena Mort Dinner Rick Andre, umetničko delo, ali i filozofija o smislu obračuna s neprijateljima. Nakon samo nekoliko minuta postaje nam jasno da se poručuje da život ne može da se kontroliše, i da na kraju ništa nije onako kao što izgleda.

Charité at War (druga sezona, 2019)

Nakon prve sezone, u kojoj nas je serija odvela u jednu od najelitnijih berlinskih bolnica – u vreme medicinske revolucije, stiže i druga. Priča počinje krajem tridesetih godina prošlog veka, u sam osvit nacizma. Glavni junaci ne znaju kakvo se zlo sprema, budući da se pogrešni potezi obično razumeju tek nakon što bude previše kasno.

U pitanju je ista bolnica kao iz prve sezone – ustanova koja je i u stvarnom životu poznata po velikim otkrićima. Junaci su drugačiji, budući da je od prethodnih epizoda prošlo više od četrdeset godina.

The Loudest Voice (mini serija, 2019)

Priča o medijskom magu, osnivaču televizijskog kablovskog kanala Fox News, zlostavljaču i seksualnom predatoru Rogeru Ailesu 2019. godine je pretočena i u film Bombshell, koji se više fokusirao na perspektivu Ailesovih žrtava. Serija The Loudest Voice pojavila se nekoliko meseci pre filma, a snimljena je prema knjizi Gabriela Sharme The Loudest Voice in the Room. Jasno je zašto je oblikovana tako da prati Ailesovu biografiju, ali ni najmanje ne preza od toga da ga predstavi u lošem svetlu, odnosno onom za koje je sam zaslužan.

The Loudest Voice jeste portret zlostavljača, egomanijaka, rasiste, ksenofoba i desničara koji je sanjao svoj perverzni američki san i, nažalost, dobrim delom ga je i dosanjao. Ne samo da je komandovao u privatnom životu i na poslu, oslanjajući se na manipulaciju, a potom prinudu i silu, već je uticao i na društveno-političku klimu, počev od odgovora na teroristički napad u Njujorku 11. septembra 2001, rata u Iraku 2003. do predsedničkih izbora 2008. i 2016. godine, kada je njegov plan konačno sproveden u delo.

Mora se priznati da Russell Crowe nije najsrećniji izbor za glavnu ulogu, ali u ovakvoj seriji tematika uveliko nadmašuje antipatije spram glumačke podele. S druge strane, izbor glumica je odličan, naročito Annabelle Wallies, Naomi Watts i Sienne Miller. The Loudest Voice svakako nije za lagano letnje opuštanje, ali je serija koju ne bi trebalo propustiti.

Odd Mom Out (tri sezone, 2015 – 2017)

Serija Odd Mom Out ili Izbaci mamu uljeza, kako je kod nas - već tradicionalno - nesrećno prevedena, za glavnu junakinju ima Jill, koja se našla u okruženju koje joj ni po čemu nije slično. Ona je spontana, direktna, neopterećena izgledom, opsednuta alternativom u svakom segmentu života – od muzike i mode do roditeljstva. Sve to su mane za jednu nezaposlenu mamu sa Menhetna, jer ostale vesele domaćice brinu o prestižnim obdaništima, fitnes takmičenjima i novim trendovima u plastičnoj hirurgiji.

Jill je udajom (iz ljubavi, da se razumemo) postala deo bogate porodice Weber, ali se u mnogočemu i ona i njen muž Andy razlikuju od ostatka familije i te razlike su dramaturški i rediteljski često dovedene do apsurda, iz kojeg i izvire većina komičnih situacija.

Tako će, primera radi, Weberovi ispred prezimena dodati i jedno „Von“ kada istraživanjem porodičnog stabla shvate da su im preci bili čuveni u Nemačkoj, sve dok im se četrdesetih godina nije izgubio svaki trag, i to u Argentini. Za razliku od Jill, u njihovu sumanutu porodicu savršeno se uklapa Brooke, žena onog drugog, podobnijeg, perspektivnijeg i bogatijeg brata, Lexa.

Brooke - atraktivnu, otmenu, malo pomerenu, statusom opsednutu njuejdž domaćicu iz visokog društva – sjajno je odigrala Abby Elliott, komičarka najpoznatija po brojnim ulogama u kultnom programu Saturday Night Live. Sve ono što i sami možemo videti na potezu od vračarskih bistroa do dorćolske silikonske doline personifikuje upravo Brooke. Međutim, Elliott od nje nije napravila karikaturu, već kompleksni, pažljivo iznijansirani lik kojem se nećemo samo smejati, niti ga isključivo ismevati, već i saosećati sa njim. U nekom paralelnom, ali dostupnom univerzumu Brooke i Jill će se prepoznati, razumeti i zavoleti.

Autorka i glavna glumica, Jill Kragman, i sama je svojevremeno izjavila da serija nije zamišljena kao kritika društva, već isključivo za zabavu i smejanje. Skromno i, na kraju krajeva, ne sasvim tačno. Odd Mom Out svakako nije revolucionarna, ali je neosporno kvalitetna, dobro promišljena i odlično napisana. Inteligentan humor i parodiranje skorojevićko-bogataškog života su ono što je preporučuje, a takva preporuka je danas i više nego dovoljna.

Knjige

Paulina Lanzerotti „Made in Germany“

Druga zbirka poezije pesnikinje, arhitektice i naše saradnice Pauline Lanzerotti objavljena je prošle nedelje u izdanju kuće Jesenski i Turk.

Paulina nam donosi jedinstveni pogled na nemačku svakodnevicu, balkansku i svu ostalu imigraciju, odnos prema radu i radništvu, gubitak i ponovni pronalazak čoveka i humanosti. Njena poezija je nežna u tuđoj surovosti, a bolno iskrena i hrabra pred onim što niko ne želi da vidi, o čemu se ne govori. Njen je pogled, između ostalog, baš zato poseban – jer, mnogo je naših ljudi u inostranstvu, naročito u Nemačkoj, a tako je malo glasova koji autentično progovaraju dok pevajući o svom iskustvu opisuju istinu koja se prećutkuje.

Made in Germany je dragocena, štaviše, obavezna lektira. Lirika epskih razmera.

Naručite ovde.

Radostan sam

Wasi je novi radnik u tvornici.

Počeo je jučer.

Danas smo skupa na brzoj, zajebanoj makini.

Dobro se snalazi.

Ista agencija nas je poslala ovdje radit.

U Njemačkoj je tri i pol godine.

Stigao je iz Afganistana.

Pješice.

Preko Pakistana, Irana, Turske, Grčke, Srbije, Mađarske...

Nabraja mi neke od država kojima je pješačio tri mjeseca.

Prije tvornice, radio je kod automehaničara, u skladištu, u McDonald’su.

Obrazovanje za majstora ne može sebi dopustiti, jer zaradu šalje mami i sestri.

Oca su mu zaklali talibani.

Za šest dana ima posljednji u nizu razgovora s temom „Zašto ste u Njemačkoj“.

Ili će dobit pasoš, ili će morat napustit zemlju.

Wasiju je 25 a već ima sijedih.

Vedar je.

Nudi me napolitankama i Red Bullom.

Ne razumije zašto ljudi odlaze iz Hrvatske.

Duga priča, govorim mu, i dodajem njegov dio.

Nastavljamo stavljati plastične klipse,

po sedam na svakom komadu.

Razmijenjujem kratak pogled s kolegom,

inženjerom iz Makedonije,

koji je uskočio pomoći nam.

Jesi li zadovoljan u Njemačkoj, pitam Wasija,

imaš li prijatelja ovdje?

Primiče se uz osmijeh:

„Zadnjih mjesec dana imam djevojku i radostan sam.“

Ernesto Sabato „Pojedinac i univerzum“

Strašna spoznaja

Za Sokrata, tog sumnjivog neprijatelja tela, do saznanja, svakog saznanja, dolazi se razumom: telo i njegove strasti nas zaslepljuju, pomućuju nam um, sprečavaju nas da dosegnemo istinu.

To je bio ideal svakog racionalizma. Dekart pokušava da dođe do jasnih i razlučenih ideja odstranjujući osećanja. A Kant, asketa, mizogin i protestant, kakvu je drugu teoriju mogao razraditi nego teoriju zasnovanu na preziranju tela i strasti?

Ispitivanje Sokratovog, Dekartovog i Kantovog sna bio bi jedan od najuzbudljivijih – i najmanje prikladnih za maloletne – prizora koje bi psihoanaliza mogla da nam pruži.

Trebalo je doći do romantičara i Kjerkegora pa da osećanja ponovo dobiju zasluženo poštovanje. Danski teolog je tada rekao: „Paradoks, ta strast misli.“ Takođe: „Zaključci strasti jedini su verodostojni, jedini koji nešto dokazuju“…

U tom trenutku racionalisti se ljute i pitaju nas da li paradoks, ili strast, ili vera, ili osećanje, imaju nekakvu vrednost u dokazivanju Pitagorine teoreme.

Odgovor: u oblasti matematičkih i naučnih znanja poželjna je najpotpunija objektivnost, kao i najpotpunija duhovna smirenost. Trebalo bi preporučiti, kao što je učinio dr Džonson jednom od svojih ljutitih sagovornika: – Gospodine, ne dižite glas – nađite bolje argumente.

Nije tako kada je u pitanju etika i estetika, gde subjekat ima presudni uticaj. Jedna statua nije, kao umetničko delo, predmet-po-sebi, nego predmet-za-nas. Njegova je priroda istovremeno objektivna i subjektivna, jer čak i ako prihvatimo da su estetske vrednosti objektivne, one se utvrđuju kroz lični i emotivni doživljaj, a otuda relativnost estetskih sudova.

U toj oblasti ne može se ni zamisliti saznanje lišeno strasti, jer umetničko delo se nikada ne shvata razumom, nego se oseća zahvaljujući emotivnoj intuiciji. Razum je slep za vrednosti.

Tako rasprava između onih koji ukazuju na prevashodnost razuma i onih koji brane strast predstavlja, naprosto, raspravu o onome što čoveka pre svega treba da zanima – stvari ili ljudsko biće.

Pesme

Major Murphy – Unfazed

Mladi američki bend Major Murphy nenametljivo dominira indie radio stanicama, donoseći moderan zvuk s natruhama psihodelije šezdesetih i sedamdesetih.

Shannon and the Clams – Midnight Wine

Nešto slično, a potpuno drugačije, dolazi iz Kalifornije i nudi još jedno autentično podsećanje na muzički najkreativniji period 20. veka.

Podcast

Culture Gabfest

Izgleda da magazin Slate ima više podcasta nego rubrika, no zabavno ih je slušati. U podcastu pod nazivom Culture Gabfest jednom nedeljno obrađuju aktuelne teme iz oblasti popularne kulture. Svaka epizoda podeljena je na određeni broj segmenata, a svaki od njih bavi se posebnom temom – serijom, filmom, muzičkim albumom... Zahvaljujući takvoj formi podseća na klasičnu radio emisiju, što uopšte ne mora biti loše. Internet je tu da prigrli sve.

Slušajte ovde.

Not Skinny But Not Fat w/Jared Lipscomb

Britney Spears se prošle nedelje po prvi put oglasila povodom starateljstva pod koje je stavljena pre više od 12 godina. Samim svojim izlaganjem na sudu dokazala je da joj je poslovna sposobnost potpuno nepravedno oduzeta, budući da zvuči suvislo i svesno, nema ni naznake demencije, zbog koje se navodno i našla u ovakvoj situaciji. Sve i da još uvek ima psihičke probleme koji su je mučili od 2006. godine, ništa od toga nije razlog za oduzimanje ljudskih prava. To nisu doživeli ni Kanye West, ni Justin Bieber, niti bilo koji drugi muški izvođač koji je imao problema s mentalnim zdravljem.

Zahvaljujući pokretu Free Britney (čiji je Jared Lipscomb aktivista), ovaj slučaj je dospeo u medije, a svetska javnost je ponovo postala zainteresovana za sudbinu Britney Spears. Čini se da je po prvi put i senzibilisana.

Slušajte ovde.

Nostalgija

L'amour l'après-midi – Love in the Afternoon (1972)

Mnogima je teško da se zadovolje dobrim životom, pa se nakon nekog vremena provedenog u udobnosti opet traži nešto novo, sveže. Tako i junak ovog filma – Frédéric – uprkos ljubavi prema partnerki, traga za drugim ženama, sve dok ne shvati da i novo ima rok trajanja.

Dokumentarni film

Nénette (2010)                                      

Rođena u prašumama Bornea, Nénette je četrdeseti rođendan proslavila u kavezu. Prava je retkost da neki orangutan doživi te godine, pa je zbog toga postala zvezda. Ipak, postavlja se pitanje da li su godine provedene u zarobljeništvu učinile da zaboravi na rodne prašume.

Kratki film

Le vampire (1945)

Kratka priča o vampiru iz stvarnog života zanimljiva je za ljubitelje horora, ali i za one koji poštuju slepe miševe.

Video igre

Uzbudljivi triler kao vremenska klopka

Retki su oni koji ne žale bar zbog jedne odluke koju su u prošlosti doneli, a samo je izabranima dozvoljeno da posledice promene – uglavnom na filmu ili, u ovom slučaju, u video igri. Tako je i sa psihološkim trilerom koji je Annapurna Interactive najavila još 2019. godine – 12 Minutes – gde igrač može da učini baš to.

Dok su je razvijali, developeri su razmišljali o filmskim klasicima poput Hičkokovih Ptica, ali studio Rockstar Games, na primer, nije imao mnogo razumevanja. Zbog toga se idejom iz koje je nastala igra 12 Minutes bavi nezavisni tim, koji se nakon nekog vremena udružio Annapurna Interactive, zahvaljujući čemu su junacima iz igre glasove pozajmile zvezde DaisyRidley, WillemDafoe i James McAvoy.

Glavni junak je zarobljen u istom vremenskom periodu koji se ponavlja, pa se konstantno vraća s posla, dok ga kod kuće čeka obrok koji je pripremila njegova partnerka, te sve izgleda kao najobičnije, udobno veče. Bar sve dok neko ne pokuca na vrata. Neočekivani posetilac je detektiv koji sumnja da je supruga pre 12 godina ubila svog oca. Dok je hapsi glavni junak zadobija udarac od kojeg pada u nesvest, da bi se ponovo vratio na početak večeri. I tu počinje zabava.

Cela igra odvija se u jednosobnom stanu i ima samo tri junaka: igrača, njegovu suprugu i detektiva. To možda ne izgleda dovoljno za priču koja može da potraje između šest i osam sati, ali tek kada se počne sa igranjem može da se razume koliko slojeva igra zapravo ima. Svaka runda traje 12 minuta, a igrač nakon svakog završenog kruga nauči nešto novo što će mu pomoći dalje u igri.

Iako se očekivalo da igra na Xbox One i PC stigne početkom 2020. godine, još uvek je označena sa „stiže uskoro“ (na Steamu stoji da igra stiže 2021. godine).

*Kontrapreporuke

Wish Dragon (2021)

Ovo je jedan od onih filmova koji se zaboravljaju nakon pet minuta. Sigurno je da je namenjen najmlađima, ali je sličnih, šablonskih borbi između dobra i zla, ionako previše.