Leto kada sam naučila da letim: Slušajte decu!

Zasnovan na romanu Jasminke Petrović, a snimljen prema scenariju Ljubice Luković, u režiji Radivoja Andrića (Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje, Kad porastem, biću kengur...), film Leto kada sam naučila da letim može se smatrati još jednim hitom koji će definisati generacije. I to ne neku određenu, već sve koje budu dopustile da dopre do njih. Neki ga označavaju kao dečji, drugi kao porodični, no reč je o filmu koji je za sve i svakoga u najboljem smislu tih reči. Fokus je naizgled na tinejdžerima koji završavaju osnovnu školu, ali je posvećen svima, naročito onima nešto starijima koji su makar na trenutak u proteklih tridesetak godina izgubili kompas.

Ako važi ona krilatica da na malđima svet ostaje (i ako im uopšte išta bude ostalo), onda imamo razloga za optimizam i spokoj, makar dok zli dedaci ne pritisnu neko dugme.

Stariji imaju običaj da za sve krive mlade dok precima neosnovano opraštaju i pretvaraju se u sve ono što nikad nisu želeli da budu. Svaka generacija je u opasnosti da ponovi greške svojih starijih, no ako je ikada bilo važno ispisati nove, drugačije stranice lične, pa i kolektivne istorije, onda je to upravo sad. Uveliko stasavaju naraštaji koji nisu doživeli rat, ne sećaju ga se, ne pamte, niti su bili rođeni za vreme rata. Sve što o tome znaju čuli su od svojih roditelja, baba i deda, ili pak nisu čuli uopšte. Znaju samo da se o nečemu ne govori, da se nešto ne pominje i da se stare, nezalečene rane ne diraju.

U takvom kontekstu odrasta devojčica Sofija (sjajna Klara Hrvanović), mlada Beograđanka sasvim opravdano okupirana sopstvenim problemima – raskidom s bezbrižnim detinjstvom i ulaskom u pubertet, zaljubljivanjima, promenama koje je očekuju i koje već počinju da se dešavaju. Željna druženja s vršnjacima, biva primorana da sa bakom ode na njen rodni Hvar, ostrvo koje ista ta baka nije posetila gotovo tri decenije. Ono što Hvar, Jadran, hrvatsko primorje uopšte, predstavljaju za svakog od nas ko je makar jedan dan živeo u bivšoj Jugoslaviji, za Sofiju je tek obično mesto na kojem je primorana da provodi vreme s babama, daleko od društva i „sto kilometara od plaže“.

Baka, koju maestralno igra Olga Odanović, sa zebnjom i nestrpljenjem putuje ka Hvaru, gde je čeka rođena sestra, koju nije videla taman koliko ni rodno mesto. Ispostavlja se da su tu mnogi koje je ostavila u prošlosti, bivšem životu i državi, a ništa ne oživljava kao „duhovi“ za koje smo mislili da smo ih davno preboleli. Otvara se za baku čitav novi-stari, poznati svet, čini se nepromenjen. Sve je onako kao što je nekad bilo, čak i bakin akcenat, izgleda da ništa nije zaboravljeno, tek tu i tamo gurnuto pod tepih.

Za Sofiju je pak sve novo, autentično iskustvo. Hvar je najpre za nju pakao ispunjen babama, bubama, lektirom i slojevima kreme za sunčanje koju joj baba suptilno razmazuje po faci. Postepeno i ona upoznaje čari ostrva, privikava se na okruženje, stvarajući sve čvršću vezu sa hvarskom bakom – nonom – a posledično i ovom bakom koju zna čitavog života. Kako odnosi budu jačali, tako će se i srca smekšati i otvarati za nove-stare ljude.

Sofija će konačno naći i kul ekipu za provod, a među njom i članove sopstvene porodice – sestru Anu i brata Luku, te čitavu granu najbližih rođaka sa Hvara za koje nije ni znala. Nije znala jer se o tome ne priča, a o tome se ne priča jer bi morao da se pomene rat, sukob, smrt... Kada se najzad progovori i izgovori sve prećutano, biće mnogo lakše nastaviti dalje.

Sofija, Ana i Luka i pre ikakvog objašnjenja grade divan odnos braće i sestara koji poznaje nestašluk, ali ne i neprijateljstvo i osudu. Otkrivajući porodicu „tamo negde“, pronalaze delove sebe za koje nisu ni znali, nastavljaju neke lepe tradicije starijih i uspostavljaju nove. Tako se zaklinju da nikad neće prestati da razgovaraju sa svojom braćom i sestrama i da će se uvek vraćati jedni drugima. To je test na kojem su njihovi prethodnici neslavno pali, a ako je verovati vedroj viziji autora, generacije Sofije, Ane i Luke nemaju nameru da ponavljaju iste greške.

Deca i sama znaju šta je važno i kakvi treba da nam budu prioriteti. Ne svađaju se oko toga šta je čije i ko je u pravu, ne gledaju šta je njihovo, već ko je njihov i govore „ajme, bre“ kao jedinu pravu poštapalicu. Jer svako „ajme“ ima svoje „bre“ – i obratno – tako je uvek bilo i biće. Deca znaju. Zato treba da ih poslušamo i osluškujemo, možda tada i naučimo da letimo.

Bilo da ste dete, tinejdžer, mlađi ili stariji odrasli, jugonostalgičar ili jugoskeptik, gledajte film Leto kada sam naučila da letim makar i kao Ljeto kada sam naučila letjeti. Ne treba prevod, dovoljna su krila.