Leva melanholija

Kestnerove pesme su danas već sabrane u tri po­deblja toma. Ali onaj koji želi da istraži karakter ovih strofa treba da se drži oblika u kojem su prvobitno objav­ljene. U knjigama su one nekako stisnute i zbijene, ali u dnevnim novinama vrcaju kao ribe u vodi. A što ta voda nije uvek najčistija i što u njoj pliva poneki otpadak — utoliko bolje za autora, čije se poetske ribice time poje i goje.

Omiljenost ovih pesama zavisi od uspona jednog sloja, koji je neskriveno zauzeo svoje privredne pozicije i, kao nijedan drugi, pouzdao se u razgolićenost i raskrinkanost svoje ekonomske fizionomije. To ne znači da je ovaj sloj, koji avizira samo uspeh, a ne priznaje išta drugo, sada osvojio najjače pozicije. Za to je njegov ideal bio isuviše astmatičan. To je bio ideal agenata bez poroda, koji su se uzdigli iz ničega i raspolagali, za razliku od finansijskih magnata jedino sami sobom, a i to ne duže no do kraja sezone. Ko ih nema pred sobom: sanjalačke bebeće oči iza rožnatih naočara, široki bledunjavi obrazi, otegnuti glas, fatalizam u manirima i načinu mišljenja. I to je jedini sloj kojem pesnik ima šta da kaže, kojega mazi tako što mu od sutra do povečerja ogledalo ne drži ispred nego iza njega. Razmaci između pesnikovih strofa su u njegovom potiljku salasti nabori, njegove rime su na­brekle usne, slikovi rupice u njegovom mesu, njegove poente zenice oka njegovoga. Materija i dejstvo ostaju ograničeni na ovaj sloj, a Kestner nije kadar da svojim buntovničkim akcentima pogodi razvlašćene, kao što ni svojom ironijom ne pogađa industrijalce. I to zato što ova lirika, uprkos svom prividu, čuva pre svega staleške interese međusloja — agenata, novinara, personalnih še­fova. Ali mržnja, koju pritom proklamira protiv malo­građana, i sama ima malograđansku, previše intimnu primesu. Stoga sve više gubi snagu u odnosu na veliku bur­žoaziju i na kraju otkriva svoju čežnju za mecenom, uz uzdah: „O, da postoji samo tuce modrih, sa mnogo para!" Stoga ne čudi što je Kestner, razračunavajući se sa ban­karima u jednoj Himni, na iskrivljen način familijaran i ekonomičan, kada nazivom „Majka svodi bilans", pri­kazuje noćna razmišljanja žene proletera. Na kraju, dom i kirija ostaju kao beskrajne trake na kojima jedna bolje stojeća klasa secka pesnika.

Taj pesnik je nezadovoljan, čak setan. Ali njegova seta je rutinska. Jer, biti rutiniran znači žrtvovati svoje idiosinkrazije, odbaciti dar da se može gaditi. A to baca u setu. Ta okolnost ovom slučaju pridaje sličnost sa slu­čajem Hajneovim. Rutinske su primedbe, kojima Kestner ulubljuje svoje pesme da bi tim lakiranim dečjim lopti­cama dao izgled lopti za ragbi. A ništa nije rutinskije od ironije, koja izmešano testo privatnog mišljenja diže kao prašak za pecivo. Samo, žalosno je to što se njegova drskost ne nalazi ni u kakvom odnosu sa ideološkim i političkim snagama, kojima on raspolaže. Ne otkriva se samo na grotesknom potcenjivanju protivnika — koje je u osnovi njihove provokacije - koliko je izgubljeno mesto ove levoradikalne inteligencije. Nema ona veze sa radničkim pokretom. Štaviše, ona je kao građanska pojava raspada upravo suprotnost feudalističkoj mimikriji, koja se divila carstvu kroz rezervnog poručnika. Levoradikalni publicisti tipa Kestnera, Meringa ili Tuholskog su prole­terska mimikrija propalog građanstva. Politički posmatrano, njihova uloga je da stvore klike, a ne partije, lite­rarno posmatrano - da stvore mode, a ne škole, ekonom­ski posmatrano - da stvore agente, a ne proizvođače. A ova leva inteligencija je već 15 godina neprekidno agent svih duhovnih konjunktura, od aktivizma, preko ekspre­sionizma, do nove stvarnosti. Ali njihov se politički značaj iscrpljivao u preobražaju revolucionarnih refleksa, ukoliko su nastupali među građanstvom, u predmete ra­zonode, razbibrige, koji se mogu podvesti pod potrošnju. Tako je aktivizam znao da revolucionarnoj dijalektici dodeli klasno neodređeni lik zdravog ljudskog razuma. On je, na neki način, bio Bela nedelja ovog magazina inteli­gencije. Ekspresionizam je revolucionarnu gestu, uzdig­nutu ruku i stisnutu pest, izložio u kartonu. Nakon ovog reklamnog pohoda, u inventuru je krenula nova stvarnost, iz koje potiču i Kestnerove pesme. Na šta nailazi „duhov­na elita", koja pristupa inventarisanju svojih osećaja? Možda upravo na njih? Ona su odavno ofucana. Ono što je preostalo su praznine, gde su nekada u prašnjavim plišanim srcima ležala osećanja - priroda i ljubav, entu­zijazam i čovečnost. Sada se, odsutnog duha, miluje šuplja forma. Jedna premudra ideologija veruje da više ima od ovakvih navodnih šablona nego od predmeta, udara na velika zvona svoje siromaštvo i od dosadne praznine pravi zabavu. Jer to je ono novo ove stvarnosti — da se ona pouzdaje u tragove nekadašnjih duhovnih dobara, kao što se i građanin uzda u tragove materijalnih dobara. Nikad ranije se nije tako udobno smeštalo u jednoj tako nela­godnoj situaciji.

Ukratko, ovaj levi radikalizam je upravo onaj stav kojem uopšte više ne odgovara nikakva politička akcija. On ne stoji levo od ovog ili onog pravca već jednostavno levo od bilo čega mogućega. Jer on od samog početka ne smera išta drugo do da u negativističkom miru uživa sam u sebi. Pretvaranje političke borbe iz prinude na odluku u predmet zabave, iz proizvodnog sredstva u robu široke potrošnje — to je najnoviji šlager ove literature. Kestner, veoma nadaren, majstorski vlada svim njenim sredstvima. Mnogo pre ostalog, tu je jedan stav, koji se izražava u naslovima mnogih pesama. Tako imamo Elegiju s jajetom, Hemijski očišćenu božićnu pesmu, Samoubistvo u porodičnom kupatilu, Sudbinu stilizovanog crnca i si. Zašto ova iščašenja? Zato što su kritika i saznanje nadohvat ruke, ali oni bi kvarili igru i ni pod kojim uslovom ne smeju doći do reči. Stoga im pesnik mora zapu­šiti usta, i sada njihovo očajničko koprcanje deluje kao veština nekakvog čoveka-zmije, odnosno uveseljava mnogobrojnu publiku, nesigurnu u svoj ukus. Kod Morgenšterna je glupost bila samo naličje bekstva u teozofiju. Kestnerov nihilizam, međutim, ne otkriva ništa, poput ždrela koje se pri zevanju ne može zatvoriti.

Odavno su pesnici upoznali ovu osobitu vrstu očaja: izmučenu stupidnost. Jer, najčešće je politička literatura proteklih decenija poklisarski prethodila događajima. Bilo je to 1912. i 1913, kada su pesme Georga Hajma najavile u ono doba nezamislivo stanje masa, koje je nastupilo avgusta 1914, sa čudesnim opisima neviđene kolektivnosti: samoubica, zarobljenika, bolesnih, pomoraca ili lu­đaka. U njegovim stihovima Zemlja se spremala da bude poplavljena crvenim potopom. I mnogo pre nego što će Ararat viriti kao jedini vrh iznad potopa, do poslednje stope prekriven proždrljivcima, slatkoješcima i masnoguzanima, ukazao je Alfred Lihtenštajn, koji će, prvih dana rata, pasti na one tužne i podbule figure, za koje je Kest­ner našao šablon. Ono što građanina u ovom ranom, još predekspresionističkom sastavu razlikuje od kasnijeg i post-ekpresionističkog jeste njegova ekscentričnost. Lihten­štajn nije uzalud jednu pesmu posvetio klovnu. Njegovim građanima je klovnovstvo očaja još u srži. Oni iz sebe još nisu izlučili ekscentrika kao objekt velikograske zabave, nisu potpuno zasićeni, još nisu posve agenti da ne bi osetili svoju mračnu solidarnost sa robom, nad kojom se već nadvila kriza na tržištu. A onda je došao mir — zagušenje ljudskom robom, koje upoznajemo kao nezaposlenost. A samoubistvo, kako ga propagiraju Lihtenštajnove pe­sme, damping je, prodaja ove robe u bescenje. Kestnerove strofe o ovome nemaju pojma. Njihov takt potpuno prati note koje ucveljuju jadne bogate ljude: one se obraćaju tuzi zasićenoga, koji svoj novac ne može neizmerno da usmeri ka svom stomaku. Izmučena stupidnost: to je poslednja od dvomilenijumskih metamorfoza melanholije.

Kestnerove pesme su namenjene onima koji mnogo zarađuju, tužnim nezgrapnim lutkama koje put vodi preko leševa. Čvrstinom svog oklopa, sporošću svog napredo­vanja, slepilom svog delanja, oni su mesto randevua, koje su tenk i vaš ugovorili u čoveku. Ove pesme su krcate njima, kao gradska kafana nakon zatvaranja berze. Onda i ne čudi što se njihova funkcija sastoji u tome da ovog tipa izmiri sa samim sobom i uspostavi identitet između profesionalnog i privatnog života, koji ovi ljudi razumevaju pod pojmom „čovečnosti", ali što je u stvarnosti upravo ono bestijalno, jer sva prava čovečnost — u da­našnjim uslovima — može da proiziđe samo iz napona između ova dva pola. U njemu se formiraju svest i delo, njegovo stvaranje je zadatak svake političke lirike i danas to najsnažnije ispunjavaju Brehtove pesme. Kod Kestnera on mora da ustupi mesto pitkosti i fatalizmu. To je fatalizam onih koji su najudaljeniji od proizvodnog procesa i čije je mračno vrbovanje konjunktura uporedivo s ponašanjem čoveka koji se potpuno prepušta neistražljivim sretnim slučajevima svoje probave. Svakako da je krčanje u ovim stihovima bliže nadimanju nego prevratu. Oduvek su tvrda stolica i seta išli zajedno. Ali od kada je u dru­štvenom teiu došlo do usporenog toka sokova, na svakom koraku nalećemo na zagušljivost. Kestnerove pesme ne osvežavaju vazduh.

*O knjizi Ericha Kastnera: Ein Mann gibt Auskunft. Stuttgart, Berlin. DVA. 1930, 112 strana; tekst prenosimo iz časopisa Delo, s nemačkog preveo Dubravko Kolendić