LGBTIQ+ osobe se doživljavaju kao neki vanzemaljci

Poslednjih meseci se više o govori o problemima LGBTIQ+ građana, što na površinu izvlači svakojake reakcije. Većinska Srbija je još jednom požurila da svojim sugrađanima ograniči pravo na postojanja, a uz pomoć kampanja poput „Da se peder opet plaši“. Oni malo mirniji tvrde da su se gej osobe „osilile“ i da traže „neka posebna prava“, te podsećaju na sve druge ugrožene grupe koje im inače nisu ni nakraj pameti.

LGBTIQ+ osobe se doživljaju kao nekakvi vanzemaljci, lutke bez ljudskih osećanja, a tome bitno doprinosi govor mržnje koji se pozdravlja, bilo da patrijarh kaže da je to „zlo koje se leči“, da predsednik zabranjuje šetnju, ili da Boško Obradović poziva na linč i nasilje. Dok iz TV i drugih prijemnika pljušte reči kojima se LGBTIQ+ građani dehumanizuju, beleži se porast nasilja koji je usmeren ka pripadnicima ove manjine. Ostaju prepušteni sami sebi, okruženi onima koji na to reaguju izjavama poput „ako, sam je tražio/la“.

Parada ponosa je protest. Borba za one kojima je ovih dana ograničena i sloboda kretanja, pravo na javno okupljanje, pravo na život. Iako svi žure da iznesu sopstvene teorije o tome ko šta organizuje i zašto, s druge strane su pravi ljudi, koji trpe jer nemaju osnovna ljudska prava.

Tokom 2021. godine je evidentirano 83 napada na LGBTIQ+ građane i građanke. Nezabeleženih je sigurno mnogo više, jer većina žrtava ne prijavljuje incidente. Pored toga što nisu zaštićeni od nasilja, kvir građani trpe i zbog drugih stvari – mnogi ostaju bez podrške porodice veoma rano, a kad se izbore s tim, čekaju ih druge nevolje: oni koji bi da ih tuku, ali i da im objasne kako su već privilegovani i imaju i više nego što im je potrebno. Nemaju.

LGBTIQ+ osobe koje žive u partnerskim zajednicama nisu prepoznate zakonom, što znači da svoje partnere/ke ne mogu da posećuju u bolnici, nisu prepoznate kao članovi porodice, te trpe brojne pravne teškoće koje su u vezi s nasleđivanjem imovine (toliko puta smo čuli da je neko izbačen iz stana nakon smrti partnera/ke koji je bio/la vlasnik na papiru). Možda bi bilo dobro da se onoj „većinskoj“ Srbiji zabrane iste stvari na recimo deset godina – problemi se najbolje razumeju kad se navuče tuđa koža.

To nije sve – transrodnim osobama je još teže, između ostalog i zbog toga što ne mogu da promene lična dokumenta (promena ličnih dokumenata je uslovljena medicinskim intervencijama kojima ne mogu ili ne žele da se podvrgnu sve trans osobe). Tako ovi građani/ke godinama žive bez odgovarajućih dokumenata, jer proces tranzicije može da potraje godinama (od psihijatrijske evaluacije, preko hormonskih terapija, do operacija). Zbog toga ne mogu da se zaposle, da pređu neku državnu granicu, te trpe u skoro svim životnim situacijama o kojima drugi građani i ne razmišljaju.

Pored ovih problema, tu je još jedan – nevidljivost. Nemogućnost da se izrazi sopstveni identitet dovodi do nezadovoljstva, odvajanja, poteškoća u komunikaciji i povezivanju s drugima (tu je i "negativna vidljivost" - ako deca kod kuće nauče da su LGBTIQ+ osobe „nešto loše“, skoro je sasvim sigurno da će maltretirati ili ignorisati svoje gej vršnjake). Zato su nam potrebni vidljivi uzori. Hteli mi to da priznamo ili ne, ne osećamo se „normalno“ ukoliko ne vidimo modele koji se uklapaju u naše identitete. Onima koji takve modele nemaju ne preostaje ništa drugo nego da sami to postanu. Suprotstavljanje homofobiji, te vidljivost, mogu da imaju neverovatan uticaj na živote onih koji trpe nasilje zbog različitosti. Parada ponosa je važna u toj jednačini - nismo isti, ali nam pripadaju jednaka prava.

Pripadnicima kvir populacije uzora često nedostaje, posebno pojedinaca/ki koji su na visokim položajima (a i kad ih ima, u Srbiji ne rade kako treba – na primer kažu da neće dozvoliti da LGBTIQ+ osobe ugrožavaju srpsku tradiciju), mada i svih drugih, u životu, na poslu, u svetu uopšte. Da bi se do toga došlo neophodno je da seksualni identitet ne utiče na život i rad građana, što je prilično komplikovano (ovde se misli na diskriminaciju, a ne na ispoljavanje identiteta). Tako se LGBTIQ+ osobama često napominje da „oni/e/i nisu samo ’to’“, ali uglavnom u negativnom kontekstu, jer se pokušava da se različitost vrati u četiri zida. „Zabrinuti“ građani se diskriminacijom dalje uopšte ne bave, pa je često prihvatljivo da se neko skloni s radnog mesta, izbaci iz stana i uopšte diskriminiše, samo zbog toga što je gej, lezbejka, biseksualna, trans*, ili bilo koja druga osoba koja ne pripada većini. Poštovanje drugog i drugačijeg bi rešilo (ili bar ublažilo) ove probleme, kao i mnoge druge koje nijedna litija ne može.