Lice sa posebnim izrazom

I

Kada se izolovan čovek, čovek koji svoju privatnost stavlja iznad bilo kakve društvene uloge, koji je u tome otišao toliko daleko da se izoluje i od Domovine - jer je bolje biti poslednji nesrećnik u demokratiji nego mučenik i duhovni vođa u tiraniji - iznenada nađe na ovakvom mestu, mora da oseća veliku nelagodnost i iskušenje.

Taj osećaj ne pojačava toliko misao o onima koji su ovde stajali pre mene, koliko sećanje na one koje je ta čast mimoišla, koji nisu stigli da se oglase sa ove tribine urbi et orbi i čije opšte ćutanje kao da traži a ne nalazi izlaz preko ovog govornika.

Jedino što vas može pomiriti sa ovakvom situacijom jeste naprosto svest da - iz razloga stila, pre svega - pisac ne može govoriti za pisca, pogotovo ne može pesnik za pesnika. Da se na ovom mestu nalaze Osip Mandeljštam, Marina Cvetajeva, Robert Frost, Ana Ahmatova, Vistan Odn - oni bi nerado, ali isključivo govorili u svoje ime i moguće je da bi osećali izvesnu nelagodnost.

Te seni me zbunjuju stalno, i čine to i danas. U svakom slučaju, one me ne podstiču na krasnorečivost. U svojim najboljim trenucima sam sebi izgledam kao suma svih njih - ali uvek manja od svake od njih ponaosob. Jer biti bolji od njih na hartiji - nemoguće je; nije moguće biti bolji od njih ni u životu - i to baš u njihovim životima, ma koliko tragični i gorki oni bili - i sve me to veoma često, očigledno češće nego što bi trebalo, primorava da žalim što protiče vreme. Ako postoji onaj svet, a ja više nisam u stanju da se odreknem verovanja u njihov večni život, kao što ne mogu ni da zaboravim njihovo postojanje na ovom svetu - ako postoji onaj svet, onda će mi oni, nadam se, oprostiti za ovo što nameravam da izložim: na kraju krajeva, dostojanstvo naše profesije ne meri se ponašanjem za govornicom.

Spomenuo sam samo njih petoro, čije je delo i čije su sudbine meni bliske, već i stoga što ja, da nije bilo njih, ne bih kao čovek i kao pisac mnogo vredeo; u svakom slučaju ne bih danas stajao ovde. Njih, tih seni, mnogo je više: izvora svetlosti - svetiljki? zvezda? - bilo je, naravno, više nego pet i svaka od njih je vredna da osudi na apsolutno ćutanje. Njihov broj je veliki u životu svakog pisca; u mom slučaju taj broj se udvaja zahvaljujući onim dvema kulturama kojima pripadam voljom sudbine.

Meni takođe olakšava stvar i misao na savremenike i sabraću po peru u obema tim kulturama, na pesnike i prozaiste čiju nadarenost cenim više od sopstvene i koji bi se, da se nađu na ovoj tribini, već odavno latili posla, jer imaju mnogo više da kažu svetu nego ja.

Stoga dozvoljavam sebi ovde niz opaski, moguće nesređenih, zbrkanih, koje će vas iznenaditi svojom nepovezanošću. Ipak količina vremena koja mi je dodeljena da saberem misli i sama moja profesija zaštitiće me, nadam se, bar malo, od prekora za haotičnost. Čovek moje profesije retko pretenduje na sistematičnost mišljenja; u najgorem slučaju on pretenduje na sistem. Ali to je kod njega, po pravilu, pozajmica: od sredine, od društvenog ustrojstva, od bavljenja filozofijom u nežnom dobu. Ništa ne može bolje ubediti umetnika u slučajnost sredstava kojima se služi za postizanje ovog ili onog cilja - makar i stalno istog - do sam stvaralački proces, književno stvaranje. Pesme, po recima Ahmatove, zaista rastu iz đubreta; ni koreni proze nisu uzvišeniji.

II

Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) - uči ga izolovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija - i najdoslovnija - forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti - preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogotovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jedinstva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju - neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu..." pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens" zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom". U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju - tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.

Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcija postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na privremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopušta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici - uvek je „juče"; jezik, literatura - uvek je „danas", a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra". Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtve istorije". Umetnost uopšte, a literatura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnom životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše". Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukazu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala sopstvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa", ispred istorije, čiji je osnovni instrument - zar to nije Marks potvrdio? - upravo kliše.

U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I uza sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti - u datom slučaju literature - istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens" zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro" i „loše" pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra" i „zla". U etici nije „sve dozvoljeno" upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno", jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gura od sebe nepoznatog, ili mu, naprotiv, pruža ruke, instiktivno vrši estetski a ne moralni izbor.

Stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno, javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom - mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala - ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa - bilo manje jada

Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izolovanijim, i ta izolacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već sama po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobodnija, mada, možda, ne i srećnija.

Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet" ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija". Svet, verovatno, nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čoveku razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu instinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće. Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih predstavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.

Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postojanje na nivou literature - i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature - umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke - osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.

Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma - ne monolog već razgovor pisca s čitaocem - razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale - obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja, maglovitog ili jasnog, i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje individue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa", knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o tome za šta je sve taj „sapijens" sposoban, knjiga je sredstvo premeštanja iskustva u prostoru brzinom prevrtane stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obzira na to po čijem smo liku i podobiju stvoreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.

Smatram da je čoveku koji je pročitao Dikensa teže da utamani sebi sličnoga u ime bilo kakve ideje nego čoveku koji ga nije čitao. I govorim upravo o čitanju Dikensa, Stendala, Dostojevskog, Flobera, Balzaka, Melvila itd., to jest, o literaturi, a ne o pismenosti, ne o obrazovanju. Upravo pismen, obrazovan čovek može, pročitavši ovaj ili onaj politički traktat, da ubije sebi sličnog i da čak pri tome oseti zanos uverenja

U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno, javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom - mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala - ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa - bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodr-šca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome stoje nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih - poznatih i budućih pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.

Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin - zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.

Ne bih želeo da raspredam o toj temi, ne bih želeo da zamračujem ovo veče mislima o desetinama miliona uništenih ljudskih života, jer to što se dešavalo u Rusiji u prvoj polovini XX veka dešavalo se u ime pobede političke doktrine čija se neuverljivost sastoji u tome što ona zahteva ljudske žrtve da bi se ostvarila. Reći ću samo to - ne, avaj, iz iskustva, već samo teorijski - da smatram da je čoveku koji je pročitao Dikensa teže da utamani sebi sličnoga u ime bilo kakve ideje nego čoveku koji ga nije čitao. I govorim upravo o čitanju Dikensa, Stendala, Dostojevskog, Flobera, Balzaka, Melvila itd., to jest, o literaturi, a ne o pismenosti, ne o obrazovanju. Upravo pismen, obrazovan čovek može, pročitavši ovaj ili onaj politički traktat, da ubije sebi sličnog i da čak pri tome oseti zanos uverenja. Lenjin je bio pismen, Staljin je bio pismen, Hitler takođe; Mao Ce Tung je čak pisao pesme. Spisak njihovih žrtava je ipak kudikamo veći od spiska onoga što su pročitali.

Međutim, pre nego što pređem na poeziju, hteo bih da dodam da bi ruski opit bilo razumno posmatrati kao upozorenje već i zbog toga stoje socijalna struktura Zapada analogna onome stoje postojalo u Rusiji do 1917. godine. (Upravo se time, između ostalog, objašnjava popularnost ruskog psihološkog romana XX veka na Zapadu i relativni neuspeh savremene ruske proze. Društveni odnosi stvoreni u Rusiji u XX veku očito izgledaju čitaocu ne manje neobični od imena lica u književnom delu, jer mu smetaju da se s njima poistoveti.) Samo političkih partija, na primer, uoči oktobarskog prevrata 1917. godine bilo je u Rusiji ne manje nego što ih ima danas u SAD ili Velikoj Britaniji. Drugim rečima, ravnodušan čovek mogao bi primetiti da XX vek, u određenom smislu, još traje na Zapadu. U Rusiji se on završio; i ako kažem da se završio tragedijom, to je pre svega zbog količine ljudskih žrtava koje je povukla za sobom socijalna i hronološka promena koja je nastupila. U pravoj tragediji ne gine heroj - gine hor.

III

Mada su za čoveka čiji je maternji jezik ruski razgovori o političkom zlu prirodni koliko i varenje hrane, želeo bih sada da promenim temu. Nedostatak razgovora o očiglednom sastoji se u tome što oni zavode svest svojom lakoćom, svojim lako dostignutim osećajem pravednosti. U tome je njihova sablazan, slična po svojoj prirodi sablazni socijalnog reformatora koji je to zlo stvorio. Uviđanje te sablazni i okretanje glave od nje odgovorni su u izvesnom stepenu za sudbinu mnogih mojih savremenika, da ne govorim o sabraći po peru, odgovorni su za literaturu koja je ponikla iz njihovih pera. Ona, ta literatura, nije bila ni bekstvo od istorije ni odagnavanje uspomena, kao što to može da izgleda sa strane. „Kako je moguće stvarati muziku posle Aušvica?" - pita Adorno, i čovek koji poznaje rusku istoriju može da ponovi to pitanje, zamenivši u njemu ime logora, može da ga ponovi možda čak sa većim pravom, jer broj ljudi koji je stradao u Staljinovim logorima kudikamo premašuje broj poginulih u nemačkim. „A kako se posle Aušvica može jesti 'lanč'?' - dodao je jednom na to američki pesnik Mark Strend. Generacija kojoj ja pripadam u svakom slučaju pokazala se sposobnom da stvori tu muziku.

Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa

Ta generacija - generacija rođena baš onda kada su krematorijumi Aušvica radili punom parom, kada se Staljin nalazio u zenitu svoje bogomdane, apsolutne vlasti, koju je, čini se, sankcionisala sama priroda - došla je na svet, sudeći po svemu, da produži ono što je teoretski trebalo da se pretvori u tim krematorijumima u bezimene zajedničke grobnice staljinskog arhipelaga. Činjenica da u Rusiji nije sve nestalo u velikoj meri je zasluga moje generacije, i ja se ponosim što joj pripadam ništa manje nego što stojim sada ovde. Činjenica da stojim sada ovde priznanje je zaslugama te generacije pred kulturom; pominjući Mandeljštama, dodao bih - pred svetskom kulturom. Osvrćući se unazad, mogu reći da smo počinjali od nule - tačnije, na mestu koje je plašilo svojom opustošenošću. I pre intuitivno nego svesno, težili smo da obnovimo utisak kontinuiteta kulture osnovnim uspostavljanjem njenih formi i trasa, da mali broj njenih očuvanih i često sasvim kompromitovanih formi ispunimo sopstvenim, novim - bar nam se tako činilo - sadržajem. Postojao je, verovatno, drugi put - put dalje deformacije, poetike krhotina i ruševina, minimalizma, presečenog disanja. Ako smo ga se i odrekli, to uopšte nije zato što nam se on činio put samodramatizacije ili zato što smo bili suviše oduševljeni idejom očuvanja naslednog blagorodstva formi kulture koje su nam znane i koje smo u svojoj svesti izjednačavali s formama ljudskog dostojanstva. Odrekli smo ga se jer izbor zapravo nije bio naš već izbor kulture - i taj izbor je opet bio estetski a ne moralni. Naravno, čoveku je prirodnije da o sebi ne sudi kao o oruđu kulture, već, suprotno, kao o njenom tvorcu i za-štitniku. I ako ja danas tvrdim suprotno, to nije zato što postoji određena čar u parafraziranju Plotina, lorda Seftsberija, Šelinga ili Novalisa na isteku XX veka, već zato što poneko, a to je uvek pesnik, zna da je to što se u običnom govoru naziva glasom Muze zapravo diktat jezika; da nije jezik pesnikov instrument već je pesnik sredstvo jezika za produžetak svoga postojanja. A sam jezik - čak i ako ga predstavimo kao nekakvo živo biće (što bi bilo jedino pravilno) - nije sposoban za etički izbor.

Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi - kako on misli tog trenutka - ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi - pesmi - iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reci na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom - tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.

Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal - tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesama napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ihli rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stvara na ruskom ili engleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljadu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn - on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje - ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.

Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će se ona završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutak kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci - posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao - i dalje, možda, od onoga što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.

10. decembar 1987.

*Iz knjige „Tuga i razum“, Russika, 2007; prevela Neda Nikolić Bobić