Ploče koje nisu na prodaju (12): The Dead Milkmen – “Beelzebubba”
Dedd 01 S

Gostovali i u Beogradu: The Dead Milkmen

Photo: Ticketfly

Life is shit

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

The Dead Milkmen sam prvi i jedini put u televizično-spotovskom izdanju video krajem 1988. na nečemu što će iz svoje eksperimentalne faze izrasti u Treći kanal. Pesma se zvala Punk Rock Girl, spot je bio skinut sa MTV kanala, i fakat je da je to najsmešniji spot koji sam video u životu. Gitarista Jasper Thread jednostavno nije stizao da za potrebe spota otpeva kako treba svoj tekst pa je sve vreme, kao, zadržavao ekipu, da dođe do daha. Posle dve vrlo zarazne strofe i još zaraznijeg refrena, došao je i gitarski solo, što je bilo neopisivo iskustvo za moje shvatanje muzike poznog tinejdžerstva. Kasnije, na omotu ploče, primetio sam sitno napisano "bad guitar solo". Mnogo kasnije, u jednom od najuglednijih britanskih muzičkih časopisa, "Voxu", neki novinar koji se potpisuje kao Johnny Cigarettes, napisao je kako je to najgori gitarski solo ikad snimljen. Vala baš.

Svejedno, dovoljno povoda da poželim ploču Beelzebubba, čiji sam naziv uredno zapamtio odgledavši spot. MTV vodi računa o svojim gledaocima. Ploča mi je stigla iz Berlina, zajedno sa Blue Valentines Tom Waitsa. U tom trenutku nisam shvatao nesaglediv procep svog sveobuhvatnog muzičkog ukusa, ali sam nekako naslućivao žanrovsku raznolikost muzike koju sam dobio. Tom Waits je, naravno,čekao neka bolja vremena, jer su The Dead Milkmen imali prioritet.

Čini mi se da sam shvatio da naziv grupe ima veze sa Dead Kennedys, što se i eksplicitno čulo iz muzike. Međutim, pored vanredno duhovitih tekstova, nisam shvatao da su Dead Milkmen najveća svetska muzička sprdačina ikad izmišljena. Sećam se da sam se odmah zaljubio u pesmu živopisnog naziva Life Is Shit, što zbog epske melodije i isto takve lirike: "Life is shit, the world is shit and this is life as we know it..." uključujući i mantrični stih: "Yes, I do believe this is true, would you like to go sniff some glue". Naravno, apsolutni hit sa sve melanholičnom violinom bio je Born To Love Volcanos, čiju seksualnu aluziju nisam primetio sve do početka devedesetih.

Zatim pesma Smoking Banana Peels gde pevač Rodney Amadeus Anonymous peva na vrlo eksplicitan način o spravljanju jointa od osušenih končića kore od banane. Fascinantno iskustvo, ali samo u slučaju da se isti konzumira uz ploču Beelzebubba. Leta 1989. drugari iz kraja su pokušali da snime home video - spot za pesmu My Many Smells sa autentičnim libretom kako nalaže naslov pesme. Do dana današnjeg taj spot nisam video, ali legenda živi.

Posebna anegdota, koju najviše volim, vezana za ovaj vinil je na tragu "Zone sumraka". Jednog oblačnog martovskog dana poželeo sam da ovu ploču dam na preslušavanje jednoj raskošnoj original plavuši i time steknem bodovnu prednost u gostima. Neočekivano, dok sam putovao ka istoj, na otvorenoj autobuskoj stanici, na vetrovitom Vidikovcu, sručio se pljusak mog života koji je probio kako moj nepromočivi mantil tako i najlon kesu u kojoj je bila ploča. Kasnije, kod iste te plavuše, dok sam se sušio, ploča je završila na radijatoru, dobivši zanimljiv reljefni oblik. I ploča i omot. Shvatio sam da mi ploča nešto govori, te sam brže-bolje uzeo istu, uskočio u svoje smočene cipele i pohitao kući. Godinu dana kasnije, volšebno, i ploča i omot su se ispravili. Više nikad nikom nisam pozajmljivao ovu ploču. Štaviše, čini mi se da niko ni ne zna da je posedujem.

Kod svog velikog prijatelja Saše Lazića sam nešto kasnije video i CD svoje ploče koja nije za prodaju, čak i neke druge diskove iste grupe. Jedan od njih se zvao Metaphisycal Graphitti. Pokušao sam. Zaista šarmantno, ali nije imao prolaz, nije bio moj. U isto vreme, kod svog prijatelja Miloša Tomina zatekao sam prvi album Dead Milkmena, i to na vinilu. Samo sam okrenuo glavu na drugu stranu. Za mene je postojala samo Beelzebubba.

Negde u februaru 1991, ako se ne varam, Dead Milkmen su svirali u Beogradu u KST-u. Naravno, otišao sam, stajao u levom uglu i mirno posmatrao šta se događa na bini. Life Is Shit nisu svirali. Punk Rock Girl jesu, s najgorim solom ikad odsviranim u KST-u. Svirali su i šarmantnu pesmu Pičim yugo. Basista Lord Maniac je sa svojom bogartovskom visinom od 1,60 pokušao da bude šarmantan pred jednom Beograđankom s mesnatim ustima. Čuo sam da je rekao da je primetio u publici. To je rock'n'roll.

Dan kasnije, u zakasneloj i poslednjoj osječkoj "Heroini" pročitao sam prvi i poslednji tekst o Dead Milkmen na maternjem jeziku. Saznao sam da su najbolji drugovi sa Butthole Surfers, te da najviše zajebavaju iste. Surfersi ne mare.

Danas mi se čini da mi nije žao što Dead Milkmen nisu dostigli slavu tipa Yo La Tengo ili Wilco ili bilo koje američke mračnjačke grupe. Na kraju, i pored silne duhovitosti. Dead Milkmen su dozvolili sebi da budu i filozofi, i to baš u paradigmi svog postojanja, već spominjanoj Life Is Shit, gde isti vele: "Life takes from us the things we love and robs us of the special ones and puts them high where we can't climb and we only miss them all the time!" Steven Patrick Morrissey, bivša rock zvezda, tu ideju je ukrao nekoliko godina kasnije i napravio We Hate It When Our Friends Become Successful!. Ploču još uvek nisam ponovo kušao u odbrani protiv vidikovačkih pljuskova.

 * Tekst objavljen u dvanaestom broju magazina XZ, decembra 1997.

Tagovi

Oceni 5