Lipa je, judi, istorija!

Davno se nisam ovako lipo zabavlja. J e m a i go-din da nisan ovako gušta.

A znate ča činin? Učin istoriju! E, istoriju! Ne virujete mi? Ne gre van u glavu da učenje istorije more zabavit i to boje nego najzabavniji film?

Učin istoriju a samo ča se po tleju ne vajan od smija. Dakako da ne učin ka u skulu jer bi onda to bila jedna strašna dosadna istorija koju ni pas s maslom ne bi moga progucat. Jeman ja svoju posebnu metodu i kad van ja lipo, na primjeru objasnin, vidit ćete, dragi štioci, da će te je i vi usvojit i bit mi zafalni do groba.

Evo ovako. Mene ka Splićanina istorija najviše zanima sa splitskog aspekta, naime kako su se veliki istorijski događaji reflektirali na moj grad, na moj svit. Prednost ovakoga metoda je dvostruka: upoznajem sami istorijski događaj i još boje spoznajem svoj grad, svoj svit. Godine 1904., na Dalekom istoku zaratili se Rusi i Japanci. Vodidu se velike, krvave bitke koje svit do tad nije vidija, a moj Split se omar podili: jedni su za Ruse, drugi za Japance, a kako su Rusi raskoljnici a Japanci budisti to jedan dil građani stoji neutralan.

Prid općinsku palacinu na Pjacu drži se proruski zbor, piva se 'Božje, carja brani' i skupjaju se pinezi za pomoć Rusima.

I dok ovi pivadu 'Bože, carja brani', projapanci viču: 'Doli bili car! Živija Mikado!' I skupjaju smista pedeset krun i šajedu pozdravne telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodajedu se karte đeografike Dalekog istoka, traži se di je to Mandžurija, di je Portartur, Dalnji. Po spliskin kaletan čuje se harašo, ničevo i - banzai!

Dolazidu prid porat veliki vapori. Glad je, miže-rja, peronospora uništava vinograde, posla doma nima, treba bižat, bižat u Amerike. Mužika svira žestoko da pokrije plač oni koji odlazidu.

A pinezi se kupidu za biloga i za žutoga cara. Harašo! Njet harašo! Banzai!

"Boga ćaćina Kuropatniku, ča više čeka?"

"Ne smi iz buže provirit, dat će mu Toga po gospi!"

I stari naši šoćijalisti su za Japance . Oni jemadu pravilan stav. Ako Japanci potuču, pri će u Rusiju revolucija. Doli bili car, doli! Dosta je bilo Sibira! U Petrograd car puca u radnike. Kurbin sin, platit će on za sve!

Po konoban i betulan priča se o popu Gavonu (Splićani ga zovu Gavun) koji se stavja isprid radničkih četi.

A druga strana piše članke, fali baćušku, rusku vojsku koja je ka jedna velika familija, i đenerali zovu soldate rebjati, molodci. A kad se nad mandžurijskom ravnicom sunce sakrije za horizontom, sa svih strana čuju se zvuci rodne ruske pjesme.

"A ruski osuđenici kažnjeni progonstvom u Sibir najsretnija su kriminalna klasa na svijetu. Dobro su hranjeni, toplo obučeni i zaštićeni u udobnim stanovima. Zdravstvene mjere izvrsne. Blagi postupak. Duševno njihovo dobro nikad se ne zanemaruje."

U jednu rič: njima je ka u raj, guštadu boga svoga. Tako pišu ondašnje novine 'Jedinstvo' čiji je urednik žestoko za Ruse. Japanci nižu pobjede a po 'Jedinstvu' samo ča nisu kapitulirali.

Ti urednik žešći je za Ruse od samog baćuške. I kad bi baćuška prista na primirje, on ne da, on oče da se rat nastavi. Sakrije i brzojave koji javjadu o japanskim pobjedan jer ne da gušta projapancima koji su već spremili veliku feštu.

On je dosljedan i kad je rat završen, izgubjen - on to ne priznaje.

Policjoti u Split jemadu pune ruke posla. Bit u Splitu policjot, redar, to je najteža stvar na svitu. Mala plaća a veliki bubci. Policjoti u Splitu umiru puno mladi. Di neće?

Sinoć su regruti išli u soldate i regruti ka regruti pivali su. I jemali su i crjenu bandiru. I redar je tega s bandirom ujapsija.

"Omar da si ga pustija!" viču drugi.

Nije tija. I britvom su ga uboli u guzicu; drugoga koji mu je skočija u pomoć, udrili su pizon u prsi. U apoteku svlaćiju mu gaće i mažu mu guzicu jodom. A onega kojega je piz o kila pogodija u prsi odveli su u bolnicu.

I ovi će, bidni, izgnjijat i partit pri vrimena.

U Petrograd sve žešće dimi. Radnici nosidu sliku cara, ali isto se u nji puca.

U Split beštimje.

Nike bombe plivadu u luci. Alarm. Dolazu policjoti, žandari, komešjuni. Apsidu se anarkišti; to su oni bombe spremali za klat i rušit po Splitu.

Odvidajedu bombe i u n u t a r plakati karfešantana. Reklamira se nika nova pivačica. Pirotehničar, koji jema radionicu na Sustipan, bacija je u more te bombe o fešte koje nisu vridile. Anarkište moraju pustiti iz prežuna.

A na Prvi maja i općina je zavijorila crjenu bandiru.

"Oli je Prvi maja posta državni praznik?" bunidu se dušmani .

Nije nego se sluga općine opija pa stavija bandiru! Tako se on bidan pravda ali svejedno gubi službu. Sve manje Splićani je u procesjune, sve više u demonštracijune. Razbiju se po gradu kvadri svetac. Nima vaše, boga! Kako znaš? Moga si jučer doć na predavanje pa bi i ti zna. Ajde, more bit da nima boga a jema li gospe? To ne znam, nije o gospi bila govora.

Eto, tako van ja učin istoriju. A vrimena su gruba. Puše jugo, pada kiša, siva, grmi. Tuču gromi žešće nego topi pod Portarturom. Već treći dan ne mogu iz kuće nosom provirit. Utira san se u sobu i učin istoriju. I samo ča se po tleju ne vajan od smija. Jo lipa li je, judi, istorija kad je se gleda iz spliskog aspekta!