Peticija za usvajanje Zakona o građanskom partnerstvu
Brak 04 S

Photo: Tumblr

Ljubav i brak izvan "četiri zida"

Brak iz ljubavi kao devijacija

Nekada davno ljudi se nisu venčavali iz ljubavi. Muškarci su se ženili kako bi postali vlasnici nekog drugog ljudskog bića, žene su se udavale da bi postale nečije vlasništvo. Parovi su se spajali da bi poboljšali svoje imovinsko stanje, ili utvrdili savez između porodica. Prinčevi su se ženili da spoje kraljevstva, seljaci da uvećaju njive. Brak iz ljubavi smatrao se devijacijom, a svi oni koji su u tu ljubav verovali proganjani su, često i do smrti. U knjizi American Savage se upravo zbog toga ističe da brak ranije nije bio nešto što su ljudi birali, već ono što se biralo za njih – mladi nisu imali pravo glasa, već su u njihovo ime odlučivali najstariji muški rođaci.

U isto to vreme pored ljubavi nije postojala ni homoseksualnost. O istopolnim odnosima se znalo, ali se o njima nije govorilo. Preskakanje kulturoloških prepreka je heteroseksualnim parovima omogućilo da se u najvećem broju slučajeva izbore za pravo da biraju partnere, dok su istopolni parovi, kada su zakoni u pitanju, ostali u senci. U nekim delovima sveta se do bračne jednakosti stiglo, ali patrijarhalne zabiti i dalje koriste prastare argumente o braku kao „svetoj zajednici žene i muškarca“.

Zanimljivo je da je u oblastima koje u tu „svetu zajednicu“ veruju porodično nasilje u porastu, a žena se i dalje najčešće tretira kao pasivni posmatrač sopstvenog života, sinovi vrede više od ćerki, ćerke sa decom više od onih bez dece, ali ne i od bezdetne braće. Homoseksualni potomci se stavljaju na samo dno tog porodičnog lanca, pa svojim roditeljima najčešće ne vrede ništa. Takvo ponašanje se često pravda strahom za dobrobit deteta, pa uplašeni roditelj postaje prvi nasilnik sa kojim će se njegovo gej dete susresti u dugom nizu agresivnih figura. Valjda je to jedini slučaj da se zlostavljanje i odbacivanje pravda ljubavlju.

Istina je da se u poslednje vreme situacija menja, pa televizijski programi poput serije Modern Family ukazuju na to da su delovi društva spremni da razgovaraju o „drugačijim“ porodicama, koje zapravo uopšte nisu drugačije. Sjajna ilustracija za to šta je porodica zapravo može da se vidi i u seriji Don't Look Deeper. Mlada junakinja je robot i ima mlađeg brata koji je takođe robot. Kreirala su ih braća koja su ljudska bića. Kada se robotica nakon nekog vremena ponovo sretne sa svojim bratom iz nje izbija erupcija nežnosti. Ljudska braća ih posmatraju, te mlađi u nekom trenutku kaže starijem: „Samo da znaš, ovako se ponašaju porodice“.

Ova scena savršeno ilustruje to kako se heteroseksualni građani zapravo odnose prema porodici – ta osnovna ćelija društva je njihovo pravo, nešto što smatraju prirodnim, iako se priroda ne manifestuje u parčetu papira. Ali nevolja nije u prirodnosti, već u tome što se smatra da partnerska zajednica ekskluzivno pravo većine. U duhu „bolje sin kriminalac nego sin peder“ (do sada nisam čuo ni jednu umotvorinu koja se bavi ćerkama lezbejkama, a valjda zato što je ženska seksualnost i dalje manje stvarna od muške), roditelji podižu svoja pokolenja, a deca ko deca – svesno ili nesvesno na kraju se pretvaraju u sopstvene roditelje.

Čak i oni roditelji koji prihvate svoju drugačiju decu, te odustanu od toga da su proizveli svoje kopije koje nemaju sopstvenu volju, ljubav neretko uslovljavaju, a rečima poput „samo da niko drugi ne sazna“, „pazi da te ne vide komšije“ i slično. Vojske rođaka, suseda, porodičnih prijatelja i neprijatelja, prodavaca i prodavačica, poznanika i slučajnih prolaznika odlučuju o sudbini tog „prihvaćenog“ deteta, pa se ljubav još jednom pretvara u put u ništa. Izuzetaka svakako ima i istina je da bi trebalo govoriti o njima kao o svetlim primerima, ali čekamo da se pojave i jasno i glasno, a ne samo u okviru projekata, ućutkaju homofobične „manifestacije ljubavi“ koje slušamo već decenijama.

Jasno je da je žudnja za intimnošću razarajuća sila – traži bliskost, ali istovremeno i nezavisnost. Zbog toga je za nju potrebna nadljudska sila, a svaka dodatna prepreka iscrpljuje i uništava bića koja se nađu pod njenim teretom. Istopolni brakovi zbog toga nisu samo pitanje ljubavi (čitaj strasti, budući da je ljubav zbog koje se oni koji to mogu impulsivno venčavaju uglavnom još neugašena strast), već i pitanje pripadanja zajednici – porodici, prijateljima, školskom odeljenju, poslovnom kolektivu, savetu zgrade u kojoj se živi. Gej ljudi još od detinjstva osećaju da je to što jesu pogrešno, te energija koja se ulaže da bi se sakrio identitet često slomi i najjače ličnosti.

Oni koji prežive detinjstvo i adolescenciju (kažem prežive zato što je stopa samoubistava među LGBTIQ+ populacijom visoka upravo zbog odbacivanja i osećaja izolovanosti), te ostanu funkcionalni i na kraju ostvare odnos sa osobom koja ih želi podjednako kao i oni nju, počinje da trpi nove pritiske, one po kojima je ljubav između dve osobe istog pola manje stvarna, manje važna od one koju trpe raznopolni parovi. Takvi su odnosi često unapred osuđeni na propast, jer ono što se ne doživljava kao dovoljno stvarno na kraju obično i ne postoji.

I ako zaboravimo na ono što se naziva ljubavlju, Zakon o građanskom partnerstvu, te mogućnost sklapanja braka, neophodni su i iz praktičnih razloga. Praktično nije isto što i koristoljubivo, već se radi o tome da neke stvari zahtevaju racionalniji pristup. Za takvo življenje potrebno je da osnovna ljudska prava budu dostupna svima. Ako i dalje nije jasno: radi se o tome da pripadnici LGBTIQ+ populacije ne mogu da posećuju svoje partnere koji se iz nekog razloga nađu na bolničkom lečenju, da nasleđuju imovinu koju su sticali sa svojim partnerima/kama, da kao zajednica ostvare prvo na kredit i tako skrate put do osnovnih životnih ciljeva. I to je samo početak dugačke liste razloga.

Upravo je zbog toga važna i peticija za usvajanje Zakona o građanskom partnerstvu koju je nedavno objavio Beograd Prajd. U njoj se traži:

Da zajednica istopolnih partnera/ki bude prepoznata i priznata zakonom

Da se na istopolne partnere/ke primenjuju propisi o podeli imovine ako ta zajednica prestane da postoji

Da istopolni partner/ka može da nasledi svog partnera/partnerku pod istim uslovima kao i bračni drug

Da istopolni partner/ka ima pravo nasleđivanja penzije u slučaju smrti partnera/ke

Da se istopolni partnerima/kama se omogući uživanje prava na zaštitu od nasilja u porodici

Da u slučaju bolesti jednog partnera drugi partner ima pravo da bude obavešten o njegovoj bolesti, toku lečenja i drugim činjenicama koje se tiču zdravstvenog stanja

Da istopolni partner/ka ima pravo da učestvuje u donošenju odluka u pogledu izbora medicinskog tretmana za svog partnera/ku

Da istopolni partneri/ke mogu jedni druge posetiti u zatvoru

Da istopolni partner/ka ima pravo da preuzme telo svog/je partnera/ke i sahrani ga/je

Možda pripadnici LGBTIQ+ populacije neće biti srećniji kada im bude omogućeno da sklapaju brakove i žive kao i svi drugi, ali je sasvim sigurno da ta promena nikako neće uticati na one što porodično šetaju uoči svake Parade ponosa.

Jasno je da peticije nemaju veliku moć, te da ne mogu da utiču na zakone, ali povećavaju vidljivost i dokazuju da u zemlji ima još onih građana koji veruju da možemo bolje. Na život, a posebno tuđi, na kraju, niko nema ekskluzivno pravo.

Milan Živanović

Porodične vrednosti u četiri zida

„Kako je u četiri zida?!“ pisalo je, čini mi se, na jednom transparentu na nedavno održanoj zagrebačkoj povorci ponosa. Čuvena sintagma „četiri zida“ postala je uzrečica svih homofoba koji sebe ne vide kao homofobe, već kao fine porodične ljude. Sve im je u redu, ali – dok se odigrava u četiri zida.

Naravno, nikad nije reč o njihova četiri zida. Oni svoju ljubav, a naročito mržnju i nasilje, slobodno demonstriraju na ulicama. Njihovi su svi javni prostori, trgovi, kafići, mesta u javnom prevozu, neretko i u javnim preduzećima... Govorom tela, a i bukvalno, stavljaju drugima, drugačijima i onima koji su u manjini do znanja da je ovo njihov grad, njihova država, njihov svet u kojem se živi po njihovim pravilima.

Takvo ponašanje i razmišljanje uklapa se po svim parametrima u definiciju života s privilegijama kojih nismo svesni. Jer, biti privilegovan ne znači imati lagodan život, već život bez teškoća sa kojima se suočavaju isključivo oni koji su u manjini ili drugačiji, koji odskaču od „norme“ i zbog toga ispaštaju. A norma u ovom svetu jeste beli heteroseksualni muškarac. Svi ostali su tu kako bi zadovoljavali njegove potrebe i podupirali njegov put do vrha. Svaki pojedinac ili organizovana grupa koja bi se protiv toga pobunila ili tražila jednakost, ista prava i šanse, izborila bi iste možda, eventualno, za nekoliko decenija, pa čak ni tad ne bi sve išlo glatko. Svedoci smo toga i danas.

Četiri zida i zatvoren prostor belom hetero muškarcu čine se kao idealni za sve druge – kuća je postala sinonim za život žena i dece, kavezi su tradicionalno rezervisani za životinje, ne tako davno bili su i za ljude drugih rasa... U ta četiri zida svakom je dozvoljeno da radi šta hoće, zar to nije sloboda?! Sve dok i oni nisu morali da budu zatvoreni u ta „četiri zida“ i život vode samo tu, daleko od javnosti, od očiju drugih i budu upućeni samo na sebe i svoju porodicu. Neko drugi je propisao karantin, naredio privremeno zatvaranje, obustavu rada svih ugostiteljskih objekata i, uopšte, institucija u kojima se odvija kulturni i javni život.

Odjednom su ta četiri zida postala tesna; odjednom su o ljudskim pravima počeli da govore oni koji su im se podsmevali ili ih ignorisali, odjednom su se svi ti ljudi setili i prava životinja, dece koja ne idu u školu i ne mogu da se druže; osetili kako je teško disati pod maskom, koliko boli prinuda, koliko košta sloboda, šta znači biti sputan... Osetili, ali nisu osvestili. Jer, da bismo nešto osvestili i postali senzibilisani za probleme drugih, potrebno je načiniti niz neprijatnih koraka, suočavanja sa samim sobom, sopstvenim pogrešnim predstavama, svega što nam je nametnuto... Najzad, potrebno je suočiti se i sa tim drugim, saslušati ga, razumeti, pa tek onda polemisati.

Odjednom je život u četiri zida postao još teži jer su ljudi bili primorani da budu upućeni jedni na druge. Paradoksalno, čini se da su se najviše protiv karantina bunili oni koji cene „porodične vrednosti“. Odjednom su 24 sata s porodicom bila previše. Zatvoren prostor u kojem može da se radi šta se god poželi, i to sa navodno voljenim ljudima, nekako nije bio dovoljan za sreću, čak niti za bazično normalno funkcionisanje.

Kakve to porodice i s kim pravimo ako se radujemo svakom danu bez njih, posebno je pitanje, ali zašto ne dozvoljavamo drugima da to isto čine, naročito ako se tome raduju i istinski žele da zasnuju porodicu (a ne zato što to tako treba, recimo), pitanje je kojim će se baviti neke buduće generacije ili civilizacije. Nadajmo se da će nam se smejati i da im neće biti jasno s čim smo tačno imali problem.

Peticiju potpišite ovde.

Sandra Dančetović

Oceni 5