FIlm "Gûzen to sôzô – Wheel of Fortune and Fantasy" (2021)
Wheel 01 S

Photo: Five Stars Film

Ljubav ja kada shvatimo da postoji i neko drugi osim nas

Ljubav se nemilosrdno troši, uglavnom jezikom. Osećanje se podrazumeva, pa se onaj koji ga ne poznaje uglavnom doživljava kao „ne-normalan“. Tu se naravno misli na poznavanje ustaljenog seta pravila – partner je suprotnog pola, neuprljan, veran, monogaman, moralan i savršen. U njega/nju učitavamo sopstvene ideje o ljubavi, koje najčešće nisu ništa drugo nego strah od samoće.

„Ljubav ja kada shvatimo da postoji i neko drugi osim nas“, napisala je jednom književnica i filozofkinja Iris Murdoch. Jasno je da to nije lako – od samog početka se za nju hvatamo kao za nešto od čega nam zavisi život. To je isprva tačno, budući da nismo sposobni da istrajemo bez naklonosti roditelja, ali s tom praksom nastavljamo i dalje – maštamo o drugoj polovini koja će nas dopuniti i konačno učiniti da budemo celi, o prinčevima koji su hrabri – jure k nama spremni da nas otrgnu od samoće, o ljubavnicima koji će nam reprizirati bezuslovnu ljubav koja u stvarnom svetu ipak nije moguća.

Naklonost je u toj jurnjavi postala proizvod, reklama za sapun, priča o Disney junacima kojima je jedini cilj da žive srećno do kraja života. Ta sreća je naravno nedostižna, pa mnogi provedu svoje živote duboko nezadovoljni jer je nisu pronašli. Umesto da se duboko zagledamo u sebe i u druge, biramo bajke o partnerima/kama od kojih nas deli samo jedan profil na nekoj od dejting aplikacija.

Ljubav je trapava, neuredna, putevi joj nisu ugaženi, pa sve mora sama. Nestrpljivi smo da je dočekamo, a kad dođe obično nije ono što smo zamišljali. Ogrezli u izmišljene ljubavne priče sve smo već unapred planirali – ako neko odstupi od scenarija koji pišemo od rođenja, zauvek je izgubljen.

Zbog toga su nam važni autori koji prave drugačije ljubavne priče, pa makar bile i nezrele, patološke, povremeno opasne. Na primer japanski reditelj i scenarista Ryūsuke Hamaguchi. Prošle godine je napravio čak dva filma – Doraibu mai kâ, svetu poznatiji kao Drive My Car i Gûzen to sôzôWheel of Fortune and Fantasy. Prvi je omađijao publiku, ušao u trku za Oskara, dok je drugi donekle ostao po strani.

Wheel of Fortune and Fantasy je omnibus, skup od tri kratke priče, a gledaoci više vole zaokružene, cele filmove, nacrtane do detalja. Ispostaviće se da je to ovog puta pogrešno. Svaki od tri dela izaziva gužvu emocija, zamršeno klupko koje nas ne žulja samo zbog toga što smo sigurni da će na kraju sve biti u redu. Autor nam to ne obećava i ne daje, u želji da nas izleči od romantičnih drama iz kojih smo decenijama požudno sisali ideje o tome šta bi ljubav trebalo da bude.

Ti su nas filmovi upropastili, napravili mesto za društvene mreže koje nas dalje lažu da je savršenstvo moguće – običaj da se glavni junaci i junakinje transformišu u nešto što je po ukusu željenog partnera se preneo i u stvarni život. Sve je tu savršeno, od Nirvane do teretane, osim što nije.

Hamaguchi želi da nas podseti na to, što nije prijatno. Tri ljubavi u Wheel of Fortune and Fantasy najčešće i nisu ljubav, već eho žudnje i potrebe za povezivanjem. Potencijal za uzvišena osećanja postoji, sigurno više nego u filmovima o belim, strejt muškarcima koji krote žene kako bi mogli da ih vole, a sadržan je u mogućnosti da vas neko zaista vidi, da vas pronađe i u običnom razgovoru.

Prva priča (Magic ili Something Less Assuring) je o ljubavnom trouglu, o želji za posedovanjem, a najviše o tome koliko sitnice mogu da promene dalji tok života. Druga (Door Wide Open ) je o tajnama, neverstvu, o zamkama i erotskoj književnosti – želja da neko masturbira uz zvuk vašeg glasa može da bude jednako važna kao i ona da nas voli do kraja života. Ili bar više moguća. Treća (Any Day Now) je verovatno najlepša.

Dok razmišljamo o prošlim ljubavima, manje ili više svesno biramo da zaboravimo sve ono što nije bilo dobro – a sigurno je da mnogo toga nije, inače bi trajalo. Ako bi neki kompjuterski virus otkrio sve skrivene i obrisane mejlove, otvorio sve foldere i oživeo razgovore koje smo i sami u međuvremenu zaboravili, sasvim sigurno bismo potpuno napustili bivše ljubavi. Bezbedni bi bili samo oni koji nam na poruke nikad nisu odgovorili.

Junakinje treće priče žive usred jedne takve distopije – internet je mrtav, a s njim i svi oni čije smo adrese i brojeve telefona potisnuli kako bismo oslobodili prostor za čuvanje informacija kojima nas bombarduju svakog trenutka.

Moka se vraća u rodni grad, na godišnjicu mature. Nikoga ne pamti i niko je se ne seća. Doduše, došla je s jednim ciljem – da sretne bivšu partnerku i kaže joj sve što joj je na srcu. Ispostaviće se da je i tu ne služi pamćenje i da nekadašnju ljubav vrlo lako može da zameni slučajnom prolaznicom.

Otvorenost ponekad donosi najbolje stvari u životu. Ko zna šta bi se dogodilo da smo sve strance koji su bili voljni da uđu, pustili u svoje domove. Neki bi nam ukrali srca, neki bubrege, ali život ne bi stajao u mestu. Za Moku je ta strankinja Nana, a brzo će se ispostaviti da nije ona koju je želela da vidi. Ili možda baš jeste.

I Moka i Nana će dobiti priliku da ponovo prožive neke ljubavne detalje iz prošlosti, potpuno bezbedno, jer su ulozi manji nego s onima koje su ih ignorisale i napustile. Iz toga se razvija topla, moćna priča o tome šta povezanost zapravo jeste – nismo li u većoj vezi sa onima koje stvarno čujemo, pa makar bili i stranci, nego s onima s kojima godinama, čak decenijama, negujemo nevidljivost.

Tu se nameće paralela s gruzijskim filmom Comets iz 2019. godine – i tu se dve žene sreću nakon 20 godina, jednako namučene zbog ljubavi od koje su odustale u mladosti. Film, kao i treća epizoda iz Wheel of Fortune, precizno pojašnjava sve strahove s kojima se kvir osobe suočavaju od početka života, posebno s prvim ljubavima, ali i kajanje koje nikada ne prestaje.

Najlakše je voleti one koje smo brižno negovali u svojim glavama, sve dok nisu porasli toliko da su uništili svaku novu šansu za ljubav. Savršenu ili nesavršenu.

Oceni 5