Ljubav posle koncentracionog logora

Film može da posluži kao uteha. Na tome se donekle temelji i dokumentarac Nelly & Nadine, priča o ljubavi koja se pojavila sasvim neočekivano i spasila dva života (možda i više). Reditelj Magnus Gertten je u jednom intervjuu rekao da je nastao kao posledica njegovih prethodnih filmskih odluka, kao da je u čitavu priču prste umešala neka viša sila, entitet u koji veruju oni koji nisu sposobni da se nadaju bez nečije pomoći.

U pomenutom razgovoru Gertten kaže da se retko koji reditelj odlučuje za teme koje se tiču Drugog svetskog rata, budući da je tema obrađivana bezbroj puta. Kada je počeo da radi na filmu Harbour of Hope, bojao se baš toga – da neće saznati ništa novo. Na premijeri 2011. godine ga je sačekalo iznenađenje – mnogi su u dokumentarnim snimcima na kojima su oni koji su preživeli nemačke koncentracione logore prepoznali svoje bližnje, ili sebe.  To ga je motivisalo da 2015. godine snimi još jedan dokumentarac, a Every Face Has a Name je još jednom prikazao preživele, da bi gledaoce podsetio da se iza svakog snimljenog lica krije ceo jedan život.

Nakon što je Every Face Has a Name prikazan u Parizu, Gertten je primio poruku u kojoj mu je Sylvie Bianchi rekla da zna priču o jednoj od žena sa snimka.  U pitanju je Nadine Hwang, ćerka kineskog ambasadora u Španiji koja je 1944. godine uhapšena i poslata u koncentracioni logor Ravensbrück.

Film počinje arhivskim snimcima iz 1945. godine, a među snimljenim ženama je i Hwang. Uhvaćene su u momentu kad su stigle u Malme – nasmejane, uprkos tome što su sećanja na strahote još uvek bila sveža. Nadine stoji među njima, ne osmehuje se i ne maše kameri, već gleda direktno u nju. Zalizana, crna kosa i beli šal oko vrata služe kao okvir za taj pogled. U njenim očima je neka neizreciva dubina, koja kao da traži nešto što joj pripada. Hwang u tom trenutku ne zna jednu važnu stvar – da li je živa ona zahvaljujući kojoj je preživela.

Odgovor je mogao zauvek da ostane sakriven, ali se zahvaljujući Sylvie Bianchi to nije dogodilo. Unuka Nelly Mousset-Vos, žene koju je Nadine srela u koncentracionom logoru, je odlučila da prekine višedecenijski tišinu i da s nama podeli jednu ljubavnu priču koja se od osamdesetih godina prošlog veka krila na tavanu njene kuće u ruralnim delovima Francuske.

Priče o LGBTIQ+ parovima su brisane iz istorije, ljubavnici su u očima javnosti ostajali prijatelji/ce, cimeri/ke, rođaci/ke. Među porodičnim fotografijama porodice Bianchi se sakrila jedna takva pripovest, ljubav između Nelly i Nadine koje su se upoznale tokom Drugog svetskog rata u logoru, te se nakon oslobođenja ponovo sastale i ostale zajedno do 1972. godine, kad je umrla Nadine.

Sylvie Bianchi još na početku filma kaže da su kutije ostale zatvorene jer je čekala da dobije snagu koja je potrebna da bi se o takvim stvarima više znalo. U kutijama su se pored fotografija našla i pisma, te memoari Nelly Mousset-Vos. Nastali su iz dnevnika koji je vodila u logoru, a u njima su ratne strahote, a usred njih nešto neočekivano – ljubav.

Nelly nam je ostavila sve što nam je potrebno da bismo poverovali u ljubav koja traje. Ako iznemogli od gladi, straha i teškog rada ostanete sposobni da vidite, doživite i na kraju zavolite drugo ljudsko biće, onda ste vlasnik priče koju bi svi trebalo da čuju. A mogla je da izgori, da nastrada, da bude izbrisana kao mnoge druge gej ljubavne priče. I Nelly i Nadine su bile nečija porodična tajna, a o njihovom odnosu se nije govorilo. Iako su živele zajedno skoro trideset godina, za svet su ostale dve odvojene žene, iako su u stvarnosti bile jedno. Nije ih ta jedinstvenost umanjivala, u zajedničku ljubav su unele dve veličine, zbog kojeg nisu bile tek srodne duše, već dve sile koje su sporazumno podelile životnu priču.

Ljubavna priča koja se lagano otvara pred našim očima je poput bajke. Dok akteri filma skidaju prašinu s nasmejanih lica i pisama, razdaljina između nas i Nelly i Nadine se smanjuje. Upadamo u razmake između reči, kao u provaliju sa skrivenim blagom. U te šupljine koje zjape usred izjava ljubavi je stala čitava suština života – priča o ljubavi koja je spasila živote.

Bianchi u jednom trenutku kaže da u detinjstvu nikada nije ni pomišljala da je Nelly zaljubljena u Nadine. Za nju su one bile dve žene koje su živele zajedno, prijateljice. Ništa bolje od toga ne objašnjava bolje mehanizam koji je obrisao toliko LGBTIQ+ osoba – sramota i nemogućnost da se zamisli da dve osobe istog pola mogu da osećaju duboku ljubav su proždirale živote kao slatkiše.

U Nelly & Nadine su i arhivski snimci za koje je zaslužna Nadine. Na njima je Nelly. Dovoljan je jedan pogled pa da se razume koje su razmere te ljubavi. Tu su i druge stvari – na primer deo iz dnevnika koji je Nelly zapisala osam meseci nakon što je Nadine preminula: „Draga moja snimateljko, nadgrobni spomenik je postavljen. Znala bi to da još uvek možeš da znaš stvari iz ovog sveta. Zašto opet vodim dnevnik? Znam da je morbidno, ne mogu to da poreknem. Ali pišem tebi. Nisam kriva što me svaki pokret koji napravim, sve što dodirnem, podseća na tvoje ruke, na tvoje telo. Nema nikoga da primeti novu haljinu, da mi pomogne da je zakopčam. Čekam te, kao da si negde otputovala. Čekam da se vratiš“. Nadine se nije vratila, Nelly joj se pridružila petnaest godina kasnije.

Ovakve priče se i dalje brišu – niko nije želeo da objavi memoare koje su Nelly i Nadine zajedno uredile, a dokumentarni film Magnusa Gerttena se ne prikazuje u Poljskoj, te drugim zemljama u kojima je homoseksualnost još uvek hir, greh, ili nešto treće.