O ratu, miru, mržnji i štruklama: Iz Niša, preko Čakovca, do Murskog Središća
Vtrs 01 S

Da izgore mračne godine: Krijes u Murskom Središću

Photo: Srđan Stojiljković

Ljubav se ne trži niti ne kupuje

Prkosno sam se vozio Hrvatskom u zvezdinom dresu. Nekadašnji autoput „Bratstvo i jedinstvo“ odjekivao je tišinom mojih misli; iako nisam znao kako se tačno sada zove - Autoput Oluja, ili Autoput tužnih traktora, znao sam da sam sada pun teških misli od nagomilanih godina i promašenih očekivanja.

Taj autoput u mom davnom sećanju bio je isključivo link između Beograda i Zagreba, a zapravo išao je dalje, sve do Jesenica. Ko bi rekao? Kao da nešto uopšte može da se prostire izvan četničko-ustaških okvira, te tako velike ljubavi ispunjene najtananijom mržnjom. A onda sam se živo setio tih ružičastih osamdesetih, svih tih odlazaka u Zagreb na utakmice sa Dinamom, potom nekih potpuno sanjivih prolazaka kroz Zagreb, sve do Splita i Poljuda, a onda i mog dugog putovanja do Ljubljane u vojsku - pa još dužeg puta nazad – kući u Niš; a, zapravo misli su mi samo oivičavale betonske kućice pokraj autoputa sa izbledelom reklamom Elektronske industrije. Kao da je ta slatka mladost postojala u drugoj, većoj državi!

Ah, sećanja! Onda prekid, dugi prekid sa sve ratnohuškačkim izveštavanjima, pa sada. Ovi magični trenuci kada mi sve izgleda tako egzotično, drugačije i isprano, oh, taj pogubni uticaj devedesetih na sve te godine koje su pojele nada i konačna neverica, potom i moje sopstveno nerazumevanje divljaštva tih istih devedesetih, iako sam ih, mislio sam, zamandalio u neku donju fioku, a onda ih zaključao i progutao taj tako gorki ključ.

Oblaci su, uprkos svemu, isti na obe strane. I to sunce koje sija.

Onda, benzinska pumpa i prodavac koji mi izgleda kao pripadnik Zbora narodne garde. Kratko je podšišan i sav napet. Ne primećuje moj dres, zabavljen kompjuterom koji odbija poslušnost. Na njegovim visokim zaliscima samo graške znoja. Nema čak ni traku sa hrvatskim grbom, nenaoružan je i ne vidi koliko sam prkosan. Obična pička. Hrvatska.

Šapućem: „Hej dečko, ta Slavonija je leglo ustaša i mrzitelja Srba, a ti ništa. Ne brukaj se, bre!“

Gleda me kao da sam mu stao na žulj.

„Izvolite.“

Izvolite? Kako to misliš? Reči mi sa usana padaju u ponor. Muk. Šta reći običnom ustaši koji ne pruža otpor? Da mu recitujem Jamu, možda. Da ga podsetim, makar.

Krv je moje svjetlo i moja tama.

Ajmo ponovo, dečko.

„Izvolite.“

Stvarno je Hrvatska puna mlakonja i slabića. Izvolite?

„Ma, samo razgledam.“

„Aha, dobro, dobro.“

Izlazim kao popišan. Vreli dan u Hrvatskoj se pretvara u bezveznu moru bez uzbuđenja. Malo me sramota što sam u zvezdinom dresu, pa kao Prustov mali dečak bez imena i identiteta, samo postojim bez emocija. I vozim dalje.

Prolazim hiljade izlaza za Zagreb, ignorišem, jer moj cilj je Mursko Središće. Ostavljam za sobom čuveni autoput i idem desno, da uletim u to Međimurje kao u sir.

Na mom stereu u kolima prigodna set lista. Upravo ide Darko Rundek i Ljubav se ne trži... Samo pokušavam da proniknem u mentalitet, posle toliko godina. Jebi ga, ne uspeva mi, pa prebacujem na Depeche Mode. To je ta topla voda koja mi je neophodna. Ovo drugo me zbunjuje. Sve drugo me zbunjuje.

Silazim sa glavnog puta, ka Čakovcu. Naplatna rampa. Prsim se i ističem zvezdin grb. Čovek iz kućice je nasmejan, gleda me kao roditelj.

Kaže: „Zvijezda je uvijek imala jak tim.“

Kažem: „I Dinamo.“

„Da, dok je Srećko Bogdan igrao tamo. Naš Jarni je igrao u Hajduku, ali ja navijam za Čakovec, iako smo u trećoj ligi. Ranije smo bili niže. Ali, Zvijezda je fakat najbolja. Dopada mi se tvoj dres.“

E, jebi ga. Šta sam vam ja? Putujući, omiljeni Srbin?

Plaćam putarinu, a potom se zaustavljam i skidam dres. Navlačim običnu majicu, bez natpisa. Šta će sada da vam smeta, Hrvati, možda moja registracija Ni? Ili vam odjednom ništa, baš ništa ne smeta? Odakle vam tolika ljubaznost?

Čakovec me podseća na Pirot. Gde je ta moćna zapadna kultura? Nekadašnja robna kuća je puna malih lokala, sablasno prazna i hladna. Izlazim da me osećaj kome sam se prepustio odvede među ljude. Hrvate? A oni, svi nešto žure, opterećeni kreditima i teškim mislima, ni pomena od ljudi sa noževima u zubima. Onda, odjednom, tračak nade da ima ustaša u ovom gradu koji se tako lagano ljulja u sopstvenoj dosadi. Vidim štand sa veteranima-braniocima koji skupljaju priloge za žrtve rata. Pa, to mi reci! Sada bi mi zvezdin dres dobro došao. Prilazim štandu prkosno, vadim dvesta srpskih dinara i nemarno ih stavljam na pult, među kockaste flajere. Čovek bez ruke mi se smeši. Svojom jedinom rukom se tapše po grudima i namiguje mi. Ne mogu da ga gledam. Gde mu je mržnja? Zahvaljuje se, a ja se postiđen odbijam od tog njegovog štanda i plovim dalje. Niko ne detektuje da imam srpske oči, srpsko srce i otužnu bol zbog svega. Vraćam se u auto koji niko nije oštetio i nastavljam dalje.

Prolazim kroz živopisna sela, sve više uveren da ljudi jesu ljudi, bilo gde. Svi oni sa svojim problemima, svojim očekivanjima i srećom.

Stižem kod svojih srpsko-hrvatskih domaćina u Murskom Središću. Svi nasmejani i gostoljubivi. Pitaju me kako sam putovao. Problemi? Iako želim da mi brada zadrhti, da se požalim na hudu sudbinu i da ispričam kako su mi radnici na pumpi ili ljudi na ulicama pokazali mržnju, samo sležem ramenima i pomalo me sramota da se ništa loše nije dogodilo.

Nude me rakijom. Ne odbijam. Pričamo o vremenu i o životu.

Pojavljuju se njihovi omiljeni susedi (u Srbiji je ovo malo poznat pojam), pa sam baš znatiželjan da ih bolje upoznam. Oni su nasmejani, ja sam im čudan. Pružaju mojim domaćinima tanjir sa štruklama. Sedaju i svi pijemo rakiju. I ćutimo. Smeškamo se do granice pristojne ljubaznosti. Sve reči su nam pojele misli koje su nam se kotrljale po devedesetim, i odjednom, začuđeni shvatamo da smo svi od krvi i mesa. Nigde vampirskih zuba, masne brade (jbg. ćosav sam), noževa u zubima i želje za klanjem. Opipavamo se kao deca prilikom prvog susreta u vrtiću bez roditelja. Onda kreće priča o voćkama u dvorištu, psima koji nam se češu o noge, cestama i putevima, o automobilima i fudbalu. Da, i o nogometu. To shvatam kao provokaciju. Zašto ne pričamo o košarci? Ali, svi ovi Hrvati su tako ljubazni da mi je pomalo muka.

Stariji gospodin kaže: “Fčera je hajdi dežđa palo.” Njegova žena klima glavom.

Onda, svi klimamo glavama i pozdravljamo se.

Potom kaže ženi: “Kaj, pemo?” Ona opet sva nasmejana potvrđuje.

Mašu mi i daju mi posebno široke osmehe.

Odmahujem im, sav smeten.

Moj domaćin kaže: “Večeras idemo na krijes.”

Kažem: “Dobro.” I usput pitam: “Ok je da idem i ja? Mislim, da ne izazovem nevolje.”

Odgovara mi da su svi toliko pijani da nikog neće prepoznati. Uostalom, ja sam njegov gost. To je dovoljno za moju primarnu zaštitu.

Prihvatam. A onda se spuštam niz taj veseli tobogan, taman da probam sva moguća domaća vina Murskog Središća. I kobasice.

Na licu mjesta: Lomača u Murskom Središću

A onda učestvujem u paljenju ogromne lomače.

Zamišljam da sam inkvizicija i već vidim različite veštice iz mog sopstvenog života koje bez imalo stida penjem na lomaču. Da čujem taj vrisak kajanja.

Pijanstvo je savršeno u prijateljskom okruženju. Svi mi nazdravljaju kao da ne postoje veštice u mojim mislima. Možda bi mi, tako europski svesni čak i misaonih maltretiranja žena koje imaju veliki kapacitet maltretiranja muškaraca, zamerili na tako profanom i svedenom, nemaštovitom kažnjavanju osvedočenih grešnica.

Jedem kobasicu i razmišljam o svim tako lako uginulim godinama u kojima sam, ne znajući ništa, osuđivao sve ove dobre ljude.

Na kraju, ne znam ni sam zašto, setim se Srećka Bogdana i njegove savršene intervencije glavom u šesnaestercu, kada lopta dođe do Cice Kranjčara koji je samo prosledi do Snješka Cerina, a ovaj je samo ubaci u praznu mrežu.

Uzviknuo bih jetko: Zvezda!, ali samo se nasmešim i pokažem svim tim ljudima – Hrvatima, da je u druženju i razumevanju sreća. Lako je osuđivati. Čak i svoje grešnice skidam sa lomače i sve im opraštam. Iako znam da ću se pokajati već ujutru, sa prvim zracima sunca, ali sada sam zaista spreman za praštanje.

Znam da, sve te grešnice ne bi prihvatile moje pijanstvo i spremnost da praštam kao moju dobru volju. Naprotiv. Iscepale bi mi belu zastavu svojim opakim rečima i opet bi se vratili na staro. I svakako bi primetile da nisam dobronameran. To mi je tako poznato!

Ipak, sada im praštam. Kako grešnicama, tako i Hrvatima. Pomalo i Slovencima. Pijanstvo je pitomo.

Ali, znam, jutro će promeniti sve.

* Autor je književnik iz Niša

Oceni 5