Ljubav, smrt i roboti

Osvežavajući vizuelni tonik za one kojima je pažnja popustila nakon života koji su proveli pred ekranom dolazi u obliku serije Love, Death + Robots – cyber punk antologije koja u 18 epizoda okuplja animaciju, komediju, dramu i horor, a sve u naučno-fantastičnom okviru sa tvrdim povezom od post-apokalipse, ili bar apokalipse koja se približava.

Čini se da je ideja o utopiji mrtva već neko vreme, te se ova polako seli u steam punk okruženje, koje usled propasti sveta nudi više slobode nego bilo koja idila sa rajskim cvećem i građanima anđeoskog ponašanja. Nakon prve epizode - Sonnie's Edge – u kojoj je ta sloboda otišla i predaleko, te zamaglila granice između ljudskog i demonskog, između gladijatora i čudovišta koje se kontroliše, druga epizoda - Three Robots – priču o postapokaliptičnoj slobodi donosi u duhovitom, i nešto mekšem pakovanju. Istina, ta sloboda nije rezervisana za ljudska bića, budući da ih više nema, ali je podjednako važna i onima koji nisu od krvi i mesa, u ovom slučaju robotima-turistima koji su u post-apokaliptični grad, čini se, stigli iz daleka. Još od prve scene je jasno da je čovečanstvo odavno mrtvo, te da ljudsko postoji još samo u kostima, tekovinama kapitalizma koje su jače i od zubala vremena, i – mačkama. Ideja o mačkama koje se slobodno kreću između ruševina izgleda kao pomalo ironičan osvrt na trenutnu situaciju na internetu, i kao da obećava da će svi ti slatki video-mačići jednom zavladati svetom. Dakle, sve je u redu.

Od druge do četrnaeste epizode gledaoca očekuje niz horor i naučno-fantastičnih minijatura koje njegovu pažnju – od epizode Good Hunting, koja lamentira nad idejom ljubavi između čoveka i fantastičnih bića koja su ovladala veštinom menjanja oblika, te podseća na poguban uticaj koji modernizacija ima na prirodu i sve ono što nije izliveno od čelika ili betona, preko Fish Night koja kroz fantastične siluete davno izumrlih morskih grdosija šapuće čoveku da će se duhovi mrtvih zveri jednom vratiti po njega – oblikuju i usmeravaju ka epizodi Zima Blue, koja se, poput mnogih umetnika i filozofa pre nje, bavi idejom da jedno biće u sebi nosi sve što je potrebno i da je evolucija samo dodatni teret, a potraga samo želja za izvorom i sigurnošću.

Umetnik koji stoji rastrzan između potrebe za priznanjem i prave umetničke vrednosti tema je koja okupira pažnju, a Zima Blue ide još dalje, te u evoluciju uključuje i neorganske elemente koji i pored veštačkih delova u sebi ipak nose i nešto ljudsko. Umetnik-kiborg donosi i jedan zanimljiv preokret, u kojem tvrdi da nije sve poteklo od čoveka, i da je ono što izgleda kao čisto ljudsko ustvari proizvod komplikovane istorije i procesa koji umesto da oslobađaju ipak porobljavaju ophrvano biće i guraju ga sve dublje u izolaciju, budući da prepreka – to su drugi.

Nova cyber punk antologija Tima Millera drugačiji je pogled na budućnost, iako ponekad izgleda kao odjek iz prošlosti, te često zaliči na Heavy Metal iz 1981. Ako se na serijal pogleda kao na celinu, možda je najvažnije to što kultiviše ekstremnu ravnodušnost koja je postala glavna odlika čovečanstva, dok briše razlike između hvalospeva i krivice, budući da i jedno i drugo vode neminovnom kraju, i čoveka guraju u ruševine onoga što se jednom nazivalo civilizacijom.