U Zagrebu 1941. godine
Sexu 03 S

Photo: Elliott Erwitt

Ljubavna priča: Leo, Ratko i Vera

Osim nekoliko šetača koji bi u ovo doba jutra izvodili svoje ljubimce na prvo pišanje, park Ribnjak je bio pust. Volio sam ga zbog te privlačne osamljenosti jer bih u njemu sakriven od pogleda mogao u miru i tišini pročitati novine i napuniti baterije pred početak pisanja. Bio je to ritual koji nisam propuštao. Danas, nešto se tu ipak događalo; preko puta, ispod velike stare vrbe koja je rasla na rubu presušena korita gdje je nekada zaista i bio ribnjak, radnici su postavljali novu klupu. One lijepe stare drvene, izlizane vremenom i izrezbarene srcima zaljubljenika, mijenjali su novim, metalnim, od sjajnog nehrđajučeg čelika i s plastificiranim crnim sjedalima. Zamijenili su skoro sve i preostala im je još jedino ova moja na kojoj sam sjedio. Promatrao sam ih kako rade kad me škripa šljunka na stazi natjerala da odvratim pogled.

– Slobodno?

Stariji čovjek, susjed s kata iznad zgrade preko puta parka u kojoj sam stanovao, stajao je ispred mene. Površno sam ga poznavao, jedva da smo se i pozdravljali. Mada bih najradije rekao ne, klimnuo sam glavom i on je sjeo. Naravno, obistinilo se je ono čega sam se i bojao, nekoliko minuta kasnije započeo je razgovor.

– Vite one tornjeve Katedrale, sused?

Rukom je pokazao smjer.

– Sad se jedva vide od ovog drveća, al nekad vam se baš s ove klupice lepo mogla videti cela crkva, s krovom.

Klimnuo sam glavom ne gledajući ga. Pravio sam se da sam duboko zadubljen u čitanje, ali uzalud.

– A znate kolko se ljudi hitilo s nje? Mladi ste, vi to sigurno ne znate, al puno. Danas se tam gore na te tornjeve nemre, ali nekad se moglo kak se htelo. I najviše su se hitali mladi. Ljubav znate, i te stvari…

Iz pristojnosti, okrenuo sam se prema njemu i to ga je još više osokolilo.

– U moje vreme ljubovalo se tajno, tak da niko niš ni znal, ne ko danas, svako dela kaj hoće i nikog ni briga za ništ. Gole riti kam god se okreneš.

Išli su mi na živce ti penzioneri koji vuku uokolo ljude za rukav i dave ih svojim dosadnim pričama. Starci žive od uspomena i za uspomene i misle da su samo oni prošli sve i sva. Nisam imao srca prekidati njegov monolog, zapravo, molio sam sve svece da ne nastavi. Osim toga, imao sam dosta i svojih problema, pisao sam novi roman, a već deset dana nisam ukucao ni retka. Tko je mene slušao? Pokušao sam se vratiti novinama, ali uzalud.

– Znate sused, život vam je čudna stvar. Danas su ipak neka druga vremena, ljudima više nije važna ljubav, zapravo nisu više važni ni ljudi. Važne su priče. Novine su pune priča o kriminalu i prevarama, samo se o zlu piše. Nekad je crna kronika u Večernjaku bila na frtalj stranice, a poglečte danas. Na dve, tri, i više!

Uzdahnuo je i već sam se poveselio da je odustao, ali uzalud:

– Ima jedna priča tu z Ribnjaka, stariji je znaju, o Leonu i Veri. Možda bu vas zanimala, čul sam da vi pišete knjige…

Nisam se imao snage pobuniti, samo sam ga pristojno gledao i ponadao se da neće dugo.

– Pa recite, ali nemam baš puno vremena…

– Ma bez brige, nije niš dugačko, al je zanimljivo, bilo bi šteta da se zaboravi.

Primaknuo se malo bliže.

– Evo kaj se dogodilo. Tu negde još prije rata, onog drugog, tu su vam stanovali jedna Vera i jedan Leo. Tu, u ovoj kući dole, vizavi naše, vidite?

Pokazao je prstom negdje iza nas, preko ceste kojom je baš prolazio tramvaj.

– Oni su vam odrasli skup i u gimnaziju su išli zajedno. I tak, znate kakva su deca, kad je mala malo zrasla, onak, u pravu pucu, Leo se zaljubil. Pubertet. To je normalno.

Pored nas je prošla gospođa s crnim labradorom na dugačkoj uzici. Pas je imao sjajnu dlaku, ali je bio predebeo, pravi gradski. Vidjelo se da mu nedostaje šetnje i trčanja.

– I kak sam rekel, ta Vera je zrasla u zgodnu pucu, visoku, vitku s dugom plavom kosom i svi su dečki u kvartu bili bedasti za njom, a bil je i Leo samo ona to nije znala. I onda je došlo ljeto, a škola je završila. Stanovali su u istom ulazu, vite tam…

Ponovno se okrenuo i pokazao istu kuću kao i prije nekoliko minuta.

– Mala je bila je iz bogate familije. Židovi, znate. Nije imala braće i sestrih, bila je jedinica i roditelji su joj bili strogi, nisu joj dali da se z nikim druži. Mislim, z nikim iz kvarta, al se ona ipak potajno viđala z jednim Ratkom, sinom od jednog Srbijanca kaj je u Petrinjskoj držal birtiju. Ratko je bil zgodan dečko, visok, crn i jak i bahat, baš pravi fakin. Igral je i nogomet za Građanski, a znalo se da se bavil i švercom, kak i njegov stari. Malo malo pa bi im redarstvo došlo doma i tak. Njeni su nekak saznali za tu njihovu vezu i, Židovi ko Židovi, zabranili su joj sve izlaske. Leo pak, onak bedast i naivan, tak se zatreskal u nju da je vrebal svaku priliku kak bi joj prišel, al nije išlo sve do jednog dana. Vera je išla u Mesničku na klavir i jedino kad ju je mogel vloviti negde vani bilo je prije ili posle tih njezinih satova klavira. Jedan dan ju je pratil i, kakti slučajno, sreli su se u gradu. I tak je sve krenulo, počeli su se nalaziti. Problem su opet bili njezini doma, stari joj je brojal svaki korak i dobro je pazil kam ide i s kim se druži. Skužil je da se mala viđa s Leonom koji je pak isto bil iz židovske familije. To je starom pasalo, valjda si je mislil, kad već mora biti, bolje da je naš. Znate da se Židovi druže samo sa Židovima, ne, još pogotovo u ono vreme. I tak, Leo i Vera su se viđali, starci su bili mirni jer su stvar kontrolirali i sve je išlo kak treba. I trajalo je to par meseci, a onda jedan dan – iznenađenje. Leu je na vrata pozvonil niko drugi nek onaj Ratko. Malom bogme ni bilo svejedno i dobro se ustrtaril. Ipak je Ratko bil stariji fakin i na lošem glasu. Ipak, lepo su se seli i Ratko je Leu objasnil o čemu se radi. Kaj se dogodilo? Vera i Ratko su znali da su njezini protiv njihove veze i dogovorili su se da Vera odglumi da je prekinula z Ratkom i da ide z nekim drugim. Zajedno su odabrali Lea jer je bil balav i jer je bil očigledno zatreskan u nju, a bil je i najbliži. Plan je štimal i sve je klapalo kak treba do prije tjedan dana kad je Vera priznala Ratku da se fakat zaljubila u Leona i da ne želi više biti z njim, nek s Leom. Možete si vi to zamisliti?

Napravio je pauzu i pogledao me slavodobitno. Primijetio je da me priča zanima.

– I ništ, Ratko je štel uveriti Lea da prekine z Verom. Rekel mu je da oni misle ozbiljno, da su se potajno zaručili, da su se već prije njih dvoje dogovorili da Vera pobegne od doma, da je to među njima jako čvrsta ljubav, a da je veza između nje i Lea samo neki Verin trenutni hir. Leo je bil očajan i nije znal kaj bi napravil, jer Vera mu nije ništ o svemu tome pričala. Drugi dan našel se z njom kod Glazbenog paviljona na Zrinjevcu. Rekel joj je sve o sastanku s Ratkom i Vera je zaplakala. Rekla mu je sve i molila ga da joj oprosti. Onda mu je priznala i da je trudna z Ratkom i da ne zna kaj bi napravila. Doma nije smela ništ reći jer bi je stari vubil, Ratka više ne voli i ne želi uopće biti z njim, a nosi njegvo dete. Leo vam je tad imal sedamnajst, ni školu ni završil. Bil je smrtno zaljubljen u Veru, ali najgorje mu je bilo to kaj se ona dala tom Ratku i nosila njegvo dete. To je njemu bilo strašno.

Priču su prekinuli oni radnici preko puta. Završili su s poslom i neodlučno su krenuli prema nama. Pozdravili su i pristojno zamolili da se preselimo na onu novu tek postavljenu klupicu.

– Čujte, možete se pohvaliti da ste vi zadnji koji ste sjedili na ovoj staroj klupi i prvi koji ste sjeli na onu novu – rekao je jedan od njih smijući se dok smo se mi selili. A ta nova klupa bila je užas živi. Osim što se nikako nije uklapala u okoliš, hladna i neudobna, više je sličila nekom umjetničkom modernističkom eksponatu.

– Stali ste kod Lea – rekoh starom. – Onda kad je saznao da je Vera trudna.

Gledao sam ga pažljivo, jer sve je bilo dosta prozirno i naivno. Bilo je jasno da stari priča svoju osobnu priču, no koji je bio on od dvojce svojih likova, to je mene najviše zanimalo.

– Aha, da. Kaj je bilo dalje? Ništ, bila je to prava nesretna ljubav, ko iz romana. Jadna deca, bili su premladi i prebedasti i nisu znali kaj bi. Znate, u ono vreme da puca ostane trudna?! Samo tak? Toga vam u finim zagrebačkim familijama ni bilo.

– Pa što su na kraju napravili?

– Odlučili su se hititi s vrha Katedrale, eto kaj. To vam je onda bila ko neka moda, to hitanje s tornja.

– Ma da…

– Da.

– I bacili su se?

– E sad… To vam je pak jedna sasvim druga priča. Radi se o tome da je bilo ljeto, sedmi mesec četrdestprve. Pavelić je već prije tog, u travnju, proglasil Endehaziju i sve se spremalo za rat. Ljudi su bili preplašeni, al čujte… Kaj briga mladež za rat? Ljubav je ljubav i njih dvoje, onak blesavi, lepo su se odlučili skočit s tornja. I skočili bi oni, ali kaj mislite kaj se dogodilo?

Slegnuo sam ramenima.

– Tu istu noć su došli ustaše s kamionima i sve ih otpeljale. Prek dvesto ljudi, skoro celu ulicu.
– Kamo?

– Kam? V logor, kam drugde. V logor.

– Sve?

– Skoro sve. Kolko se sećam, starog Müllera su odvezli u Savsku i tam su ga ubili, a Veru i njezinu mamu prvo su otpelali u Lobor-grad, pa u Jasenovac. Auslenderovi su jedno vreme bili zaprti na Zavrtnici, a onda su i njih podelili. Stara je deportirana u Auswitz, a stari i Leon su završili u Jasenovcu.

– A Ratko?

– E, Ratko. On se jedno vreme skrival po Zagrebu, a onda je pobegel u partizane.

– Znači, nisu svi poginuli?

– A ko je rekel da jesu?

– Pa mislio sam kad ste rekli…

– Ne. Neki su preživeli, a nekih više nema. Takav je život. Čudan.

– Pa dobro…

Bilo mi je neugodno, ali morao sam pitati.

– A kako vi to sve znate. Mislim, te detalje i sve to. Jeste bili možda s nekima od njih u rodu? I gdje su sad ti ljudi?

Čim sam to izrekao, osjetio sam da sam pitao nešto što nisam smio. Odgovor je bio grub, štur i kratak.

– Nije važno. Puno je vremena otad prošlo. I koga danas briga za ljude, važna je samo priča, kaj ne?

Ustao je bez riječi, lagano se naklonio na pozdrav i krenuo prema izlazu iz parka. Dok je nestajao iza gustog raslinja pratio sam ga pogledom. Imao je taj starac potpuno pravo; bila je to dobra priča, istinita i moguća, ali ipak malo puno, pa i previše staromodna. Danas, takva kakva jest, kao priča o nesretnoj i nerealiziranoj ljubavi, ona fakat nikoga ne bi zanimala. Baš nikoga.

*Priču prenosimo s prijateljskog portal Radio Gornji Grad

Oceni 5