Internalizovana homofobija i druge strašne stvari
Pride 01 S

Photo: Screenshot

Ljudi koji mrze Paradu ponosa

„Neka neko pobije te pedere“, promumlao je tip koji je sedeo pored mene. Zvaću ga Džejk. Autobus se lagano spuštao niz ulicu, zastave duginih boja su se vijorile na povetarcu. Parada ponosa je bila zakazana za popodne. Osetio sam da se Džejk suzdržava, kao pas koji još nije spreman da napadne. Govor tela je ipak upozoravao na agresiju. Bilo je jutro, i proći će sati dok kvir ljudi ne izađu na ulice. Džejk je mrzeo i samu pomisao na to.

I Džejk i ja smo iz Oklahome, a u tom trenutku smo bili na ekskurziji – tek smo stigli u Vašington, bila je 2008. godina. Ja sam put dobio zahvaljujući eseju s kojim sam pobedio na takmičenju, on kao deo grupe učenika iz poljoprivredne škole. Delili smo i hotelsku sobu i krevet. Već mi je prve večeri namignuo, senzualno se ugrizao za prst i pitao me „Je l voliš da se maziš?“. Brzo mi je postalo jasno da je Džejk užasna osoba.

Budući da je malo pre toga poželeo smrt svim učesnicima Parade, samo sam zakolutao očima. Reči koje je upotrebio su bile ekstremne, ali u njegovom stavu nije bilo ničeg jedinstvenog. Ja sam još uvek bio u srednjoj školi, nisam se autovao. U stvari nisam ni sam znao mnogo o sopstvenoj seksualnosti. Jaz između mene i osoba koje idu na Prajd je bio ogroman, toliko da skoro ništa nisam osetio zbog gadosti koje je Džejk govorio. Nije pričao o meni, bar sam tako mislio.

Odrastanje u strejt svetu znači da nas heteroseksualci uče šta da mislimo o gej ljudima, čak i onda kada smo sami gej. „Ne podnosim Parade ponosa“, rekao sam svojim prijateljima jedno veče. Već sam bio na koledžu. Autovao sam se malo pre toga, a svi oko mene su bili strejt. Ta situacija je bila nova za mene koliko i za njih. Gledali su me kao da sam drugi čovek, zapitkivali kakve tipove volim, otkad znam da sam gej i tako te gluposti. Pitali su me i o Paradama ponosa.

Ni danas nisam siguran šta sam hteo da postignem odgovorom koji sam dao. Nikad pre toga nisam bio na Prajdu, niti sam znao kako to sve izgleda. U glavi su mi bile slike napravljene od stereotipa – muškarci plešu u donjem vešu i gađaju se konfetama. Možda sam rekao da ih ne podnosim da bih vratio onaj jaz od pre nekoliko godina, da bih se razlikovao od tih besramnika. Bio sam primoran da ih odvojim od sebe – to je bilo nešto što se od mene očekivalo. Nisam hteo da budem kao oni – društvo je od mene očekivalo da se razlikujem zato što sam gej. Bar sam tako mislio.

A možda se radilo o strahu. Uskladištio sam u sebe svaku uvredu, svaku ružnu stvar koju sam čuo o gej ljudima, iako sam se pretvarao da se mene to ne tiče i da mi ne smeta. Ignorisao sam užasne stvari, nasilne stvari poput onih koje je Džejk govorio. Istina, ja sam gej, ali nisam od onih gejeva koje ljudi mrze, od onih koji privlače pažnju.

To što sam te večeri osudio Paradu ponosa je bilo zgodno – spakovao sam sve što ljudi mrze u jedan protest i potom ga odbacio. Nisam se mnogo razlikovao od homofoba koji čuvaju čast svojih umišljenih porodica. Mrze ih zato što se parade vide, upadaju u oko javnosti. „A zašto vam je uopšte potrebna Parada?“ je često pitanje (u Srbiji: Na šta ste to ponosni?), a postavlja se zbog toga što samim svojim postojanjem Prajd primorava kritičare, homofobe i druge „porodične“ ljude da u događaju i sami učestvuju. „Ne morate to da nam nabijate na nos“, kažu.

„Nabijanje na nos“ je još jedna uobičajena pritužba, jer u korenu svakog straha koji mori strejt muškarce leži izmišljotina: mit o strašnim gej muškarcima koji samo žele da ih pipaju bez dopuštenja, da ih objektivizuju, da im slome muškost. Iako tog jutra na ulici nije bilo nikoga, Džejk je osetio potrebu da se brani. Godinama me progonila njegova reakcija – mislio sam da ću ako je rešim uspeti sve da razjasnim.

Ono što sam otkrio je da mržnja prema Paradi i „gejevima koji su previše gej“ nije rezervisana samo za strejt muškarce. Mnogi gej muškarci reaguju slično, a zato što su naučeni da taj protest vide kao napad, da ga dožive kao uznemiravanje. Svakoga dana svedočimo tome da se oni koji su „previše gej“ kažnjavaju nasiljem, pa te postupke i sami kopiramo u nadi da nas neće stići ista kazna. Kažnjavamo i sebe ako baš moramo, a kako nas drugi ne bi preduhitrili. Beli, gej, cis muškarci su najbliži privilegijama koje uživaju njihove strejt kolege, pa se neretko udaljavaju od Prajda i svega što je gej, ne bi li zadržali ono što smatraju prednošću. A to nije oslobođenje, naprotiv. Ipak, nekima je dovoljno.

Mizoginija i mržnja prema svemu ženstvenom su stubovi na kojima se drži ono što se smatra muževnošću. One koji se percipiraju kao muževni nasilnici najčešće zaobilaze, što je prednost u odnosu na mnoge druge kvir osobe. Strah od ranjivosti je stalno prisutan, a Parada ponosa ga razgolićuje. Izlazi na površinu, napolju je, može da ga sakrije samo nasilno ponašanje – pridruživanje muževnom čoporu je štit. One kojima je to dostupno ne interesuje šta se dešava s onim LGBTIQ+ građana koji ne mogu ili ne žele da se kriju na taj način.

Na prvu Paradu ponosa sam otišao kad sam diplomirao. Sa mnom je bio Metju, jedan od mojih prvih gej prijatelja. Obukao sam majicu bez rukava i kratak šorc. Mislio sam da je to uniforma, iako nisam znao šta da očekujem. Pored nas je prošao kamion na kojem su bile drag kraljice. Bacale su perle na nas. Duge su bile na sve strane. Ipak nisam osetio transformaciju koju sam očekivao – mislio sam da ću kad jednom odem na Prajd konačno postati „prava gej osoba“. Nije se desila nikakva unutrašnja revolucija, ali sam uživao.

Danas razumem da je svaki Prajd drugačiji, jer ono što predstavlja zavisi od lokacije na kojoj se održava. Neke Parade su protesti. Neke su žurke. Druge se uklapaju u homofobične noćne more, jer liče na karnevale s mnogo alkohola. Šetao sam i na tim Prajdovima. Zabavni su. Neke Parade su porodični događaji. Kako sam menjao stav o Prajdu, tako sam se udaljavao od njih – pitam se da li su dovoljno radikalne, čini mi se da su previše „belačke“, da dominiraju cis gej muškarci. Na sve strane su reklame.

I danas srećem gej muškarce koji o Prajdu pričaju kao što sam ja nekad. Ne mislim da svako mora da uživa na Paradi ponosa, ali kad ih neko mrzi aktivira se neki alarm u meni. Mnogi gej muškarci na sličan način govore o feminiziranim muškarcima, o „zajednici (sceni)“. To je jezik kojim se služe da se udalje, da osude ono što su ih naučili da preziru (mrze). Taj rečnik je većina nas naučila još u ranom detinjstvu – na primer: šta se grlite tu k’o neke pederčine? Uče nas roditelji, teče, tetke, strine, komšije, slučajni prolaznici, vršnjaci. Neki gej muškarci i danas misle da ih taj vokabular odvaja od drugih kvir ljudi, da ih štiti od odbacivanja.

Pitam se da li svi gej muškarci koji preziru Prajd u nekom trenutku sretnu nekog Džejka i shvate da će uvek postojati oni koji ih mrze i koji žele da ih kazne. Pitam se i da li znaju, kao što ja nisam, da odbacivanje zajednice i Prajda znači da se plaše.

*Izvor Them, preveo i prilagodio Milan Živanović

Oceni 5