Opšta istorija gusara: O kapetanu Misonu (1)
Gusari

Photo: www.pirateshipvallarta.com

Ljudi odlučni da brane slobodu koju su im podarili Bog i Priroda

Njegovo rođenje i obrazovanje. Stupa na brod „Viktoar“. Posećuje Rim, upoznaje se s razvratnim sveštenikom. Kardinalov govor. Mison dovodi Karaćolija u Livorno. „Viktoar“ se upušta u borbu s dva broda presretača, Karaćoli ranjen. Mison se vraća kući; kratak opis Marselja; Mison i njegova družina ukrcavaju se na „Trijumf “. Zarobljen „Majski cvet“, kapetana Baladina; ponašanje francuskog kapetana prema engleskim zarobljenicima; njegov izvanredan govor. Potera za „Port Rojalom“, engleskim brodom s Jamajke; na povratku u Brest „Trijumf “ udara o stenu; kratak opis grada i luke; odatle odlazi u Rošel; Mison i njegova družina odlaze na Zapadne Indije. Povod za obrezivanje. Nova razmišljanja o budućoj državi. Osnivanje monarhije. „Vinčelzi“, engleski ratni brod leti u vazduh; Mison pozdravlja kapetana. Karaćoli izabran za poručnika; kapetan huška svoju posadu; jednoglasna odluka da se okrenu gusarenju. Priroda dobrog i lošeg magistrata. Apologija gusarenja; crna zastava odbačena, napravljena sasvim nova. Mison dobija poklon u vidu tanjira. Mison se obraća svojim ljudima. Objavljuje rat celom svetu; nadomak Svetog Kristofera zarobljavaju šalupu iz Bostona. Ratnim lukavstvom zarobljen korsarski brod s Jamajke. Korsarski brod opustošen; nailaze na „Dijanu“ i odbijaju je; između Kartagine i Portobela, „Viktoar“ se upušta u okršaj s dva holandska broda. Jedan holandski brod potopljen, drugi zarobljen; Karaćoli u Kartagini izlazi na obalu. Zarobljeni brod prodat Špancima. Dva engleska ratna broda na ivici da se sukobe jedan s drugim. Mison polazi u poteru za galijom, ali mu ova izmiče; posada sa zarobljenog holandskog broda odlazi s gusarima; u Floridskom zalivu zarobljavaju trgovački brod s Jamajke, pustoše brod uz veoma malu štetu. Dvanaest francuskih zarobljenika sa zarobljenog broda pridružuju se Misonu; njegova širokogrudost prema zarobljenicima; svoj brod polaže na bok. Stavljaju na glasanje kojim pravcem da pođu dalje i odlučuju se za obalu Gvineje. Zarobljen i opljačkan „Niuštat“; kapetanov govor, oslobađanje robova. Mison odlazi u zaliv Lagoa; čišćenje „Viktoara“ i zarobljenog broda. Njegov govor Holanđanima. Gusari zarobljavaju još jedan holandski brod na obali Angole, spaljuju ga i potapaju; Mison otpušta svoje zarobljenike prethodno zarobljenim brodom; jedanaest Holanđana priključuju se Misonu.

Ovaj zarobljava engleski brod, kapetan ubijen u borbi, sahranjen u zalivu Soldanija; pogrebna svečanost; trideset Engleza stupa u gusare. Karaćoli postaje kapetan zarobljenog broda; preostali Englezi nasamareni, izuzev oficira; krstare oko Johane; spasavaju posadu nekog engleskog broda; na Johani ih ljubazno dočekuju. Politika gusara: Mison, Karaćoli i ne-oliko njihovih ljudi uzimaju žene; neki ostaju na tom mestu, drugi se priključuju Misonu; kralj Mohile opseda ostrvo Johanu. Ljudi s Mohile poraženi; Mison isplovljava prema Mohili. Iskrcava se i ovima nanosi veliku štetu; kraljica Johane zahteva sprovođenje gledišta suprotnog Misonovom; ambasadori s Mohile; izvanredan govor jednog od njih. Izdajničko ponašanje Mohilanaca; Karaćoli ranjen. Lukavstvo kralja Mohile da se opravda; stav ljudi s Johane; drugo iskrcavanje. Gusari se vraćaju na Johanu; bračna osećanja žene s Johane. Način na koji se ubila. Odlučuju da pođu na obalu Mohile. Zarobljavaju portugalski brod; Karaćoli ostaje bez desne noge; vraćaju se na Johanu; Mison isplovljava prema Madagaskaru, ulazi u zaliv severno od Dijego Suareza. Skreće prema tom mestu radi naseljavanja, ali se vraća na Johanu. Njegov zahtev stanovnicima Johane i njihov pristanak. Gusari odlaze na Madagaskar; počinju s naseljavanjem; sreću se sa starosedeocima. Podižu selo.

Pošto je osmotrio zvaničan život sveštenstva, raskoš papskog dvora, i primetio da osim ljušture, u prestonici hrišćanske crkve, od religije nema ničeg drugog, počeo je da uobražava da sva vera nije ništa drugo nego uzengija za obuzdavanje duhova slabića

Mogli bismo da u pogledu života ovog gospodina budemo donekle detaljniji, zbog toga što nam je zaista nesvakidašnjim slučajem do ruku došao francuski rukopis, u kojem on sam iznosi pojedinosti o svojim postupcima. Rođen je u Provansi, u izvesnoj staroj porodici; njegov otac, čije pravo ime on krije, bio je pravi miljenik Fortune; međutim, budući da je imao puno dece, naša ništarija imala je zaista malo nade u pogledu neke druge sreće osim one koju bi mogao da izrezbari sopstvenim mačem. Njegovi roditelji postarali su se da mu pruže obrazovanje dostojno njegovog porekla. Pošto je položio humanistiku i logiku, i pošto je bio podnošljivo dobar matematičar, u petnaestoj godini poslali su ga u Anžer, (1) gde je proveo čitavu godinu spremajući svoje ispite. Otac je, po dečakovom povratku, nameravao da mu isposluje mesto među musketarima; međutim, budući da je ovaj po prirodi bio lutalica, i uveliko pod uticajem knjiga o putovanjima koje je čitao, izabrao je more kao životni poziv koji obiluje većom raznolikošću, i koje bi moglo da mu pruži priliku da zadovolji svoju znatiželju da obilazi zemlje. Pošto se ovako opredelio, otac ga je, uz preporuke i sa svim što ide uz to, poslao kao volontera na brod „Viktoar“, (2) pod zapovedništvom mesje Furbena, njegovog rođaka. Kapetan ga je dočekao sa svom mogućom pažnjom; njegov brod nalazio se u Marseju i imao je naređenja da odmah po dolasku Misona krene na krstarenje. Nije bilo ničeg što se tako poklopilo s očekivanjima našeg volontera kao što je bilo ovo krstarenje, na kojem se on upoznao s najznačajnijim lukama Sredozemlja, ali i stekao uvid u praktičan deo plovidbe. Postao je privrženik ovakvog načina života i bio odlučan da postane savršen mornar, što je od njega učinilo to da uvek bude među prvima kod jarbola bilo da opslužuje, bilo da skrati jedro, ali i veoma znatiželjan u pogledu različitih načina upravljanja brodom.​

Ni o čemu drugom nije razgovarao i često je odlazio do bocmana i stolara da ga, u njihovim kabinama, podučavaju o sastavnim delovima trupa broda i o njegovoj opremi, za šta im je izdašno plaćao; i premda je dosta vremena provodio s ova dva oficira, ipak se ponašao tako smotreno da ovima nikad ne bi pala na pamet nikakva prisnost, jer su neprestano ukazivali dužno poštovanje njegovoj porodici. Kad se brod nalazio u Napulju, isposlovao je dozvolu od kapetana da poseti Rim, za čim je uveliko žudeo. Od tog časa, mogli bismo da kažemo, počinju njegove nevolje; jer pošto je osmotrio zvaničan život sveštenstva (tako različit od onog uobičajenog među francuskim eklesijasticima), raskoš papskog dvora, i primetio da osim ljušture, u prestonici hrišćanske crkve, od religije nema ničeg drugog, počeo je da uobražava da sva vera nije ništa drugo nego uzengija za obuzdavanje duhova slabića, čemu su oni mudriji povlađivali, premda samo spolja.

Ta osećanja, tako nepovoljna po veru i po njega, postala su neobično privlačna posle slučajnog susreta s izvesnim raspusnim sveštenikom koji je, njegovim dolaskom (pukom slučajnošću) postao njegov ispovednik, a potom i njegov podvodnik i pratilac, jer mu je pravio društvo sve do smrti. Jednog dana, pošto mu se ukazala prilika, on se Misonu poverio da je religiozni život veoma dobar tamo gde čovek ispoljava pronicljiv, preduzimljiv duh i gde ima nešto prijatelja; jer takav bi se, za kratko vreme, izdigao do tako dostojanstvenog položaja u crkvi, za šta su izgledi za sve one ljude obdarene pameću predstavljali motiv da dobrovoljno na sebe navuku svešteničke navike. To što se papska država rukovodila istom politikom kao i sekularne kneževine i kraljevstva, to je predstavljalo preimućstvo ne samo kao ono što bi se računalo isključivo po zasluzi i čednosti. I, za pobožnog i učenog čoveka u očevini Svetog Petra nade nije bilo ništa više nego u bilo kojoj drugoj monarhiji, ne, još i manje; jer ovo je bilo poznato kao nešto stvarno, kao nešto što je čovek odbacivao kao snoviđenje, nešto gde se ne može pronaći zaposlenje; kao nešto čije skrupule mogu da se pokažu kao štetne; jer poslovica kaže: religija i politika nikad ne stanuju u istoj kući.

Što se naših državnika tiče, ne uobražavajte da ih crvena odora čini manjim dvoranima od onih iz drugih naroda; oni znaju i idu za Reggione del Stato (3) (dobro skovan izraz koji označava lični interes), uz što više prepredenosti i što manje savesti, kao i kod svakog svetovnog čoveka; i vešti su tamo gde se veština zahteva, i bezočni i drski kad se dokopaju tako velike vlasti koja im omogućava da ugnjetavaju narod i veličaju svoje porodice. Kakva je njihova etika možete da pročitate u Praktikumu njihovih života, a njihov stav o religiji možete da doznate iz izreke izvesnog kardinala: Quantum Lucrum exista fabula Christi! (4) koju mnogi od njih navode, premda nisu toliko sišli s uma. Što se mene tiče, prilično sam se umorio od te farse, i gledam da ugrabim prvu priliku da odbacim tu naviku prerušavanja; jer razum mojih godina nalaže mi da prvo treba da silne godine provedem u oskudici, i pre nego što uspem da se uzvisim dotle da učestvujem u kvarenju naroda, bojim se da ću biti isuviše star da uživam u zadovoljstvima i raskoši; i, budući da sam neprijatelj odmerenosti, strahujem da nikad neću uspeti da delam shodno svojoj prirodi, i da kao istinski hipokrita uspem da se izdignem do bilo kog značajnijeg položaja u crkvi. Moji roditelji nisu se posavetovali s mojim duhom, inače bi mi umesto dve brojanice udelili mač.

Mison ga je posavetovao da pođe s njim kao volonter, i ponudio mu novac za odelo; na taj predlog, sveštenik je prosto poskočio i onda je Misonu stiglo pismo od kapetana da pođe u Livorno, (5) i ostavio mu da bira ili da dođe u Napulj, ili da pođe kopnom; Mison je izabrao ovo drugo, a dominikanac, kojeg je ovaj snabdeo novcem i obukao kao pravog gospodina, odbacio je svoje navike i pošao dva dana ispred njega; zaustavivši se u Pizi zbog Misona; odakle su zajedno otišli u Livorno, gde su pronašli „Viktoar“, na kojem su senjor Karaćolija, po preporuci prijatelja, primili na brod.

Kad je osetio dejstvo sopstvene verske argumentacije, obrušio se na vladu, ukazujući na to da je svaki čovek rođen slobodan i da je imao isto onoliko prava na ono od čega živi koliko i na vazduh koji udiše

Dva dana pošto su digli kotvu odatle i posle nedelju dana krstarenja, naišli su na dva broda iz Salija, jedan s dvadeset, drugi s dvadeset četiri topa; „Viktoar“ je imao samo trideset topova, premda je imao vratnice za četrdeset. Bitka je bila dugotrajna i krvava, jer su se brodovi iz Salija nadali da će savladati „Viktoar“; naprotiv, kapetan Furben, daleko od svake pomisli da bude zarobljen, bio je odlučan ili da zarobi svoje neprijatelje ili da im potopi brodove. Jednim od brodova iz Salija zapovedao je španski renegado (6) (premda samo u činu poručnika), jer je kapetan bio mlad čovek koji se malo razumevao u pomorstvo.

Ovaj brod zvao se „Lav“; i pokušavao je, ne jednom, da se prikači uz „Viktoar“; ali, usled plotuna koji ga je pogodio tik iznad vode, bio je prisiljen da skrene s kursa, ali i da svoje topove i drugo prebaci na jednu stranu kako bi se nakrenuo i zaustavio prodiranje vode kroz pukotinu; ovo je izvedeno uz toliko mnogo poniranja da se brod na kraju prevrnuo i sva posada nastradala. Njegov pratilac, spazivši ovu katastrofu, razvio je sva svoja mala jedra i nastojao da umakne, ali mu se „Viktoar“ isprečio i prisilio ga na novi okršaj, u čemu je ovaj tvrdoglavo istrajavao, zbog čega je mesje Furben izgubio svaku nadu da će ga zarobiti ako ne uspe da mu se prikači uz bok; stoga su izvršene pripreme. Sinjor Karaćoli i Mison bila su prva dvojica koja su prešla na palubu neprijatelja kad je izdata zapovest; ali, i njih i one koji su se pojavili za njima odbili su očajni ljudi s broda iz Salija; ovaj prvi dobio je hitac u butinu, pa su ga prebacili do hirurga.

„Viktoar“ se po drugi put prikačio uz bok brodu iz Salija, a ljudi s ovog drugog tako su odlučno branili svoje palube da su bili prekriveni mrtvim telima, i svojih i neprijateljevih ljudi. Kad je video da je jedan od njih skočio kroz glavni otvor na palubi s upaljenom šibicom, prozrevši njegovu nameru, Mison je odlučno skočio za njim i sustigavši ga svojom sabljom, usmrtio ga trenutak pre nego što je uspeo da potpali barut. S „Viktoara“ je prešlo još ljudi, muhamedanci su napustili palubu, shvativši da je otpor uzaludan, i u potrazi za skloništem pobegli u kuhinju, međupalubu i kabine, a neki su uleteli između paluba. Francuzi su im zajamčili milost, prebacili zarobljenike na „Viktoar“; zarobljeni brod nije vredeo pomena, osim što je oslobođeno petnaestak hrišćanskih robova; brod je preteran u Livorno i prodat zajedno sa zarobljenicima. Turci su izgubili mnogo ljudi, Francuzi ne manje od 35 prilikom abordaže, jer izgubili su tek nekoliko ljudi posle velikih plotuna koje su s broda iz Salija opaljivali uglavnom na jarbole i krmu, nadajući se da će time onesposobiti brod. Budući da je vreme određeno za njihovo krstarenje isteklo, „Viktoar“ se vratio u Marsej, odakle je Mison, uzevši sa sobom svog druga, otišao u posetu roditeljima, kojima je kapetan poslao veoma povoljan izveštaj o hrabrosti i držanju njihovog sina. On je kod kuće boravio gotovo mesec dana kad mu je kapetan pisao da je njegov brod određen da pođe u Rošel,(7) odakle je, zajedno s nekim trgovačkim brodovima, trebalo da pođe za Zapadne Indije. To je veoma odgovaralo Misonu i sinjor Karaćoliju, koji su istog časa krenuli iz Marseja. Ovaj grad veoma je dobro utvrđen, ima četiri parohijske crkve, a broj stanovnika računa se da iznosi oko 120.000; luka se smatra najbezbednijom na Sredozemlju, i stalno je boravište francuskih galija.

Odlazeći iz ovog mesta, uzeli su pravac prema Rošelu, gde se „Viktoar“ ukotvio, budući da trgovački brodovi još nisu bili spremni. Mison, koji nije hteo da tako mnogo vremena provede u dokolici, predložio je svom drugu da prokrstare na brodu „Trijumf “, koji se uputio u Engleski kanal; Italijan se rado odazvao ovome.

Između ostrva Gernzi (8) i njihove polazne tačke naišli su na „Majski cvet“, pod zapovedništvom kapetana Baladina, trgovački brod s 18 topova, bogato natovaren i upravo pristigao s Jamajke. Kapetan engleske lađe junački se odupirao i tako dugo se borio za svoj brod da Francuzi nisu mogli da ga odvuku u luku, zbog čega su s njega pokupili novac i ono najvrednije, i uvidevši da prima mnogo više vode nego što pumpe mogu da izbace, napustili su ga i posmatrali kako je za manje od četiri sata otišao na dno. Mesje Le Blank, francuski kapetan, veoma je učtivo primio kapetana Baladina, ne dozvolivši da budu opljačkani ni on ni njegovi ljudi, kazavši: „Niko osim kukavica ne zaslužuje takvo ophođenje; prema tim odvažnim ljudima, premda su neprijatelji, treba se ponašati kao prema braći; a prema odvažnom čoveku (koji obavlja svoju dužnost) ophoditi se rđavo, rađa osvetu koja ne može da se ispili osim iz kukavičke duše.“ Naredio je da se zarobljenicima obezbede kovčezi, a kad su neki od njegovih ljudi počeli da gunđaju, opomenuo ih je da se prisete slave kralja u čijoj se službi nalaze; da se prisete da nisu ni gusari ni korsari; i da, kao odvažni ljudi, svojim neprijateljima treba da ukažu na primer koji će ovi rado slediti, i da se prema svojim zarobljenicima ophode onako kako bi želeli da se prema njima odnose.

Jedrili su Engleskim kanalom sve do Biči Heda, (9) a na povratku naišli na tri broda s po pedeset topova, koji su se odmah dali u poteru za „Trijumfom“; ali, kako je ovaj bio vanredno brz, za sedam sati im je nestao iz vidokruga i probio se čak do Lends-Enda; (10) tu su krstarili osam dana, potom obišli rt Kornvol, ušli u bristolski kanal, čak do Neš Pointa, presreli brodić s Barbadosa i produžili na sever, poteravši brod koji su spazili uveče, ali koji su preko noći izgubili. „Trijumf “ je tako okrenuo ka Milfordu, i pošto su spazili brod, nastojali su da mu preseku put prema kopnu, ali su shvatili da je to nemoguće; jer brod je ušao u luku, i premda su ga gonili veoma brzo, nema sumnje da bi ga zarobili samo da je potera još malo potrajala.

Kapetan Baladin, koji se prihvatio durbina, kazao je da je to „Port Rojal“, brod iz Bristola, koji je zajedno s njim i „Čarlsom“ pošao s Jamajke. Sad su se vraćali prema svojoj obali, potom su u Brestu prodali zarobljeni brod, gde su ostavili kapetana Baladina po njegovoj želji, pri čemu mu je mesje Le Blank učinio poklon u vidu kese s 40 lujdora, da mu se nađe; njegova posada takođe se ovde iskrcala.

Na ulasku u ovu luku, „Trijumf “ je udario o stenu, ali nije bio oštećen: taj ulaz koji zovu Gonlet, veoma je opasan, sudeći prema broju stena koje na obe strane leže pod vodom, premda je luka svakako najbolja u Francuskoj. Ulaz u luku brani jak zamak; grad je dobro utvrđen i u svrhu odbrane podignuta je tvrđava nesvakidašnje snage. Godine 1694. Englezi su pokušali desant, ali nisu uspeli, jer su odbijeni, izgubivši generala i veliki broj ljudi. Odatle se „Trijumf “ vratio u Rošel, a posle mesec dana naši volonteri, koji su se vratili na „Viktoar“, otisnuli su se put Martinika i Gvadalupe; na svom putu nisu naišli ni na šta vredno pomena.

Samo ću kazati to da je do tog časa sinjor Karaćoli, koji je bio ambiciozan taman koliko je bio nereligiozan, od Misona napravio savršenu lutku, i uverio ga u to da sva religija nije bila ništa drugo nego čovekova politika, i pokazao mu da Mojsijevi zakoni nisu bili ništa više od onog što je bilo neophodno i za očuvanje i za upravljanje narodom; na primer, govorio je on, afrički crnci nikad nisu čuli za pojam obrezivanje, što je, smatra se, znak saveza između Boga i ovog naroda, pa ipak oni obrezuju svoju decu; nema sumnje, iz istog razloga iz kojeg to čine Jevreji i drugi narodi koji nastanjuju južna podneblja: udna navlaka učvršćuje znojnu tvar, što ima kobne posledice.

Naša zastava je hrabrost, pravda, nevinost i plemenit cilj; cilj slobode. Stoga predlažem zastavu Tomasa Vajta, sa Slobodom oslikanom na zastavi, a ako vam se dopada moto a Deo a Libertate, za Boga i Slobodu, predlažem da bude znak naše čestitosti i odlučnosti

Ukratko, prošao je kroz sve obrede Jevreja, hrišćana i muhamedanaca i uverio ga da su ovi, kao što može da se opazi po besmislenosti mnogih od tih obreda, daleko od svake ustanove koje je nadahnuo čovek, i da je Mojsije, u svom izveštaju o Postanju, kriv zbog poznatih grešaka; i da se čudesa iz Novog i Starog zaveta potpuno razilaze s razumom. Potom, da nam je Bog udelio ovaj blagoslov da ga iskoristimo za našu sadašnju i buduću sreću i da sve što se kosi s tim, uprkos sholastičkim definicijama o suprotnosti i nadilaženju razuma, mora da je pogrešno. Razum nas uči da postoji prvi uzrok svih stvari, izvesni Ens Entium, (11) kojeg nazivamo Bog, a naš razum isto tako nam ukazuje na to da on mora da je večan i da, kao autor sveg savršenog, mora da je i sâm beskrajno savršen.

Ako je tako, on ne može da bude podanik nikakve strasti, ne može ni da voli ni da mrzi; on mora da bude uvek isti i ne može brzopleto da jednog dana učini nešto zbog čega će se sutra kajati. On mora da bude savršeno srećan, shodno tome, ništa ne može da se doda večnom stanju mirovanja i, premda nama dopada da ga obožavamo, ipak naše obožavanje ne može da uveća ovu sreću, kao što ni naši gresi ne mogu da je umanje.

Međutim, njegovi argumenti na ovu temu isuviše su opširni i previše opasni da bi ih trebalo prevoditi; i, budući da su skovani veoma pronicljivo, mogu da budu ubitačni za nejake ljude koji nisu u stanju da razobliče pogrešno rasuđivanje proisteklo iz njih; to jest, za one koji uviđaju da pogoduju njihovim sklonostima i koji bi bili srećni da se ratosiljaju jarma hrišćanske vere, koja kruni i obuzdava njihove strasti, koji ne bi da se muče da ih ispitaju do kraja, nego da se okrenu onome što ih zadovoljava, pritom srećni da pronađu neko opravdanje za sopstvenu savest. Premda njegov stav o budućem položaju ne nosi ništa što osporava hrišćansku veru, izložiću ga u nekoliko reči:

„Onu moć rasuđivanja“, kaže on, „koju opažamo u sebi nazivamo Dušom, ali šta je Duša, nama ostaje nepoznato. Može da umre s telom, a može i da ga nadživi. Moje je mišljenje da je besmrtna; ali, kazati da je ovo mišljenje diktat razuma, to jest, samo predrasuda proistekla iz obrazovanja, priznajem da me zbunjuje. Ako je besmrtna, ona mora da je izvesna emanacija Božanskog bića, i shodno tome, odvajanjem od tela, vraća se prvom Uzroku ako nije zagađena. Dakle, razum mi govori, ako je rastavljena od svog prvog Uzroka, to jest, od ovog Božanstva, sav Pakao koji je čovek izmislio nikad neće moći da iznedri muke dostojne takvog progonstva.“

Budući da je on u potaji delio ova svoja razmišljanja s posadom, pridobio je veliki broj prozelita koji su ga smatrali novim Prorokom koji je pristigao kako bi ispravio zloupotrebe u religiji; i budući da je veliki broj njih bio iz Rošela, i uz to zadojen kalvinizmom, oni su tim pre prihvatali njegovo učenje. Kad je osetio dejstvo sopstvene verske argumentacije, obrušio se na vladu, ukazujući na to da je svaki čovek rođen slobodan i da je imao isto onoliko prava na ono od čega živi koliko i na vazduh koji udiše. Uzimajući suprotan pravac dokazivanja, optužio bi Božanstvo za okrutnost i nepravdu upravo zbog toga što je čoveka doveo na ovaj svet da život proživi u nemaštini i bedno iščekujući ono neophodno za život; ta nesaglediva razlika između Čoveka i Čoveka, pri čemu se jedan valjao u raskoši, a drugi štrpkao ono najneophodnije, imala je da zahvali samo gramzivosti i slavolju-bivosti, s jedne strane, i malodušnom potčinjavanju, s druge; jer u početku nije bilo poznato ništa osim one prirodne, očinske vlade – svaki otac bio je glava, knez i kralj svoje porodice, a poslušnost takvom bila je i pravedna i jednostavna, jer otac je bio saosećajan i nežan prema svojoj deci; ali, kad je slavoljublje malo-pomalo pružilo pipke, jače porodice porobile su one slabije; a onda je ova još veća sila pokorila i one treće [porodice], i tako je svaki pohod proizvodio silu za potčinjavanje sledećih, i to je bio kamen temeljac monarhije.

Ponos se nadimao od sile; čovek je prigrabio vlast Boga nad svojim stvorenjima da ih lišava života, što je bilo nešto što niko nije imao ni nad svojim [životom]; jer ako na svet nije došao od svoje volje, tu treba da provede određeno vreme po volji sopstvenog Tvorca; jer, uistinu, smrt koja nastupi u ratu sledi dopušten zakon prirode, jer time čuvamo sopstvene živote; ali, nijedan zločin ne bi trebalo da se ovako kažnjava, i ako ćemo pravo, nijedan rat ne bi trebalo da se preduzima osim onog odbrambenog, jer on pripada sferi prirodnog prava, budući da predstavlja deo onog neophodnog za naš opstanak.

Ove teme često je prebirao i s Misonom se više nego često savetovao o tome da njih dvojica krenu za sebe; on je bio slavoljubiv kao i ovaj drugi, i isto tako odlučan. Karaćoli i Mison do tog časa postali su iskusni moreplovci, veoma sposobni za upravljanje brodom: Karaćoli se na ovu temu oglasio pred velikim brojem ljudi i uviđao da su ovi veoma skloni tome da ga slušaju.

U zbacivanju jarma tiranije, o kojoj njihov postupak govori s gnušanjem, on se nada da niko neće slediti primer tirana, i okrenuti leđa pravdi; jer kad se jednakost baci pod noge, prirodno je da uslede beda, pometnja i uzajamno nepoverenje

Potom se dogodilo nešto što mu je pružilo pravu priliku da svoje pla-nove sprovede u delo, i on ju je iskoristio; pošli su na krstarenje nedaleko od Martinika i naišli na „Vinčelzi“, engleski ratni brod s 40 topova, pod zapovedništvom kapetana Džonsa; upustili su se u bitku i usledio je veoma žustar okršaj, prvi plotun s boka usmrtio je kapetana, drugog kapetana i tri poručnika na „Viktoaru“, pri čemu je preživeo samo zapovednik, koji bi se predao, ali je Mison isukao mač, naredio Karaćoliju da dejstvuje kao poručnik i osokolio ljude da se upuste u borbu s brodom čitavih šest sati, kad je, nekim nesrećnim slučajem, „Vinčelzi“ odleteo u vazduh, i nije preživeo niko osim poručnika Franklina, kojeg je pokupio francuski čamac, ali je ovaj posle dva dana umro.

Pre nego što je ovaj rukopis dospeo u moje ruke niko uopšte nije znao kako je „Vinčelzi“ bio izgubljen; jer njegov pramac otplutao je do obala Antegoe, a nekoliko dana pre nego što je pronađen dogodila se velika oluja, stoga je zaključeno da je raskomadan u tom nevremenu. Posle ovog okršaja, Karaćoli je prišao Misonu i pozdravio ga kao kapetana, i želeći da sazna hoće li ovaj prihvatiti trenutno ili trajno zapovedanje, tražio od njega da odmah odluči, jer će po povratku na Martinik biti prekasno; a od toga što se borio i sačuvao brod moglo je da zavisi to da li će mu dodeliti drugi, a možda će smatrati da je dovoljno nagraditi ga činom poručnika, premda je u takvu pravičnost sumnjao. Jer ovog časa svoju sreću držao je u sopstvenim rukama, i mogao je da je prigrli ili ispusti; ako izabere ovo drugo, nikad više ne bi smeo da očekuje da bi mu se ona dodvorila da prihvati njenu milost; da je na njemu da mu kao mlađi brat iz vrle porodice predoči okolnosti, ali ne i da podilazi njegovoj prirodi; i da moraju da prođu silne godine prolivanja sopstvene krvi pre nego što bude uspeo da ostavi bilo kakav utisak u svetu; i da uzme u obzir nepremostivu razliku između toga da zapoveda i toga da mu se zapoveda; da s brodom koji mu je pod nogama i odvažnim ljudima pod svojim zapovedništvom, može da prkosi silovitosti Evrope, da uživa u svemu što poželi, da suvereno vlada Južnim morima, i da zakonito objavi rat celom svetu, budući da ga je svet lišio slobode na koju ima pravo u skladu sa zakonima prirode; da vremenom može da postane veliki kao što je Aleksandar postao za Persijance; i da povećavajući svoje snage zarobljavanjem [brodova] svakodnevno može da potvrđuje pravičnost sopstvenog izbora, jer onaj ko ima moć uvek je u pravu; potom, da su se Henri Četvrti i Henri Sedmi odvažili i uspeli u svom pokušaju da se domognu engleske krune, pa ipak njihove snage nisu ni prineti njegovim. Muhamed je s nekoliko goniča kamila uspostavio Otomansko carstvo; a Darije se, s ne više od šest ili sedam saučesnika, dokopao Persijskog carstva.

Rečju, rekao je toliko toga da je Mison odlučio da se prikloni njegovom savetu, i pošto je sazvao svu posadu, ljudima je saopštio: „Da je veliki broj njih odlučio da se prikloni njemu i životu u slobodi, i da su mu učinili čast da ga proglase zapovednikom; da nema nameru da bilo koga prisiljava i da će oni koji učine takvu nepravdu biti proglašeni krivim; stoga, ako se neko gnuša da krene za njim i njegovom srećom, koja će, tvrdi, biti istovetna za sve, on traži da se takvi izjasne i on će ih iskrcati na obalu, odakle mogu da se udobno prebace gde treba“; pošto je završio, svi do jednog uzviknuli su Vive le Capitain Misson et son Lieutenant le Scavant Caraccioli, Bog neka blagoslovi kapetana Misona i njegovog učenog poručnika Karaćolija. Mison im je zahvalio na časti koju su mu dodelili i obećao da će vlast koju su mu poverili upotrebiti samo na opšte dobro, nadajući se da će, kao što su imali hrabrosti da izaberu slobodu, biti jednoglasni i u tome da je sačuvaju i da će stati uz njega u stvarima koje smatraju celishodnim za dobrobit svih; to jest, da će biti njihov prijatelj i zapovednik, i da nikad neće prekoračiti svoju vlast, ili da će pomisliti da im je bilo šta drugo osim prijatelja, izuzev kad ga okolnosti poslova na to prinude.

Oni su drugi put uzviknuli vive le Capitain; posle ovog, on je tražio da izaberu svoje niže oficire i da ih ovlaste da se savetuju i donose odluke u pogledu onoga što bi moglo da bude od opšteg interesa, i da se zakletvom obavežu na ono što takvi oficiri i on budu odlučili. I ovo su spremno sproveli. Učitelja su proizveli u drugog poručnika, Žana Bezasa proizveli u trećeg, a bocmana i zapovednika po imenu Matija Ostrigani, zajedno s tobdžijom, predložili da budu njihovi predstavnici u veću.

Izbor je bio potvrđen i kako bi svaka stvar prošla po izvesnoj metodologiji i opštem odobravanju, svi su pozvani u veliku kabinu da bi se tamo postavilo pitanje kojim pravcem bi želeli da pođu. Kapetan je predložio Špansku obalu (12) kao mesto na kojem će, po svemu sudeći, moći da dođu do bogatog plena. To su prihvatili svi. Bocman je potom pitao pod kojom zastavom bi želeli da se bore, predlažući crnu kao najstrašniju; međutim, Karaćoli se tome usprotivio, jer oni nisu gusari, nego ljudi odlučni da brane slobodu koju su im podarili Bog i Priroda, i da ne treba da se potčinjavaju nikome osim ako je to za opšte dobro; jer ako ćemo pravo, pokornost guvernerima bila je neophodna u trenutku kad bi ovi saznali i postupali u skladu s dužnošću koju obavljaju; potom je naveo „da su oni bili budni čuvari ljudskih prava i sloboda; da su se starali o tome da se pravda pravično deli; da su bili smetnja bogatim i moćnim u njihovim pokuša-jima da ugnjetavaju slabe; da neće dozvoliti nikome od posade da se obogati preko svake mere bilo da sami prisvajaju, bilo da su prisvajali njihovi preci; i, s druge strane, da neće dozvoliti da iko padne u krajnju bedu bilo da dopadne šaka ništarijama, nemilostivim poveriocima, bilo nekoj drugoj vrsti nesreće.

Dok je gledao nepristrasnim očima i priznavao to da se ljudi razlikuju među sobom samo po zaslugama; i umesto da svojim raskošnim životom ljudima predstavlja teret, on im je, svojom brigom za njih i uzimanjem u zaštitu, bio pravi otac i u svemu se ponašao kao podjednako pravičan i nepristrastan roditelj. Međutim, kad vladar, koji je sluga narodni, pomisli da se izdigao do položaja takvog dostojanstvenika da svoje dane može da provodi u sjaju i raskoši, gledajući na svoje podanike kao na pregršt robova, rođenih njemu na uslugu i zadovoljstvo, i tako njih i njihove poslove prepusti na nemerljiv kukavičluk i tiraniju nekog koga je izabrao kao svog miljenika, kad od takve uprave ne potiče ništa osim ugnjetavanja, siromaštva i svake moguće životne bede; dok on sam rasipa živote i bogatstvo naroda bilo na zadovoljavanje sopstvenog slavoljublja, bilo na izdržavanje nekog obližnjeg kneza, kako bi zauzvrat ojačao svoje snage za slučaj da narod uzme u svoje ruke odbranu svojih prirodnih prava; ili da bi uletao u nepotrebne ratove, po savetu brzopletih i nepromišljenih savet-nika koji su mu po volji, ali nesposoban da se stavi na čelo protiv neprijatelja kojeg je brzopleto ili nečovečno izazvao svojim po-stupcima, i da kupuje mir (što je trenutno slučaj s Francuskom, kao što je svima poznato, koja potpomaže kralja Džejmsa, a potom proglašava njegovog sina) i podanike baca u trošak; ako se narodna trgovina hotimično zanemari u korist ličnih interesa, i dok njihovi ratni brodovi dokono leže u lukama, dozvoljavajući da im se zarobljavaju lađe; i dok neprijatelj ne samo da ometa svaku trgovinu nego pustoši njihove obale – onda širokogruda i velika Duša progovara kako bi zbacila jaram; i ako nismo u stanju da popravimo svoja zlodela, treba da prestanemo da učestvujemo u bedi koju zao duh udeljuje i da prezremo uzmicanje pred tiranijom.

Objavljujem rat i u isti mah preporučujem vam, drugovi moji, čovečno i velikodušno ophođenje prema zarobljenicima; što će imati mnogo veće dejstvo na plemenitu dušu, kao što bismo i mi bili zadovoljni da ne naiđemo na rđavo ophođenje u slučaju sopstvenog usuda

Takvi smo mi ljudi i ako nam svet, kako nas iskustvo uči, objavi rat, zakon prirode ovlašćuje nas ne samo da se branimo nego i da napadamo. Budući da, dakle, ne nastupamo s istim ciljem kao gusari, koji žive raskalašnim životima i nemaju nikakva načela, treba da prezremo njihovu zastavu. Naša zastava je hrabrost, pravda, nevinost i plemenit cilj; cilj slobode. Stoga predlažem zastavu Tomasa Vajta, sa Slobodom oslikanom na zastavi, a ako vam se dopada moto a Deo a Libertate, za Boga i Slobodu, predlažem da bude znak naše čestitosti i odlučnosti“.

Vrata kabine ostavljena su otvorena a pregradu, koja je bila od platna, potom su uvili, međupaluba je bila krcata ljudima koji su napregnuto slušali i uzvikivali: „Sloboda, sloboda; mi smo slobodni ljudi; vive odvažni kapetan Mison i plemeniti poručnik Karaćoli.“ Pošto je ovaj kratkotrajan skup okončan, sve što je pripadalo pokojnom kapetanu i drugim oficirima, i ljudima poginulim u okršaju, izneto je na palubu i pregledano; naređeno je da se novac stavi u kovčeg, da stolar stavi katanac i da ključ preda veću: Mison im je rekao da će sve biti zajedničko, i da ničija pohlepa ne sme da bude uzrok pronevere opšteg dobra.

Kad je pribor koji je pripadao mesje Furbenu stavljan u kovčeg, ljudi su kao jedan povikali stoj, ostavite ga kapetanu na upotrebu, kao poklon od oficira i ljudi s prednjeg jarbola. Mison im je zahvalio, pribor je vraćen u veliku kabinu i kovčeg je obezbeđen prema uputstvima. Zatim je Mison naredio svojim poručnicima i drugim oficirima da provere kome je od ljudi najpotrebnija odeća i da bez pristrasnosti razdele onu koja je preostala od ljudi koji su poginuli, što je izvedeno uz opšti pristanak i odobravanje čitave posade: svi osim ranjenika bili su na palubi. Mison im se s arkade obratio u sledeću svrhu: „Budući da su jednoglasno odlučili da se dokopaju i da brane Slobodu, koju su im slavoljubivi ljudi oteli, i budući da to ne mogu da cene nepristrasne sudije a da nisu pravedni i odvažni u svojoj odluci, on ima obavezu da svima njima preporuči bratsku ljubav; zabranu svake lične uvrede i pizme, i striktnu saglasnost i slogu: jer u zbacivanju jarma tiranije, o kojoj njihov postupak govori s gnušanjem, on se nada da niko neće slediti primer tirana, i okrenuti leđa pravdi; jer kad se jednakost baci pod noge, prirodno je da uslede beda, pometnja i uzajamno nepoverenje. Takođe ih je posavetovao da imaju na umu Boga, na obožavanje na koje nas navode razum i zahvalnost, dok će nas sopstveni interes voditi (jer najbolje je biti na najbezbednijoj strani, čime život posle smrti postaje moguć) prema pomirenju. – Da je on zadovoljio ljude rođene i vaspitavane u ropstvu, od kojeg su im duhovi popucali, i zbog čega nisu bili kadri za ovako širokogrud način razmišljanja, i koji su, budući da ne poznaju svoja prava stečena rođenjem i sladak ukus Slobode, plesali uz muziku svojih lanaca, a takvih je, istini za volju, veći deo stanovnika planete, i da će ovu darežljivu posadu žigosati uvredljivim imenom gusara, i smatrati da i zaslužuju da budu oruđe sopstvene propasti. – Samoodržanje, stoga, a ne okrutna priroda, obavezuje ga da objavi rat svima onima koji odbiju da mu omoguće prilaz njihovim lukama i svima onima koji se odmah ne pokore i ne predaju im ono što im njihove potrebe nalažu; a naročito svim evropskim brodovima i lađama, označenim nepomirljivim neprijateljem. „I stoga ovog časa“, kaže on, „objavljujem rat i u isti mah preporučujem vam, drugovi moji, čovečno i velikodušno ophođenje prema zarobljenicima; što će imati mnogo veće dejstvo na plemenitu dušu, kao što bismo i mi bili zadovoljni da ne naiđemo na rđavo ophođenje u slučaju sopstvenog usuda, ili, bolje reći, naše razjedinjenosti, to jest, ako nas nedostatak odvažnosti ostavi na milost neprijatelju.“

Posle toga, zatražio je da se izvrši prozivka; bilo je dve stotine sposobnih ljudi, trideset pet bolesnih i ranjenih; posle prozivke svi su položili zakletvu: Pošto su stvari tako uređene, okrenuli su prema španskim Zapadnim Indijama, ali su tokom plovidbe odlučili da sedam do deset dana kruže u prolazu privetrine nadomak Jamajke, zbog toga što najveći broj trgovačkih brodova, inače dobrih lađa, nije čekao na konvoj, nego je koristio ovu prečicu prema Engleskoj.

Nadomak Svetog Kristofera zarobili su englesku šalupu koja se tu zaustavila; s nje su uzeli nekoliko buradi ruma i pola tuceta bačvi šećera (bila je to šalupa iz Nove Engleske koja je plovila za Boston) i bez ikakvog nasilja prema posadi, to jest, bez ikakve pljačke, pustili je da ide. Zapovednik šalupe bio je Tomas Batler koji, po sopstvenom priznanju, nikad nije naišao na tako otvorenog neprijatelja kao što je bio ovaj francuski ratni brod, koji ga je zarobio dan pošto se otisnuo sa Svetog Kristofera; na svom putu nisu naišli ni na kakav drugi plen, sve dok nisu stigli do svog odredišta, gde su posle tri dana ugledali šalupu koja se pokazala tako drska da ih je naterala da krenu u poteru za njom; kapetan Mison pitao se šta bi trebalo da znači to što je šalupa održavala rastojanje. Jedan od ljudi, poznavalac Zapadnih Indija, rekao mu je da je to korsar s Jamajke, i da ne treba da se čudi ako ovaj pokuša da se prikači o bok. „Nije mi nepoznat“, govorio je ovaj, „način na koji ovi postupaju, i deset prema jedan je da će vam ovaj podlac, poput onih koji ne prepoznaju korsara s Jamajke, pričiniti neku nevolju. Spušta se veče i videćete, čim dozna kolika vam je snaga, držaće se van dometa vaših topova sve dok se u ponoć ne promeni straža, a onda će pokušati da vam se prikači o bok, nadajući se da će vas savladati na prepad.

Stoga, kapetane, dozvolićete mi da vas posavetujem nek svako pripremi svoju pušku; i u dvanaest, nek zvono zazvoni kao i obično, i nek se napravi buka veća nego inače, kao da jedan stražar odlazi, a drugi dolazi u zbrci i pometnji, i ja vam jamčim da će se ovi odvažiti da prebace svoje ljude.“ Ovaj savet prihvaćen je i po njemu se postupilo, i šalupa se ponašala baš kako je ovaj rekao, jer pošto se približila dovoljno da po podignutoj francuskoj zastavi jasno uoči snagu „Viktoara“, šalupa se udaljila nošena vetrom, a „Viktoar“ je krenuo u poteru za njom, ali bez nade da će je sustići, jer tako je glatko skliznula u privetrinu da gotovo da je potkačila brod o zatege jedara, ali je ipak umakla. U prvi sumrak Francuzi su je izgubili iz vidokruga, ali oko jedanaest uveče, spazili su je kako pramcem traži privetrinu, što je potvrdilo mišljenje onog mornara da će pokušati da izvede abordažu, što se i dogodilo u vreme kad se tobože menjala straža; budući da je vetar bio slab ili ga uopšte nije bilo, šalupa je udarila u kosnik „Viktoara“ i s nje su navalili ljudi koji su pohvatani u tišini, jer kako su kročili na brod, upadali bi kroz otvor palube na pramcu, gde su ih dočekivali drugi i vezivali bez ikakve buke; tako nijedan korsar nije poginuo, nekoliko ih je povređeno, a samo jedan Francuz je ranjen. Kad su na „Viktoaru“ shvatili da je veći deo posade sa šalupe uhvaćen, onda su se oni prebacili na njenu palubu, a korsari, podozrevajući da se radi o nekakvoj smicalici, nastojali da preseku kosnik i umaknu. Tako su Englezi dolijali. Pošto su zarobljenici stavljeni u okove, kapetan je, želeći da poveća brojnost svoje posade, svojim ljudima naredio da ne otkrivaju kojim povodom se ovde nalaze.

Sledećeg jutra mesje Mison poslao je po kapetana korsara i rekao mu da onog ko se drzne da krene na brod njegove veličine ne bi mogao da ne smatra odvažnim čovekom, i iz tog razloga može da računa na ophođenje koje ljudi njegovog zanata retko kad pokazuju prema svojim zarobljenicima. Pitao ga je koliko dugo je na moru, kako se zove i šta ima na brodu. Ovaj mu je odgovorio da samo što se izvezao, da je ovo prvi brod na koji je naišao, i da bi bio srećan da uopšte nije progovorio s ovim; zvao se Hari Ramzi i na brodu je imao krpe, barut, đulad i nešto ruma. Ramzi je sproveden u trpezariju mlađih oficira, i onda je veće održano pred svima, na već opisan način, pregrada velike kabine bila je podignuta. Kad se to završilo, kapetan korsara ponovo je pozvan unutra, i kapetan Mison saopštio mu je da će mu vratiti njegovu šalupu i osloboditi ljude, a da pritom niko i ništa neće biti oduzeto, osim onog na šta ga obazrivost primorava – njihova municija i puške – ako mu da svoju reč i obaveže se čašću, i ako se njegovi ljudi zakunu da neće odlaziti u korsarske pohode šest meseci pošto ih pusti; i da ovo mesto neće napuštati nešto duže od nedelju dana, a posle isteka tog vremena pustiće ih da idu.

Ramzi, koji je imao novu šalupu, nije očekivao ovakvu milost, na čemu se zahvalio ovom i obećao da će se tačno pridržavati naloga, na šta su se i njegovi ljudi spremno zakleli, premda nisu imali nameru da se zakletve pridržavaju. Kad je ovo vreme isteklo, on i njegovi ljudi prebačeni su na šalupu. Prebacujući se preko ograde broda, Ramzi je zamolio mesje Misona da mu dodeli baruta koliko za pozdrav, kao izraz zahvalnosti, ali mu je ovaj odgovorio da svečanost nije neophodna, i da zauzvrat ne očekuje ništa drugo nego da drži svoju reč, što je Ramzi zaista i učinio. Neki od njegovih ljudi smatrali su da im više ide naruku da budu isto tako veliki vernici.

Na rastanku, Ramzi je brodu nazdravio s tri „ura“, a Mison je popustio i uzvratio jednim, na šta je Ramzi uzvratio s još tri, pošao pravo na Jamajku i na istočnom špicu ostrva naišao na „Dijanu“, koja se po njegovom savetu vratila natrag.

1. Grad na zapadu Francuske, na reci Men.

2. „Victoire“, to jest, „Pobednik“ ili „Nepobedivi“. Međutim, brod pod ovim nazivom ne postoji u katalogu francuskih brodova tog vremena. Zanimljivo je da se ni ime kapetana Misona ne pojavljuje u drugim izvorima.

3. Oblast u državi (ital.).

4. „Okoristi se koliko god možeš o bajke o Hristu!“ (lat.)

5. Lučki grad u Tirenskom moru, na zapadnoj obali Toskane. U engleskim izvorima često se navodi pod imenom Leghorn.

6. Otpadnik.

7. Rošel, to jest, La Rošel, luka u Biskajskom zalivu, na atlantskoj obali Francuske.

8. Ostrvo u Engleskom kanalu.

9. Rt u južnoj Engleskoj, nadomak grada Istburna.

10. Krajnja tačka engleskog kopna na zapadu, to jest, rt i mesto istoimenog naziva.

11. Vrhovno biće (lat.).

12. Špansko potkraljevstvo Meksiko, kao i teritorije na severu do Čihuane i na jugu do Jukatana.

Oceni 5