XXZ magazin preporučuje
Ajjga 23 S

Photo: tumblr.com

Ljudi se boje da ostanu kod kuće

Film

Alone in Berlin (2016)

Snimljen prema romanu Hansa Falade iz 1947. „Svako umire sam“, koji je pak zasnovan na istinitoj priči, film nas vodi u nacističku Nemačku, u Berlin 1940. i trenutak kada sredovečni par saznaje da im je sin poginuo u ratu.

Porodična tragedija ih je, umesto da se zatvore u sebe, naterala da na neki način upozore i ostale (bar one koje su ostali naivni i nevini) na nacistički režim i njegovu prirodu. Počeli su da pišu razglednice koje bi ostavljali na javnim mestima u gradu, a koje su govorile o zločinima koje čine nacisti, na koje sve načine ih prikrivaju i kakvim se lažima i manipulacijama služe. Razglednica je vremenom bilo sve više, kao i ljudi koji su postali svojevrsni pokret otpora u Berlinu tog vremena.

On Body and Soul - A Teströlés Lélekröl (2018)

Dva jelena u šumi, zapravo – jelen i košuta, sve je tiho i pokriveno snegom. To je početak filma On Body and Soul, i slobodno može da se uvrsti u najlepše scene u nešto modernijim filmskim ostvarenjima.

Rediteljka Ildikó Enyedi nas odmah nakon toga seli u Budimpeštu – u ljubavnu priču koju su mnogi kritičari opisali kao najoriginalniju u poslednje vreme. Film tako postaje rečnik za one snove koji su nam možda ostali nejasni, koje tumačimo dok Endre (GézaMorcsányi) saznaje više o novoj koleginici Mari (AlexandraBorbély), a u okruženju u kojem se očekuje sve, samo ne ljubav.

The Staggering Girl (2019)

Reditelj Luca Guadagnino nam posle filma Call Me by Your Name donosi The Staggering Girl, nešto kraći film sa sjajnom Julianne Moore u centru.

Pogodan da se pogleda više puta, budući da traje tek nešto više od 30 minuta, daje nam mogućnost da uđemo u svet junakinje, koja se, podstaknuta ispovešću nepoznate žene, vraća u rodnu Italiju kako bi bolesni majku ubedila da se preseli kod nje u Njujork. Tokom tog puta oživljavaju najbolnije uspomene iz detinjstva, kao duhovi prošlih umetničkih pokušaja. Sjajan film.

Lost Girls (2020)

Rediteljka Liz Garbus obradila je istinitu priču, te se pozabavila slučajevima ubijenih seksualnih radnica čije sudbine nikoga nisu interesovale, a zbog posla kojim su se bavile.

Jedna majka nije odustala sve dok nije pronašla posmrtne ostatke svoje ćerke, ističući usput da je bila i „ćerka, partnerka, sestra, prijateljica“, ne samo „kurva“. U institucijama nema empatije za žrtve, posebno za one koje se u medijima tumače kao „manje važne“, a ni za one koji su ih voleli i koji od njih nikada nisu odustali. Mračna priča dolazi nam kao upozorenje, kao poruka da moramo brinuti za sve članove društva, bez predrasuda i moralnih pouka, jer svako je ljudsko biće jednako u ljubavi i gubitku.

Serije

Bloodride (1. sezona, 2020)

Netflix je izbacio novu horor seriju, koja, istina, nije remek-delo, ali je zgodna za sve ljubitelje horora koji vole serijale u kojima epizode nisu povezane, te svaka donosi novu mini priču o nekom užasu koji, kao i obično, dolazi od monstruma, te ljudskih bića i njihovih mana.

Serija se hvata u koštac sa komplikovanim formatom, pa se epizode razlikuju i po kvalitetu. Tako epizoda “Ultimate Sacrifice“ nije najbolji primer, pa će se ova preporuka vrlo brzo preseliti u kontrapreporuke, ukoliko se ispostavi da su i ostale epizode u istom duhu.

Russian Doll (2019 - )

Dok čekamo drugu sezonu ove fantastične serije, nije zgoreg podsetiti se prvih osam epizoda koje su se pojavile na Netflixu prošle zime. Iako se isprva „Russian Doll“ mnogima neće svideti, ona svakim trenutkom i svakom epizodom postaje bolja i opravdava sve ono što nismo razumeli na početku, pa i ono što bismo okarakterisali kao preterano ili suvišno.

Već na samom početku nam je jasno da naša junakinja, Nadia, uporno proživljava jedan te isti dan, i to svoj 36. rođendan. U moguće jednoličnim danima koji nam predstoje, u kojima se od nas očekuje odgovornost i solidarnost (a mislili smo da se to podrazumeva), te u skladu s tim smanjivanje aktivnosti van kuće, socijalnog kontakta i dobrovoljna samoizolacija, dobro je pogledati avanture žene koja proživljava jedan isti dan i, najvažnije, pokušava da dokuči zašto.

Tokom tog procesa biće doslovno primorana da se suoči sa samom sobom, svojim traumama, prošlošću, sadašnjošću, nerešenim dilemama i odluči kakva će joj biti budućnost, pa i da li će je uopšte biti. Možda se upravo iz tih razloga mnogi boje da ostanu kod kuće – nikad se ne zna kakvog demona možemo iščeprkati dok se, hteli-ne hteli, suočavamo sami sa sobom.

Knjige

Borislav Pekić „Besnilo“

Potpuni kliše ako se u obzir uzme karantinska atmosfera, ali štivo koje je obavezno i u mirnodopskim uslovima. Pekićev London, u kojem se vodila bitka protiv opakog virusa, ponovo je oživeo, a ljudi su, kao što je sa ljudima to obično slučaj, brzo zaboravili i nastavili dalje.

Lešek Kolakovski „Mini predavanja o maksi stvarima“

Dok čekamo TV časove za đake osnovnih i srednjih škola, prisećamo se zbirke eseja čuvenog poljskog filozofa koji su u velikoj meri bili usmeni i mogli su se čuti upravo zahvaljujući televiziji. Sakupljeni, prevedeni na naš jezik i više puta objavljivani kod nas, lako se mogu naći, a predstavljaju pravi izvor čitalačkog uživanja, budući da pokrivaju gotovo sve velike i važne teme.

Pesma

The Killers „Caution“

Sveži singl Killersa prigodnog je naziva, a vedar i poletan, baš kako i treba u ovom trenutku.

Koncerti

Berlinska filharmonija, orkestar iz Budimpešte, kao i bečka i njujorška Metropolitan opera publici širom sveta nude svojevrsnu priliku da preko online platformi prate njihove koncerte koje nisu u mogućnosti i lično da posete zbog pandemije koronavirusa. The Guardian je prikupio korisne linkove, tako da sve možete pronaći ovde.

Nostalgija

The Last Metro (1980)

FrançoisTruffaut nas vraća u Pariz 1942, u vreme kada Marion, supruga pozorišnog reditelja, koji je progonjen zbog toga što je Jevrejin, pokušava da pozorište održi u životu. Mladi kolega Bernard joj u tome pomaže, a pored toga je i član Pokreta otpora. Odnos koji se između njih bude razvijao nateraće ih da preispituju i sebe i druge, sopstvena uverenja i odnos prema nacistima.

Ghibli na Netflixu

Netflix je objavio i drugu turu Ghibli filmova, pa sada izdvajamo Spirited Away iz 2001. godine. Hayao Miyazaki nam ovde priča o desetogodišnjoj Chihiro koja kroz napušteni zabavni park uđe u skriveni svet koji je drugačiji od svega što je zamišljala. Istinsko remek-delo!

Video igre

Tamagotchi: Parodija kultnog digitalnog ljubimca

Tamagotchi groznica tresla je krajem devedesetih tadašnje naraštaje, te, kako tvrde mnogi, donekle definisala čitave generacije, i njihov odnos prema tehnologiji. Sada je tu i parodija na ovog popularnog digitalnog ljubimca – Tomogunchi.

Originalna igračka je funkcionisala tako što je korisnik reagovao na obaveštenja, te hranio, šetao i brinuo o svojoj digitalnoj bebi, zauvek zarobljenoj u plastičnu školjku. Tako bi obaveštenja, koja u stvari ne znače ništa, korisnika proganjala od jutra do mraka, prenoseći poruke koje su zapravo sadržane u jednoj: „Pritisni dugme, pritisni to dugme ili će Tamagotchi umreti.“ I upravo je to sve ono što je pogrešno i danas, u eri pametnih telefona.

Tako je Tamagotchi učinio da čitave generacije postanu robovi besmislenih pištanja, koja su tu da obaveste o trivijalnim akcijama koje je neophodno preduzeti kako to digitalno biće ne bi okončalo svoj ionako kratki život. I Tamagotchi je postao prvi ekran u nizu onih koji će pištati u budućnosti, iz potpuno drugačijih razloga, ali sa istom porukom: „Pritisni dugme, pritisni to dugme ili…“

Parodija pod imenom „Tomogunchi“ dolazi u obliku virtuelnog ručnog sata koji postoji samo u igri Call of Duty: ModernWarfare, i digitalnog ljubimca koji je u početku jaje iz kojeg će se izleći virtualno stvorenje o kojem bi trebalo brinuti. Tako je ovaj novi ljubimac dostupan samo u okviru pomenute igre, pa se ne radi o proizvodu koji može da se opipa, već o virtuelnom ljubimcu o kojem se virtuelno brine uz pomoć Call of Duty  junaka, i to samo u pauzama između pucnjava.

 

Oceni 5