Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (10)
Dostojevski Braća karamazovi

Photo: www.deviantart.com

Ljudi se najviše od svega boje slobode

XIII

Dostojevski nije bio istoričar i nije verovao da sve ono što počinje tu pred našim očima mora tu i da se završi. Mi se sećamo da je on tražio kraj onoga što je za njega bilo το τιμιωτατον, kraj onoga što je nazivao »ćud« u nekoj drugoj dimenziji vremena, to jest izvan istorije. On se nadao da tamo zid više neće biti zid, da će ono »dva puta dva jesu četiri« izgubiti svoju moć, da će atomi biti lišeni čuvara i da će obespravljeni Sokrat i Đordano Bruno postati predmet najveće brige. Ali Dostojevski je poput svih nas bio sin zemlje i on je, s vremena na vreme, osećao potrebu i za »aktivnostima« — on se umarao od »kontemplacije«. Mi smo isticali tu »protivurečnost« koja je prisutna u svemu onome što je napisao. To se posebno snažno odrazilo u romanu Braća Karamazovi i u Dnevniku pisca.

U romanu Braća Karamazovi Dostojevski nastavlja sa svojim »iskustvom« — i to nije ono »opšte« iskustvo o kojem govori Kant, koje počiva na očevidnim istinama, nego sa svojim posebnim, ličnim iskustvom koje teži savladavanju i prevladavanju očevidnih istina. Ali, u tom romanu, kao i u publicističkim člancima iz Dnevnika pisca, on kao da hoće da ostvard program profesora Harnaka — on uporno nastoji da za sebe obezbedi podršku autoriteta. On zna da njegova »vera« neće biti »delotvorna« i da će proći mimo istorije ako se ne bude oslonila na neki spoljašnji autoritet, koji je siguran do te mere da ga ljudi prihvate kao nešto nepokolebivo.

Ko je »junak« romana Braća Karamazovi? Ako uzmemo u obzir i predgovor — to je Aljoša, najmlađi Karamazov. Tu je još i starac Zosima. Ali, ako je to tako, zbog čega su onda stranice koje su posvećene Aljoši i starcu najslabije i sasvim blede stranice? Samo jednom, u čitavom romanu, Dostojevski se oduševio Aljošom i poverio mu je jednu od onih svojih vizija koje su mu se otkrile u trenucima najvećih duševnih uzbuđenja. — »Aljoša je gledao neko vreme kovčeg i u njemu prekrivenog, nepomičnog, opruženog mrtvaca sa ikonom na grudima, u kapuljači sa osmokrakim krstom na glavi. Još malopre je slušao njegov glas i taj mu je glas i sada odjekivao u ušima. On je još osluškivao, on je još očekivao zvuke ... Ali odjednom, naglo se okrete i izađe iz ćelije.

Ne zadrža se na stepenicama nego brzo siđe dole. Ispunjena ushićenjem žuđela je njegova duša za slobodom, prostorom i širinom. Nad njim se daleko, u beskraj raskrilio nebeski svod posut tihim, sjajnim zvezdama. Od zenita do horizonta pružao se još nejasan Mlečni Put. Sveža i nepomično tiha noć je obavijala zemlju. Bele kule i zlatna kubeta Saborne crkve blistale su na kao safir plavom nebu. Jesenje raskošno cveće u lejama oko kuće bilo je usnulo do zore. Tišina zemaljska kao da se slivala sa nebeskom, tajna zemaljska kao da se đodirivala sa zvezdanom... Aljoša je stajao i gleđao i odjednom, kao pokošen baci se na zemlju. Nije znao zbog čega je grli, nije mu bilo jasno šta ga je tako neodoljivo povuklo da ljubi zemIju, da je svu izljubi ali on ju je ljubio plačući, jecajući i zalivajući je svojim suzama, on se u zanosu kleo da će je voleti — voleti u sve vekove vekova. »Zalij zemlju suzama radosti svoje i voli te suze svoje...« — odjekivalo je u duši njegovoj.

Zašto je plakao? O, plakao je u ushićenju svom čak i zbog tih zvezda koje su mu sijale iz bezdana i »ne stiđaše se zanosa svojega«. I kao da se niti svih tih bezbrojnih svetova sastađoše u duši njegovoj odjenom i ona sva treptaše »dodirujući te svetove druge«. Istina je, u svemu onome što je Dostojevski napisao nećete naći sličnog mesta. Istina, o ovoj temi je jednom progovorio i starac Zosima ne baš ovako prosto, snažno i nadahnuto u svojim besedama — ali to je sve što je Dostojevski odlučio da stavi u usta svojim boljim junacima. I samo jednom je — to ponavljam — on sam progovorio tako osećajući da se o nečem takvom ne može mnogo ni govoriti. Možda se tako nešto može samo ugledati iz bezdana i podzemlja, i samo istovremeno na onoj pozadini i sa onim istinama koje nam je ranije otkrio podzemni čovek? Izgleda da su obe pretpostavke moguće. »Dodir sa drugim svetovima« je, po svemu sudeći, ona »vera« koju ne dopušta profesor Harnak — ona vera koja nije nikada zahtevala oslanjanje na spoljašnje autoritete, koja nije došla u istoriju i koja nije ostavila nikakvog traga. To je »vera« koja nije marila za dela, ona čovečanstvu nije ništa donela i zbog toga je nauka za nju izjavila da je ona — »nepostojeća«. Ona je za Dostojevskog bila, onaj večni kapric, ćud za koju je on zahtevao prava i garancije i što je on sa neviđenom drskošću hteo da otrgne iz vlasti ne samo »autoriteta« nego i istorije sa njenim moćnim očevidnim istinama. U tom smislu je roman »Braća Karamazovi« — kao što sam već rekao — nastavak »Zapisa iz podzemlja«. I zaista, glave kao što su »Pobuna«, »Zadah truljenja«, »Braća se upoznaju«, legenda o velikom inkvizitoru — mogle bi u celini da uđu u »Zapise iz podzemlja«. Pijani, nerazboriti i neuki Dimitrije Karamazov drži govore kojih se ne bi postideli ni Platon i Plotin. On citira šilera. Kada stiže do stihova:

I kuda god se tužnim okom
Cerera okrene —
Ona u poniženju dubokom
Ugleda čoveka ...!

on se zagrcne u ridanju. — »Prijatelju, prijatelju — kaže on bratu — i sada u poniženju. Strašno mnogo čovek na zemlji ima da pati, ima strašno mnogo nevolja! Nemoj misliti da sam ja prostak sa oficirskim činom koji pije konjak i živi u razvratu«. I nakon nekoliko trenutaka taj isti neobrazovani oficir nastavlja: »Lepota — to je strašna, užasna stvar! Strašna zbog toga što se ne može opisati, a ne može se opisati zbog toga jer je Bog zadao, zadao, sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivurečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, veoma neobrazovan ali ja sam mnogo o tome razmišljao...«. Mnogo je razmišljao! Zar neobrazovan čovek može da »misli«? Može li se sve to što kaže Mića nazvati »mišljenjem«? Znamo da prema učenju oca novije filozofije Spinoze čovek treba da ubije u sebi svaku predstavu o — Bonum et Malum, Pulchritudo et Deformatio ako hoće da »misli«. Taj isti Spinoza je »učio«: Non ridere, non lugere, neque detestari, sed intelligere.1) Ako su ljudi nešto »naučili« od Spinoze — to je upravo ta spremnost da se u ime čistog mišljenja i u ime »shvatanja« može zaboravljati i na lepotu i na dobro; ljudi se u ime toga pretvaraju u »svest uopšte« koja se ne smeje ne plače, ne proklinje nego samo meri i izračunava kako se to čini u matematici prema kojoj je i stvorena ta »svest uopšte«. U takvom slučaju, izrazi kao što su — »obale se sastaju« i »tu sve protivurečnosti žive zajedno« mogu da liče na buncanje ili na skup nekakvih besmislenih reči koje su se slučajno našle u jednoj frazi. Was einen vollkommenen Widerspruch entha.lt kann nicht richtig sein und Jederman ist berechtigt, den Widerspruch schonungslos als solchen zu bezeichnen2) — mogao bi da ponovi Harnak svoje reči o Atanasiju Velikom da je bio u situaciji da čita Dostojevskog — one reči iz svoje Istorije dogmi.

Sa istim takvim negodovanjem bi on primio i one reči o »neizrecivom« kojima se opija neobrazovani Mića. Sve su to pokušaji da se obori βεβαιωτατή τωv αρχωv3, onaj moćni zakon protivurečnosti koji se još od Aristotelovih vremena smatra za pretpostavku svakog mogućeg mišljenja. Ali, Dostojevskog to nije zaustavilo niti ga je uplašilo. On zna da indocti rapiunt coelum,4) on zna da je ono »dva puta dva jesu četiri« početak smrti i da je to došlo čoveku sa drveta poznanja dobra i zla. Može li čovek da se oslobodi od prokletstva poznanja? Može li čovek da prestane da »sudi« i da osuđuje, može li čovek da se ne stiđi svoje golotinje ni pred sobom ni pred onima koji ga okružuju, kao što se nisu stideli naši preci pre nego što ih je zmija sablaznila da okušaju plodove sa drveta poznanja dobra i zla? O tome se vodi veliki i posleđnji đisput u Legendi o velikom inkvizitoru između devedesetogodišnjeg kardinala koji je oličenje ljudskog »znanja« i samoga Boga. Dugo, čitavih devedeset godina je starac ćutao i najzad nije izdržao — progovorio je. Kardinal govori Bogu — šta si ti predložio ljudima, šta im možeš pređložiti i ponuditi? Slobodu? Ljudi ne mogu da prihvate slobodu. Ljudima su potrebni zakoni, poredak koji je jednom zauvek ustanovljen kako bi mogli đa razlikuju šta je istina i šta je laž, šta se može a šta se ne može. »Imaš li Ti prava da im otkriješ makar jednu tajnu iz onog sveta iz kojega si došao«? — pita kardinal Boga i odgovara umesto njega. Bog sve vreme ćuti, Bog uvek ćuti. — »Ne nemaš pravo. Ti si to prepustio nama. Ti si to obećao, Ti si to potvrdio svojim rečima, Ti si nam dao pravo da vezujemo i da odrešujemo i, naravno, i ne pomišljaj da nam to pravo možeš ođuzeti«. Kardinal, naravno, misli na ono mesto iz Jevanđelja po Mateju:

Et tibi dabo claves regni coelorum. Et quodcumque solveris super terram erit solutum in coelis.5) Na tome formalno počiva pretenzija katoličke crkve na potestas clavium i na nepogrešivost crkve koja se zasniva na toj istoj »vlasti ključeva«. Kao što je poznato, mnogi današnji naučnici koji se bave hrišćanstvom — a ako se ne varam među takve spada i profesor Harnak — smatraju da je navedeni stih kasnija interpolacija. Ali, ako bi to bilo tačno, ako Crkva nije zasnovala svoje pretenzije na osnovu teksta Svetoga pisma to nimalo ne slabi njena prava. Drugačije rečeno: ideja o nepogreživosti i ne traži nebeske sankcije — ona i bez njih sasvim dobro prolazi. Zar je Hamak, koji je tvrdio da niko ne može nekažnjeno da zaobiđe nauku i razum, imao na umu Bibliju? Još je Sokrat znao, a za njim i Platon, za onu »misao« prema kojoj ljudi na zemlji sasvim dobro znaju kako treba »vezivati i razvezivati«, to jest suditi — oni su znali da se i na nebu sudi isto onako kao što se sudi na zemlji. Danas u to više niko ne sumnja: naše teorije saznanja smatraju da je suvišno pozivati se na otkrovenje.

Najznačajniji današnji filozof E. Huserl ovako formuliše tu misao: »Može biti u celokupnom životu novijeg doba nema ideje koja je moćnija i pobedonosnija od naučne ideje. Njen pobedonosni hod niko ne može zaustaviti. Ona je sa svojim razumnim ciljevima doista sveobuhvatna. Ako je zamislimo kao idealno savršenstvo onda je ona isto što i sam razum koji pored sebe i iznad sebe ne može imati nikakvog autoriteta«. Tu, u tome što su filozofi nazivali i sada nazivaju »razumom«, koji pored sebe i iznad sebe ne podnosi nikakav autoritet — u tom razumu koji zahteva da mu se svi klanjaju, nalazi se ideja »nepogrešivosti« Crkve i njene »vlasti ključeva«. Dostojevski je to video sa onom svojom poražavajućom pronicljivošću koju je pokazivao uvek kada ga je Apolon pozivao na svetu žrtvu i kada ga je prisiljavao da raširi čarobnjačke zenice svojih »drugih očiju«. »Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka — kaže kardinal — nego kada ostane slobodan da što pre nađe onoga kome će se podčiniti. Ali čovek traži da se potčini onome što je već neospomo, toliko neosporno da se odjednom svi Ijudi slože u tome da se treba podčiniti. Jer briga tih nesrećnih stvorenja ne sastoji se samo u tome da se pronađe ono čemu ću se ja ili neko drugi podčiniti nego da se nađe nešto takvo da svi poveruju u to i da se potčine, neizostavno i svi zajedno. Eto, ta potreba za zajedničkim potčinjavanjem i jeste najveća muka svakome čoveku lično kao i čovečanstva u celini od početka vekova«.

Ne možemo dalje da navodimo — morali bismo navesti Legendu o velikom inkvizitoru u celini. Međutim, ja moram da skrenem pažnju čitaocima na onu dalekovidost koja se graniči sa vidovnjaštvom sa kojom je Dostojevski postavio najkomplikovaniji filozofski problem. Ne samo u običnim udžbenicima nego i u najboljim filozofskim traktatima nećete sresti takvu dubinu umovanja. Teorija saznanja, etika, ontologija i celokupna filozofija se pokazuju u drugačijem svetlu onome ko je primio »posvećenje« od Dostojevskog, ko se zajedno sa njim pričestio velikom tajnom biblijskog predanja o prvobitnom grehu sa kojim su i započele one »najmučnije brige« koje nam prikazuje stari kardinal. Ja mislim da će samo tad umeti da shvati i »neprijatelje« Dostojevskog: oca i tvorca novije filozofije Spinozu koji je svoje večne sumnje skrivao od onog svog matematičkog načina dokazivanja i Edmunda Huserla koji trijumfalno i samouvereno nastupa. Taj Spinoza je sličan ovom kardinalu — on je u trideset i petoj godini shvatio tu strašnu tajnu o kojoj kod Dostojevskog tiho razgovara devedesetogodišnji kardinal sam pred Bogom što ćuti. Kako je sam Spinoza žudio za slobodom i kako je neumoljivo objavljivao svoj jedinstveni zakon nužnosti koji je obavezan i za ljude i za Boga. I nije Spinoza sam: skoro svi ljudi, vernici jednako kao i oni koji to nisu, koji su žudeli za slobodom sa nekim neviđenim i mračnim ushićenjem su glorifikovali »nužnost«.

Najbolje Luterovo delo De Servo Arbitrio je upereno protiv Erazma Roterdamskog koji se na svaki način trudio da obezbedi makar malo slobode za čoveka. Plotin je prikazivao život kao marionetsku predstavu, u kojoj glumci igraju uloge koje su im unapred određene. I Marko Aurelije je govorio nešto slično. Gogolj se na zemlji osećao kao u začaranom carstvu — Platon kao da živi u podzemlju. Tako su prikazivali život i drevni tragičari: Sofokle, Eshil i Euripid, kao i najveći pesnik novoga doba — Šekspir. Ljudi nisu slobodni, ali to nije sve — oni se najviše od svega boje slobode i zbog toga teže »poznanju«, zbog toga traže »nepogrešivi« i neosporni autoritet — traže ono pred čim bi se svi zajedno mogli pokloniti. Sloboda je ta »ćud« o kojoj nam je kazivao čovek iz podzemlja ali ovde na zemlji čak i ta »ćud« — kao što znamo — traži za sebe »garancije«, ne sluteći da je njena najveća prerogativa upravo u mogućnosti da se živi bez ikakvih garancija. I ljudi stvaraju ono što se kod njih zove »istina«, to jest iluziju nečega što »ima vlasti« i na zemlji i na nebesima. — »I pogledaj šta si dalje učinio« — kaže starac prekomo Bogu. — »I sve opet u ime slobode! Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego da što pre pronađe nekoga kome bi mogao predati taj dar slobode sa kojim se to nesrećno stvorenje rađa... I tada, umesto čvrstih osnova za umiranje čovekove savesti jednom zauvek, ti si izabrao sve što je neobično, neizvesno i neodređeno, izabrao si sve ono što premaša snage Ijudske...«.

Drugačije rečeno, to znači: sve do sada se filozofija, zapravo naučna filozofija ili ona koja sledi nauku — smatrala obaveznom da se »opravdava« pred svetom koji se zove »svi mi« ili, ako vam se više sviđa školski termin, pred »saznanjem uopšte« — pred Bevvusstsein liberhaupt. Ona traži »čvrstu osnovu«, nešto sigurno i jasno, ona traži tlo pod nogama i najviše od svega se plaši slobode, ćudi dakle, svega onoga što je u životu neobično, zagonetno i neodređeno i ne sluteći očevidno da je to neobično i zagonetno što ne zahteva zaštitu i neke garancije upravo pravi i jedinstveni predmet filozofskog izučavanja, jer to je ono što Plotin naziva — το τιμιωτατον; to je ono čemu je Plotin težio, to je ona »stvarnost« koju je iz svoje Pećine ugledao Platon, to je onaj Bog koga je Spinoza skrivao svojim »matematičkim metodom«, Bog koji je nadahnjivao ono ružno pače podzemnog čoveka Dostojevskog koji pokazuje šipak i plazi se svojim odvratnim jezikom kristalnom dvorcu koji ljudi hoće da sagrade. Veliki drevni mudraci su nam ostavili ovakav zavet: o Bogu se ne može reći da on postoji. Jer onaj koji bude kazao: »Bog postoji« — gubi Boga.

(1) »Ne smejati se, ne plakati niti prezirati nego — razumevati« — iz Spinoze. Prim. prev.

(2) »Ono što je ispunjeno protivurečnostima ne može biti pravilno i svako od nas ima puno pravo da nemilosrdno ukaže na te protivurečnosti kao takve«.

(3) Istorija dogmi, II deo, strana 225.

(4) »Neznalice osvajaju nebo« — Prim. prev.

(5) »I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i Sto svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima« — Mat. 16.19.

*Iz knjige “Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski” objavljene u sklopu biblioteke “Dostojevski kao mislilac”, preveo s ruskog Mirko Đorđević; esej je pisan uz stogodišnjicu rođenja Dostojevskog

Oceni 5