Đovanijeva soba
Djo 01 S

Photo: tumblr.com

Ljudi su prljavi, znaš?

Ostavio sam je na najbližem uglu, promrmljavši neki detinjasti izgovor, i gledao kako njena troma spodoba prelazi preko avenije i ide prema kafanama.

Nisam znao šta da radim ni gde da odem. Konačno sam se našao pored reke, svestan da polako idem kući.

I tada mi se, možda prvi put u životu, smrt ukazala kao realnost. Mislio sam na ljude pre mene koji su gledali dole u reku i otišli da spavaju ispod njene površine. Razmišljao sam o njima. Pitao sam se kako su to učinili – sam taj fizički čin. Kada sam bio mnogo mlađi, i ja sam, verovatno kao i svi mi, mislio na samoubistvo, ali bi ono tada bilo neka vrsta osvete, moj način da saopštim svetu kakvu mi je strašnu bol naneo. Ali, dok sam išao kući, tišina večeri nije imala nikakve veze sa tim besom, sa tim dalekim dečakom. Razmišljao sam o mrtvima jednostavno zato što su njihovi dani bili okončani, a ja nisam znao kako ću da prebrodim svoje.

Pariz, grad koji sam toliko voleo, bio je potpuno miran. Činilo se da na ulicama nema ni žive duše, premda je još bilo rano. Pa ipak, ispod mene – gotovo da sam mogao da čujem grupno, drhtavo uzdisanje pod mostovima, duž obale reke, u senama zidova – bili su ljubavnici i ruševine, ljubavnici koji se grle spavaju, opšte, piju, zure u noć, što nailazi. Iza zidova kuće pored koje sam prošao, francuska nacija spremala je posuđe, stavljala malog Žana i Mari u krevet, negodovala zbog večitih problema oko novca, kupovine, crkve, nestabilne države. Ti zidovi, ti prozori sa zatvorenim kapcima, okruživali su ih i štitili od mraka i dugog stenjanja ove duge noći. Za deset godina, mali Žan ili Mari mogu da se nađu ovde napolju, kraj reke, i da se pitaju, poput mene, kako su ispali iz sigurnosne mreže. Kako sam daleko došao, mislio sam – da propadnem!

Ipak, dok sam skretao od reke niz dugu ulicu koja je vodila prema kući, dozvao sam u pamet da u stvari želim decu. Želeo sam da ponovo budem unutra, okružen svetlom i sigurnošću, da gledam kako žena stavlja decu u krevet, svestan da je moja muževnost neporeciva. Želeo sam noću isti krevet, iste ruke; želeo sam da se ujutru budim znajući gde sam. Želeo sam da mi žena bude čvrsto tlo, poput same zemlje, mesto na kojem ću uvek moći da se obnovim. Jednom je bilo tako, gotovo da je bilo. Mogao sam da učinim da opet bude, da stvarno bude tako.. Trebalo je samo malo čvrste volje pa da opet budem zdrav.

Dok sam išao kroz hodnik, opazio sam svetlo ispod naših vrata, a pre nego što sam stavio ključ u bravu, vrata su se otvorila iznutra. Na njima je stajao Đovani, s kosom na očima, i smejao se. Držao je čašu konjaka. U prvi mah učinilo mi se da je veseo, a onda sam video da to lice ne izražava veselje, nego histeriju i očaj.

Hteo sam da ga upitam šta radi kod kuće, ali me je uvukao u sobu, držeći me rukom čvrsto oko vrata. Drhtao je.

-    Gde si bio? – Pogledao sam ga u oči, odmičući se malo od njega. – Svuda sam te tražio.

-    Zar nisi otišao na posao? – upitao sam.

-    Nisam – odgovorio je. – Da popijemo nešto! Kupio sam bocu konjaka da proslavim svoju slobodu.

Sipao mi je konjak. Stajao sam kao oduzet. Došao je do mene i gurnuo mi čašu u ruku.

-    Đovani, šta se dogodilo?

Nije odgovorio. Seo je iznenada na ivicu kreveta i nagnuo se napred. Tada sam video da je besan kao ris.

-    Ljudi su prljavi, znaš? – Pogledao me. Oči su mu bile pune suza. – Naprosto su prljavi, svi, niski i jeftini i prljavi. – Ispružio je ruku i povukao me na pod do sebe. – Svi osim tebe. Svi, osim tebe. – Držao mi je glavu među rukama, i mislim da takva nežnost gotovo nikada nije izazvala onakav strah u meni kakav me tada obuzeo. – Nemoj da me ostaviš da propadnem, molim te – rekao je i poljubio me u usta s nekom čudnom, nepopustljivom nežnošću.

Đovanijev dodir uvek je u meni budio želju; međutim, sada me njegov vrući, slatkasti dah terao na povraćanje. Odmakao sam se koliko sam god mogao i otpio gutljaj konjaka.

*Iz romana "Đovanijeva soba*

Oceni 5