FAF: Film „Kit“ (The Whale)
Film Kit FAF The Whale

Photo: Promo/FAF

Ljudi su užasni

Otkad je Kit premijerno prikazan na festivalu u Veneciji, svi bruje o velikom povratku Brendana Frasera, maestralnoj glavnoj ulozi u tom filmu, te višeminutnim ovacijama karakterističnim za venecijanski festival. Stoga na projekciju ulazite očekujući glumačku bravuru, i to zaista i dobijate. Ne samo od Frasera, već i od sjajne mlade glumice Sadie Sink, koja igra njegovu ćerku, kao i od Hong Chau, Samanthe Morton i Tyja Simpkinsa.

Atmosfera je kamerna, gotovo klaustrofobična, a nevelik broj likova i njihovo ograničeno kretanje ukazuju na pozorišnu prirodu dela. Scenario i jeste adaptirao Samuel D. Hunter, uzimajući kao predložak sopstveni pozorišni komad. Ako niste ljubitelj filmova koji koriste teatarski jezik, možda ovo ostvarenje nije za vas, no akcenat je svakako na odnosima među likovima.

Kit je saga o iskupljenju, pomirenju sa sopstvenom sudbinom, ključnim ljudima u životu i, posledično, pokušaju isceljenja trauma. Fraser igra Charlija, profesora engleskog jezika i književnosti koji predaje online, nikad ne uključuje kameru tokom časova, niti izlazi iz kuće. Jedina osoba koju viđa je Liz, medicinska radnica i sestra njegovog pokojnog partnera. S njom je ostao najbolji prijatelj, a kako nema zdravstveno osiguranje, ona je jedina koja brine o njemu i pruža mu medicinsku pomoć. Charlie je izuzetno gojazan, te zbog toga ima problema sa zdravljem, kretanjem i obavljanjem uobičajenih aktivnosti. Liz čini sve kako bi funkcionisao iole normalno, a i dobro poznate službe dostave rade besprekorno.

Nije gojaznost jedino stanje koje muči našeg junaka. Ono je najpre nastalo kao posledica gubitka i tugovanja, odnosno nemogućnosti da se s njima nosi, a uvezano sa depresijom i krivicom, indukovalo je sramotu i potom izolaciju. Tako se stvorio začarani krug koji je postao vrtlog, pa prekid i beg nisu više bili tako jednostavne opcije. U nemogućnosti da prekine ponašanje, Charlie prekida vezu sa spoljašnjim svetom. Hrana je postala jedini saborac u žalosti, a zanimljivo je da je Charlijev partner pred smrt sve manje jeo, svesno odbijajući hranu. To je samo na trenutak u filmu pomenuto, ali nikako nije nevažno jer pokazuje šta sve i nesvesno može uticati na nas.

Neki fokusiranje na veličinu tela glavnog junaka i čitavu protetiku i masku koju Fraser ima smatraju diskriminatornim, fetišizirajućim, senzacionalističkim ili fobičnim. Naročito se to pokazuje u reakcijama likova koji prethodno nisu videli Charlija. Međutim, gojaznost jeste diskriminisana, debljina je prokazana i ljudi se nje boje. Što je telo veće, veća je i odbojnost okoline. I to je društveno, kontekstualno i medijski uslovljeno, naročito u poslednjih nekoliko decenija. Zato Kit pre oslikava društvo nego što mu se divi.

Gojazni ljudi jesu odbačeni, kao i svi koji idu u određene ekstreme i odstupaju od većine u bilo kom smislu. Na njih se gleda sa pijedestala moralne superiornosti, samokontrole, discipline... Čak i kad toga nema, dovoljno je da vidimo ne samo da je neko „gori“ od nas, već da su mu kočnice potpuno popustile pa da se utešimo i uplašimo istovremeno. Tešimo se jer nismo na mestu nekog ko je sasvim otišao u jednu krajnost, a bojimo se zato što se to uopšte nekom desilo. Znači da ipak može da se dogodi i nama, stoga biramo da se udaljimo od ljudi koji nas podsećaju na mrak s kojim ne smemo da se suočimo. Dok se isti ti ljudi sklanjaju jer osećaju tuđu osudu i gađenje. Tek u pronalasku tih naizgled drugačijih, a jednako izgubljenih duša, javlja se šansa da se čovek pokaže kao dobar i saosećajan.

Takvu vrstu odnosa Charlie pokušava da izgradi prilikom ponovnog susreta sa svojom ćerkom Ellie. Ona je sad već ljuta sedamnaestogodišnjakinja koja svoj bes ne može i ne ume da kanališe, koja agresijom i manipulativnošću prikriva ogromnu tugu s kojom tek ne zna šta će. Charlie je spreman na sve kako bi se iskupio zbog neučestvovanja u odrastanju rođenog deteta. Njegove pohvale upućene ćerki, njegovo divljenje, obožavanje i razumevanje su i više nego iskreni, ali mogu biti mač sa dve oštrice. Zahvaljujući njima, Ellie može doći do korena svog besa i bolje se nositi s njim, ali ne pre nego što sva frustracija pokulja iz nje. Tek tako može doći do sebe, a i svog oca. Književnost, odnosno alegorija romana Mobi Dik pomažu im u pokušaju povezivanja. Otuda i naslov.

Taj grozni, ogromni kit bio je opsesija protagoniste romana, metafora svih njegovih htenja i prepreka. Život bi imao smisla samo kad bi to čudovišno stvorenje nestalo. Tako isprva nastupa i Ellie prema ocu, a to i on sam misli za sebe. U nemogućnosti da se nosi sa čudovištem zvanim bol, postao je sopstveni najveći neprijatelj. U ljude je pak uvek verovao. Čak i kad su ga odbacivali jer je on tako ogroman i odbojan bio njihov kit – suma svih problema i licemerja oličenog u brizi o zdravlju nauštrb bazične ljudskosti, neprijatelj kojeg će ubiti lažnim moralom, još lažnijom brigom i ignorisanjem. Ljudi su užasni. Ali, imaju šansu za iskupljenje.

Oceni 5