Bergman i Tarkovski
Bergmm 02 S

Photo: IMDb

Ljudi traže, ali ne nalaze kontakt

„Za mene bi bilo najbolje da nisam poznat“, govorio je Bergman.

„On je ogromna figura", pisala je filmska kritičarka Maja Turovska o Bergmanu. – Jer, posleratni film nije bio ono što je danas. On je zaista bio važna umetnost. Filmski režiseri su bili stubovi kulture. I Bergman je bio onaj koji je uzdrmao našu uobrazilju snažnije od ostalih. On je Šekspir filma. Njegovi filmovi – to je severni svet sa prokletim pitanjima."

Možda je zbog toga drugi „severni“ maestro, Andrej Tarkovski, bogotvorio svog kolegu. Na spisku njegovih omiljenih filmova nalazili su se „Persona“ i „Pričešće".

„Često se setim scene iz filma „Krici i šaputanja“, pričao je Tarkovski. – Dve sestre dolaze u očev dom, gde umire njihova treća sestra. Kad su ostale same, odjednom osetiše priliv bliskosti, ljudsku težnju jednog bića ka drugom, koju trenutak pre toga nisu osetile. Probuđena ljudskost tim pre uzbuđuje, jer su kod Bergmana ovakvi trenuci prolazni, kratkotrajni. U njegovim filmovima ljudi traže, ali ne nalaze kontakt. U „Kricima i šaputanjima“, sestre ipak ne mogu da oproste jedna drugoj, niti se da se pomire, čak ni u trenucima smrti jedne od njih“.

U filmu „Šumske jagode“ čuje se violončelo iz svite J.S.Baha, koji zamenjuje reči. Tarkovski potcrtava ovo kod Bergmana, jer je i u njegovim filmovima muzika često bila tu umesto reči.

Bergman je izdvajao film „Andrej Rubljov“, čak je u nekom intervjuu priznao da pre svakog novog filma odgleda Rubljova ponovo. Uostalom video je Tarkovskog kao najvećeg režisera:

„Kada film nije dokument, on je san, maštanje. Zato je Tarkovski najveći od svih. Soba od snoviđenja, koje on ne objašnjava. I šta da bi imao da objasni? On je jasnovidac, koji uspeva da otelotvori svoje vizije u najtežem i istovremeno najpogodnijem mediju. Ceo život sam kucao na vrata prostorija u kojima se on kretao tako prirodno. Uspeo sam jednom ili par puta samo da tu provirim“.

Tarkovski, bez obzira što se nikad nije sreo sa Bergmanom, vrlo precizno je prepoznao „tih par puta“ u stvaralaštvu Bergmana. U „Personi“ iz 1966. koja je obrazac filmske umetnosti, i u „Kricima i šaputanjima“ iz 1972. koji mnogi porede čak sa Mocartovim „Rekvijemom“.

„U Personi i Kricima, – govorio je Bergman, – došao sam do granice: slobodno sam dodirivao one ćutljive tajne, koje samo film može da iskaže."

Dva velikana je mnogo toga vezivalo, oba su težila da otkriju psihologiju svojih filmskih junaka i bavili se temama kriza kulture i ličnosti. Oba su neverovatno osećala muziku, koristeći je u svom stvaralaštvu. Oba su stavila samovanje na prvo mesto u životu. Bergman je sam sebe proterao na ostrvo Faro, Tarkovskog su proterali iz zemlje. Bez obzira na sličnosti režiseri se nikad nisu susreli, iako su se nekoliko puta maltene mogli sudariti.

„Kad smo Andrej i ja, novembra 1985.g. bili u Štokholmu na izložbi filmskih plakata, zapazio sam Bergmana kako izlazi iz kino-sale. Nikad se nisu sreli, oba su želela da se upoznaju. Tog trena činilo se da je susret neizbežan. Otprilike su ugledali jedan drugoga na 50 metara. Mene je potreslo ono što je usledilo: obojica su se okrenula, veoma naglo, kao da su prethodno vežbali taj pokret, i otišli na suprotne strane. Tako su se dva velika sveta mimoišla, ne dodirnuvši se“, – piše Mihail Leščilovski, režiser.

Doduše u svojoj autobiografskoj knjizi „Laterna magika“ (Čarobna lampa, projektor, pr.prev,) Bergman je opisao sličnu scenu bežanja od Kurosave, kog je takođe visoko cenio.

Susret Tarkovskog i Bergmama više puta je zakazivan i odlagan. Bergmana je nerviralo to što mora da bude prisutan i prevodilac.

„Ne znam zašto se nisu sreli, – seća se producent Ana-Lena Vibom. – Za vreme snimanja na Gotlandu bili smo sasvim blizu Bergmana i mogli smo otići kod njega, ali je Faro vojna zona i nismo uspeli. Ali, kad smo snimali dokumentarac o filmu „Fani i Aleksandar“, Andrej je nečujno stigao na snimanje, sedeo i slušao kako Bergman priča o svom radu. Bergman nije znao da je tu Andrej, i to je bio njihov jedini susret“.

Poslednji svoj film „Žrtvovanje“ iz 1985. Tarkovski je snimao na „bergmanovoj“ teritoriji u Švedskoj. Možda je ovaj film postao njihov glavni susret. Tarkovski se plašio da „ne ponovi“, ne snimi film na Bergmanov način. Razloga je bilo mnogo: snimatelj je bio Sven Njukvist, glumci, koje je Tarkovski voleo još od mladosti, sve je podsećalo na Bergmana. Atmosfera u filmu je bila veoma srodna filmovima švedskog klasika.

Kad je „Žrtvovanje“ trebalo da se prikazuje u bioskopima, Tarkovski je već bio teško bolestan. Ana-Lena Vibom zamolila je Bergmana da napiše Andreju. I Bergman je to napisao tako dobro, kao što je umeo.

„Radi se o tome da, ukoliko bi se oni ukrstili, obojica bi pogledala u ogledalo, – rekao je režiser Aleksandar Sokurov. – Samo bi Tarkovski u njemu video jedno lice, a Bergman – drugo…Mogli bi, da su se sreli, da šetaju ćutke, jer sve što je bilo potrebno da znaju jedan o drugom, oni su ionako znali, bez reči.

Prevela Jadranka Dubak

*Prenosimo sa prijateljskog portala Pulse

Oceni 5