Ljudska duša vredi koliko ceo svet

Oni isti koji nam govore o tom čudnom žrtvovanju, o tom nematerijalnom darivanju, običavaju nam govoriti o pravu na život. A šta je pravo na život? Kažu mi da sam na ovom svetu zbog ostvarenja nekakve društvene dužnosti; međutim, osećam da sam ja, kao i moja braća, na ovom svetu radi svog ostvarenja, radi života.

Da, da, vidim to; ogromnu društvenu delatnost, moćnu civilizaciju, mnogo nauke, mnogo umetnosti, mnogo zanatstva, mnogo pouke o životu, a posle — kad budemo ispunili svet divotama industrijskim, velikim tvornicama, putovima, muzejima, bibliotekama — pašćemo iscrpljeni pored svega toga, i to će ostati, kome? Da li je čovek stvoren zbog nauke, ili nauka zbog čoveka?

„Pa lepo", povikaće iznova isti čitalac, „obratimo se veronauci. Pitanje: zbog koga Bog stvori svet? Odgovor: zbog čoveka." Pa dobro, tako treba da odgovori čovek koji je čovek. Kad bi mrav o tome morao da polaže računa i kad bi bio ličnost svesna sebe, odgovorio bi: zbog mrava, i dobro bi odgovorio. Svet je stvoren zbog svesti, zbog svake svesti.

Ljudska duša vredi koliko ceo svet, reče neko, ne znam ko, reče izvanredno. Ljudska duša? Ne život. Ne ovozemaljski. Dešava se da, ukoliko manje verujemo u dušu, tj. u njenu svesnu besmrtnost, u ličnu i stvarnu, utoliko se više ceni prolazni život. Otuda prevelika osetljivost prema ratu. Svakako, ne moramo da priželjkujemo smrt, već drugu smrt. „Onaj koji želi da spase svoj život izgubiće ga" — kaže Jevanđelje; međutim, ne kaže: onaj koji želi da spase svoju dušu, besmrtnu dušu. Onu u koju verujemo i koju želimo takvu.

I svi teoretičari objektivizma ne vide, ili, bolje govoreći, ne žele da vide, potvrđujući svoje „ja", svoju ličnu svest, da time čovek potvrđuje čoveka, stvarnog čoveka, i da potvrđuje istinski humanizam — koji nije humanizam čovekovih atributa, već hum anizam čoveka — i potvrđujući čoveka, potvrđuje svest. Jer jedino posedujemo svest o čoveku.

Svet je zbog svesti. Ili, još bolje, ovo zbog, ovaj pojam finalnosti, osećanje pre nego pojam, ovo teleo loško osećanje pojavljuje se samo tamo gde ima svesti. Svest i finalnost su u osnovi isto.

Kad bi Sunce imalo svest, mislilo bi da živi zbog osvetljavanja svetova; međutim, isto bi tako mislilo, pored ostalog, da svetovi postoje da bi ih ono obasjavalo, i radosno je što ih obasjava i što zbog toga živi. I dobro bi mislilo.

Sva ta tragična čovekova borba za spasenje, sva ta večna težnja za besmrtnošću, nagnavši Kanta čoveka da napravi besmrtni prelaz o kojem vam govorah — sve to nije ništa drugo do borba za svest. Ako svest nije ništa drugo, kao što reče neki bezdušni mislilac, do blesak svetlosti između dve večnosti pomrčine, onda ništa odvratnije od te svesti.

Neko će možda u svemu ovome što govorim — čas težeći za beskonačnim životom, čas govoreći da ovaj život nema onu vrednost koja mu se pripisuje — videti u osnovi protivrečnost. Protivrečnost? Ubeđen sam u to! Protivrečnost mog srca koja mi kaže da, i moje glave koja kaže ne! Protivrečnost, naravno. Ko se ne seća ovih reči iz Jevanđelja: „Gospode, verujem; pomozi mi u mom bezverju!?" Protivrečnost, naravno! Kao što živimo samo od protivrečnosti i kroz protivrečnosti; kao što je život tragedija, a tragedija je stalna borba bez pobede i bez nade u pobedu; i to je protivrečje.

Reč je, kao što vidite, o osećajnoj vrednosti, a rasuđivanjima pobijati osećajnu vrednost ne vredi ništa. Jer, rasuđivanja su samo rasuđivanja; naime, to možda i nisu istine« Ima sitničarskih učitelja, urođenih sitničara koji podsećaju na onog gospodina koji je, da bi utešio oca zbog nenadne smrti njegovog sina u cvetu mladosti, rekao mu: „Budite strpljivi, prijatelju, svima nam je suđeno da umremo!" Da li biste se iznenadili ako bi se otac naljutio zbog te neumesnosti? Jer to je neumesnost. Čak i aksiom može u izvesnim slučajevima da bude neumesnost. Koliko puta se desi da se kaže ovo:

Da bih mislio poput tebe,
dovoljna je samo moć shvatanja.

Ima osoba za koje bi se reklo da misle samo mozgom, ili ma kojim organom koji bi bio podesan za mišljenje; dok drugi misle celim telom i celom dušom, moždanom srži, srcem, plućima, utrobom, životom. Ljudi koji misle samo mozgom ograničavaju se samo na odrednice, postaju profesionalci misli. Da li znate šta je to profesionalac? Znate li šta je to proizvod izdvajanja rada?

Evo profesionalca u boksu. Naučio je sračunato da udara pesnicom tako da usredsređuje snagu na taj pokret i napreže samo one mišiće koji su potrebni da bi postigao što bržu i stvarniju svrhu: da onesposobi protivnika. Udarac neprofesionalca neće imati tako neposredno stvarno dejstvo; ali zato mnogo više oživljava onoga koji daje udarce, stavljajući u pokret celo telo. Jedan je udarac boksera, a drugi čoveka. Poznato je da Herkuli arena, rvači na vašarima, obično nisu zdravi. Oni onesposobljavaju protivnika, dižu veliki teret, a umiru od sušice ili od loše probave.

Ako filosof nije čovek, najmanje je filosof. Pored ostalog, on je pedant, tj. loša kopija čoveka. Usavršavanje bilo koje nauke — hemije, fizike, geometrije, filologije — može da se svede na vrlo stroge granice, na dela različitog stručnog usavršavanja; međutim, filosofija, kao i pesništvo, ili je delo integracije, sinteze, ili je pak samo lažna filosofija, pseudofilosofska načitanost.

Svako saznanje ima konačnu svrhu. Znanje zbog znanja je, ma što mi govorili, bedan zaključak izveden iz lažne pretpostavke. Čovek uči ili zbog neposredne praktične svrhe ili zbog dopunjavanja ostalih saznanja. Čak i nauka koja nam izgleda čista teorija, tj. koja se slabo može praktično primeniti na neintelektualne potrebe života odgovara potrebi — koja je to svakako — intelektualnoj, odgovara opravdanoj uštedi mišljenja, načelu jedinstva i postupnosti saznanja. Međutim, kao što naučno saznanje poseduje u drugim saznanjima svoju finalnost, filosofija, koju treba da obuhvatimo, poseduje drugu spoljnu finalnost, odnosi se na svu našu sudbinu, na naš stav prema životu i svetu. I najtragičniji problem filosofije je da uskladi intelektualne potrebe s osećajnim i željnim potrebama. Zbog toga propada svaka filosofija koja teži da otkloni večnu i tragičnu protivrečnost, osnovu našeg života. Međutim, da li se svi usuđuju da se suoče s tom protivrečnošću?

Iz: Tragično osećanje života, prevod s kastiljanskog Olga Košutić, Dereta, Beograd, 1990.

*Prenosimo sa prijateljskog portala Filozofski magazin