Lola Novaković: Pevačica Bagrem, živo cveće iz Jugoslavije

Kao najveća zabavnjačka zvezda, s prirodnim umećem nastavila je da niže trijumfe. Snimila je singl s pesmom „Mustafa" - koju je donela kao suvenir s Bliskog istoka - i dostigla srebrni tiraž u direktnom obračunu sa mladim Đorđem Marjanovićem koji je, takođe, „Mustafu" plasirao kao svoj hit. S Domenikom Modunjom, koji je gostovao u Beogradu, pevala je na stadionu JNA. Redovno je gostovala u zabavnim TV emisijama koje je režirao aktuelni Sava Mrmak.

Na festivalu „Zagreb 61" pevala je pesmu „Svitanje" Stjepana Mihaljineca i bez većih problema osvojila prvo mesto. Publika joj je uzvratila frenetičnim aplauzom od dugačkih pet minuta! Iste godine, u aprilu, dobila je jedan od tri dodeljena „Zlatna mikrofona". Pojavila se i na „Opatiji 61" gde je pevala kompoziciju Angela Vlatkovića „Jednom u gradu ko zna kom", na tekst Slobodana Markovića, ali, prvo mesto joj je izmaklo. Satisfakciju je našla u opštem saglasju stručnjaka koji su tvrdili da je na festivalu najbolja pevačica upravo - Lola Novaković!

Svesna svojih vrednosti, nije patila od lažne skromnosti. Kad su je 1961. pozvali da devet večeri uzastopno peva na velikoj međunarodnoj modnoj reviji na Beogradskom sajmu, tražila je 30.000 dinara za svako veče! Javnost je bila u šoku, jer se baratalo milionima koji su bili opipljivi kao naučna fantastika. Krenule su polemike u štampi, javljali su se čitaoci u rubrikama tipa „Među nama", a predstavnik Sajma, nekad popularni košarkaš Aleksandar Gec, izjavljivao je: „Bio sam iznenađen visinom njenih zahteva. Lola je tražila 30.000 dinara od večeri. Mi nismo u stanju toliko da platimo. Imamo nameru da za tu priliku dovedemo iz Italije Natalina Ota i Flo Sandons, a i cela organizacija revije je skupa. Ne verujem da ćemo imati neke dobiti. Kazao sam Loli da će devet puta da peva po dve-tri pesme. Ona je odgovorila da ipak ne želi da učestvuje ispod 30.000 od večeri".

Direktor Sajma, Jaša Rajter, otišao je korak dalje kad je rekao: „Možda se ne bih čudio kad bi zahtev za visokim honorarom došao od Miroslava Čangalovića ili nekog drugog poznatog umetnika, ali da Lola Novaković traži 30.000 od večeri - to ne! U našim uslovima to smatram asocijalnim..."

Ni Lola nije ostajala dužna: „Ako je organizator spreman da Natalinu Otu plati milionski iznos, zašto onda da ja budem ‘dopuna’ njegovog programa za desetak hiljada dinara? Kod nas ima pevača koji će prihvati uslove organizatora ali ja ne želim da odstupim od svojih zahteva. Rešenje je veoma prosto: ako organizator želi da učestvujem u programu pod mojim uslovima - onda je u redu. Ako ne želi - opet u redu. Time se pitanje skida s dnevnog reda".

Javnost nije tako mislila, pa je, u ime Udruženja džez muzičara Srbije, reagovao i Vojislav Simić: „Lično mislim da je Lola Novaković naša najbolja interpretatorka zabavnih melodija i da svojim učešćem u jednoj komercijalnoj priredbi dosta doprinosi interesovanju publike. Prema tome i njen zahtev ima svoje opravdanje". Građanstvo je takođe imalo svoje mišljenje. Prodavačica u robnoj kući pisala je da je „uopšte ne interesuje koliki će biti Lolin honorar" i da ne veruje da će Sajam smanjiti cenu ulaznica ako Lola i pristane da peva po njihovim uslovima. Izvesni službenik SIV-a kritikovao je izjavu Jaše Rajtera i pitao da li je „socijalno što uprava Sajma naplaćuje taksu od 150 dinara za parkiranje, kad je, recimo, takva taksa na Plitvicama samo 100 dinara!?".

Gužva je okončana čvrstom odlukom Lole Novaković da ne peva na Sajmu. Objasnila je: „Ako kao pevač vredim - treba mi platiti. Ako ne vredim, ne treba ni da pevam. Pevala sam i besplatno, kad sam smatrala da to treba da činim. Ali, za mali honorar neću da pevam!".

Prva festivalska suza

Godina 1962. po mnogo čemu bila je sudbonosna za Lolu. O raskidu njene sentimentalne veze sa Predragom Gojkovićem - Cunetom govorilo se kao o javnoj tajni: svi znaju, ali se niko ne usuđuje da je glasno izgovori. Pod psihozom medijske znatiželje čiji je revolucionarni zadatak bio da intimu pretvori u opštenarodno dobro, Lola je januara 1962. učestvovala na festivalu „Zagreb 62" gde je pevala kompoziciju Alfonsa Vučera „Ti nisi došao".

Klasično sentimentalna i ranjiva, pred zagrebačkom publikom i TV kamerama koje su je snimale u krupnom planu - Lola je usred pesme zaplakala. Jugoslavija se raznežila i odmah našla logično objašnjenje: nesrećni krivac bio je Cune, kog je Lola čekala, a on, uživajući u pečenju kafe, nije došao! Ovom estradnom scenariju nije falilo logike, jer su se - činjenice govore - Lola i Cune zbilja rastali za vreme turneje po SSSR-u, tokom leta 1961.

Međutim, nadahnuta Lolina interpretacija, sjajna pesma Alfonsa Vučera i atmosfera koja je podgrejavana ljubavnim nabojima, obezbedila je Novakovićevoj - prvo mesto. Istu numeru, u alternaciji, pevala je i Gabi Novak, dok su najveće konkurente imali u Vici Vukovu (pevao je pesme „Negdje" i „Dvadeset naših proljeća"), Ivi Robiću („Ribareva čežnja") i Ljiljani Petrović („Toni, Toni"). Na istom festivalu, vrlo zapažen bio je kvartet „Melos", čiji je član, Arsen Dedić, već postajao tražen tekstopisac, koristeći se pseudonimom Igor Krimov. Dedić alias Krimov bio je i autor teksta za pesmu „Negdje" Nikice Kalogjere.

- Umetnički rukovodilac festivala zabavne muzike u Frankfurtu, Kek Zečer, koji ovde prisustvuje kao gost - pisala je „Borba" 13. januara 1962. - smatra da su pesme izvođene prvog dana bliže tipu evropskih šlagera. Od sinoćnog repertoara on je odabrao „Negdje" u interpretaciji Vice Vukova, „Ti nisi došao" Lole Novaković i „Toni, Toni" koju je pevala Ljiljana Petrović".

Famu o suzama na „Zagrebu 62", Lola je pokušala da razbije objašnjenjem za novosadski list „Dnevnik" jula 1967: „Melodija ‘Ti nisi došao’ izvrsno mi je ležala. Već na probi shvatila sam da će se ljudima svideti. Pre izvođenja, u kuloarskim ogovaranjima, mene i moju pesmu su eliminisali. Stegla sam zube i rekla ,’e, nećete’. Udubila sam se u tekst. Nisam ni bila svesna da plačem. Koliko je devojaka u sali i kraj TV prijemnika plakalo zajedno sa mnom? Tim suzama sam samo potvrdila da sam obično ljudsko biće, a ne uobražena pevačica kojoj je uspeh udario u glavu".

Bagrem, to živo cveće...

Početkom marta 1962. Lola Novaković trebalo je da predstavlja Jugoslaviju na takmičenju za „Pesmu Evrovizije", u Luksemburgu, s numerom Jožeta Privšeka „Ne pali svetlo u sumrak". Budući da je godinu dana ranije Ljiljana Petrović - kao prvi reprezent Jugoslavije na „Evroviziji" - osvojila sedmo mesto s pesmom „Neke davne zvezde", apetiti su porasli, mada Lola intimno nije bila ubeđena da pesma „puna atmosfere sumraka, jeseni, tihog uzbuđenja" može da prođe u Evropi. Mala ekipa u kojoj su bili Lola, Jože Privšek, Duško Hren, Bogoljub Srebrić i novinar Pero Zlatar stigla je u Luksemburg bez pompe, gotovo neprimećeno.

- Na evropskoj sceni mi još nismo postojali - sećala se Lola u „TV Novostima". - Predstavnike ostalih, značajnijih zemalja, dočekivali su fotoreporteri, novinari, pljuštali su intervjui, sevali blicevi. Mi smo bili - slobodni. Imala sam obavezu da odem na probu, a posle toga sam mogla u šetnju ili u šoping, po volji. Divno sam iskoristila to slobodno vreme. Razgledala sam grad, potrošila sve svoje devizne dnevnice i osećala se lepo baš stoga što me niko nije primećivao. Međutim, nekim svojim jedanaestim čulom, kako ja to obično kažem, osećala sam da će se desiti nešto dobro. Imala sam, već tada, za sobom prilično internacionalno iskustvo. Pevala sam u Parizu, Cirihu, Beču, Minhenu na priredbama „Muzika ne poznaje granice", „Džez na Jelisejskim poljima" i, nekako, već sam bila stekla tu... recimo, intuiciju. Već posle prve probe, znala sam da je to uvertira za uspeh. Ako su pesma i moja interpretacija naišli na dopadanje kod iskusnih muzičara kakvi su bili u orkestru, nije se moglo desiti, bez obzira šta se u šou biznisu radi, da na takmičenju prođe nezapaženo. Ostali članovi ekipe nisu delili ovaj moj optimizam, bila im je čudna ta moja samouverenost. Išli su okolo, rekla bih, povijenih leđa, uplašeni...

- Čekala sam svoj red, nesvesna onog što se oko mene zbiva. Imala sam sreću da budem negde u zlatnoj sredini. Kako sam došla do mikrofona, ne sećam se. Svetla u sali su se ugasila. Ostali su reflektori, upereni ka meni. Orkestar je počeo uvod. Onda su bili u modi ti dugi, dugi uvodi. Osećala sam, uz muziku, kako sve više bivam sama, obuhvatala me je atmosfera pesme. Videla sam sobu u sumraku, stonu lampu kako blagim svetlom miluje nejasne površine fotelja, videla sam žar dveju cigareta, dve zvezde u sobi. Aplauz je bio vrlo snažan. Publika me je pozdravljala...

Kad je počelo glasanje, Lola nije mogla da veruje. Odmah je povela! TV kamere su je neumorno zumirale, novinari su joj tražili intervjue, i tu presiju Lola nije mogla da izdrži. Izletela je iz salona gde su bili svi pevači, i kad se docnije vratila, ugledala je svoje ime na sjajnom, četvrtom mestu. Bio je to trijumf o kakvom jugoslovenska zabavna muzika nije mogla ni da sanja, jer su glavni favoriti bili Klaudio Vila, Roni Kerol (Velika Britanija) i Izabel Ober iz Francuske. Među prvima je Loli na uspehu čestitao Klaudio Vila. Kao pravi džentlmen, uputio joj je komplimente, ali o svom plasmanu na trinaesto mesto nije govorio. Nije zgodno!

Među masom tipova koja je opkolila Lolu, nalazio se i Japanac koji se Novakovićevoj predstavio kao Terunobu Ikemura. U ime diskografske kuće ,,His' Masters Voice" ponudio je Loli turneju po Japanu, obećavši da će poslati ugovor i avionske karte. U iščekivanju Ikemurinog pisma, Lola je otkazala učešće na festivalima „Zagreb 63" i „Beogradskom proleću". Posle nekoliko meseci, baš u času kad je rešila da se pomiri sa činjenicom da neće ići u Japan, i da će prihvatiti ponudu za turneju po Bugarskoj - stiglo je pismo iz Tokija. Pedantni Japanci poslali su joj ugovor, reklamni plakat, program turneje i obaveštenje da je za njen prvi nastup rezervisan sto za jugoslovensku ambasadu u Tokiju!

„Naša poznata interpretatorica zabavne muzike Lola Novaković otputovala je juče sa beogradskog aerodroma u Rim, da bi potom nastavila put avionom koji saobraća na relaciji Rim - Atina - Kairo - Bejrut - Teheran - Bombaj - Kalkuta - Hong-kong - Tokio. Kako je predviđeno, ova naša vokalna solistkinja, sa mnogim snimljenim pločama i međunarodnim priznanjima, boraviće u Japanu 60 dana, da bi za to vreme snimala u studiju tokijske televizije (u našoj narodnoj nošnji) i nastupila u jednom ekskluzivnom noćnom klubu, kao i teatru.." obavestio je svoje čitaoce novosadski „Dnevnik" 28. maja 1963. Sa Lolom je na put krenuo i njen suprug Bora Kragujević, profesor fiskulture, s kojim se venčala početkom 1962. i u braku ostala godinu i po dana.

Vredni i disciplinovani Japanci nisu gubili vreme. Nametnuli su Loli pakleni tempo: pevala je na čak trideset koncerata i pojavila se u 28 TV emisija!

- U Japanu sam opet srela Klaudija Vilu - pričala je Lola ,,TV Reviji". - Bio je oduševljen organizatorskim sposobnostima i tačnošću Japanaca, ali se žalio da je program suviše naporan. I ja sam to osetila. U Japanu sam izgubila više od osam kilograma. Nisam imala ni dana predaha.

Pored zabavnjačkog repertoara, Lola je kosookim obožavaocima predstavila i nekoliko narodnih pesama („Moj dilbere", „Karala majka Mustafu") koje je pevala u odgovarajućoj narodnoj nošnji. Japanci su sasvim pošašavili za našom heroinom; nudili su da kod njih ostane još šest meseci, obećavali neverovatnu karijeru, do ušiju zaljubljeni u pevačicu čije ime (Lo-la) na japanskom znači - bagrem! Muzički kritičar „Majniči šimbuna" je pisao: „...Bagrem je divno pevao. Možda nismo uvek bili načisto da li je to pevanje obojeno melosom dalekog Balkana, ili je to melodičan glas velike dubine i individualnost, ali na tradicijama najboljih pevača evropske zabavne muzike. Ja sam bio zadovoljan. Ko nije? Zavoleo sam bagrem, živo cveće iz Jugoslavije. Lola je pevala izrazito dobro i održala koncert koji se ne zaboravlja. Zanimljivo je da o jugoslovenskoj muzici nismo znali gotovo ništa, iako o toj evropskoj zemlji, zahvaljujući toku istorije, znamo prilično mnogo. Lola Novaković peva sigurno, smireno. Želeli bismo da naša Mivako Ikeda tako peva. Bez bojazni, glasom koji nam asocira mramor umiven pljuskom, čisto poput labudovog vrata, dostojanstveno, sigurno u pasažima, otmeno i sa srcem".

Ni list „Joniuri" nije štedeo komplimente: „Pevačica Bagrem pevala je izvanredno. Njen sonorni glas, koji na momente ima kvalitete evropskog baroka i Bahovih fuga, kao da je okupao publiku u moru kjudija (dezertno vino). Lepa je Lolina ljubav. Ona o njoj peva i mačkasto poput devojčice i kao zrela žena. Njene oči upijaju tekst pesme i daju im svoj akcenat. O Loli Novaković, iako joj je prezime teško za izgovor, možemo pisati u superlativima".

„Lolizam" i socrealizam

Iste, 1963. godine, Lola je u Rimu branila boje Jugoslavije na međunarodnom festivalu „Rim peva": u konkurenciji četrnaest pevača, nadmoćno je osvojila prvo mesto pesmom Dušana Vidaka „Ulica četiri fontane". Najčuveniji muzički kritičar Italije, sinjor Arturo Grilji, u listu „Tempo" napisao je pravu odu našoj Loli: „Italijani su od Lole naučili da o fontanama znaju i drugi da pevaju. I to da pevaju tako da nam se čini da mi i nismo pevali fontanama. Jugoslovenska pevačica došla je na pozornicu s jednim poluosmehom iza koga se nije sakrivala trema debitanta, već samouverenost pevača koji poznaje način ophođenja sa publikom. Ona je pevala pesmu ‘Ulica četiri fontane’ i mi smo pri kraju kompozicije već znali da smo slušali pesmu koja neće biti zadovoljna čak ni prosečno solidnim plasmanom, već s najvišim ocenama".

Lola se u Beograd vratila kao kraljica: na aerodromu su je čekali fotoreporteri i novinari, primećeni su čak i obožavaoci koji su joj tražili autogram! Ponude za koncerte i turneje pljuštale su svakog dana; nije mogla da se odbrani od poziva da gostuje širom zemlje i u inostranstvu. Televizija Beograd napravila je presedan i 1964. Loli ponudila autorski šou-program u kojem bi se pojavljivala kao voditelj i - pevačica. Najavila je novu ploču sa pesmama „Suki-Jaki", „Ne, ništa ne žalim", „Nanconeta romantika" i „Vini, vini".

Počela je redovno da sarađuje u dečijoj TV seriji „Na slovo, na slovo", i kao od šale šarmirala gledaoce. Bila je integralni deo slavne ekipe koju su činili kompozitor Miodrag Ilić-Beli, tekstopisac i pesnik Duško Radović, i reditelj Vera Belogrlić.

Sve do 1966. izbegavala je festivale. Nakon iskustva u Zagrebu 1962. shvatila je da su ovi sajmovi postali moćno oruđe u rukama veštijih i sposobnijih, i kako je to nije zanimalo, okrenula se pločama i publici. Među prvima je osetila koliko je televizija značajna i nije se ustezala da prihvati ponudu za raznovrsne šou-programe koje je zanesena publika obožavala, ali su ih samozvani kritičari prezirali. Tako se avgusta 1966. u sarajevskom „Oslobođenju" oglasio Milorad Milić i pod naslovom ,,U službi kiča" ispalio rafal otrovnih strela na Lolu Novaković povodom muzičke emisije koju je režirao Zdravko Šotra:

„Sve za Lolu, lolizam, lolopoklonstvo, lo-lo-glas, lolo-repertoar, lolo-popularnost, lolo-propaganda, zvjezdani časovi Lole, kamere na licu Lole, Lola u svim planovima, ovako, Lola bere cvijeće, Lola sjedi, stoji, govori, uzdiše, diže oči nebu, gleda negdje ‘odavde do vječnosti’, kaže kako je počela da pjeva, šta će pjevati, četiri objektiva pred Lolom a ona ih se više ne plaši kao prije, čitav jedan ljudski i tehnički aparat stoji Loli na raspolaganju da pokaže - evo je, to je ona, gledajte je, slušajte, divite se; traži se scena za Lolu, traži se reditelj koji će znati da bude na nivou ‘zvijezde’, da je predstavi u punom sjaju, sve mora da bude drukčije kada je u pitanju Lolin ,’šou’, a iza čitavog ovog arsenala šećera, izvještačenosti, samosvijesti, propagandne artiljerije koja gotovo svakodnevno ispucava materijal za kult, za šarenu lažu popularnosti holivudskog tipa, iza svega što je Šotra uložio u ovu rediteljski dobro postavljenu emisiju, stoji zapravo jedan sasvim prosječan glas, način pjevanja bez stila i individualnosti, bez emocije i izraza, prazna rutina koja pokušava da se sakrije pod masku iskrenosti i koja se održava na vanjskom blesku...(...) Nikom i ne pada na pamet na televiziji da inicira kult, recimo, prema nekom vrhunskom pozorišnom glumcu, pjesniku, instrumentalisti, baletskom umjetniku, slikaru ili vajaru, pa i dobrom pjevaču zabavnih melodija koji ima mnogo više glasa, talenta i skromnosti a manje sposobnosti da izbori mjesto za sebe koje mu pripada".

Ovo soc-realističko viđenje „lolizma" nije nimalo uzdrmalo pozicije Novakovićeve, koja se na „Beogradskom proleću 66" vratila festivalima, pevajući „Dan naše ljubavi" Aleksandra Nećaka i „Pesmu iz davnina" Bogoljuba Srebrića. Publici je poručila da snima numeru „Mama" koja će - garantovala je - biti veliki hit…

U IDUĆEM NASTAVKU: LOLA NOVAKOVIĆ, SVEDOK SUKOBA NA PESMI LETA