Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (31)
Bbbp 05 S

Uspomena iz Rusije: Lola Novaković tokom svoje prve SSSR-turneje

Photo: Lična arhiva/P.L.

Lola Novaković: Pobeđeni pobednik

Na početku karijere: Zorana Lola NovakovićDaleko od razuzdane gomile, u selu Barajevu, kod Beograda, živi Lola Novaković. Bacil Grete Garbo i nju je pelcovao: sasvim neočekivano, za mnoge nerazumno, sredinom sedamdesetih godina Lola je dala definitivnu ostavku na funkciju javne zvezde kojom se ova zemlja gotovo dve decenije glasno ponosila. Umorna od večite festivalske borbe, pomalo zbunjena tihim umiranjem zabavne muzike, ogorčena podmetanjem štampe koja je njen brak sa mladim Draganom Antićem pretvorila u prvorazredni moralni skandal, Lola je naprečac prekinula s životom u kom se savršeno snalazila.

Umela je glasom, bar za tren, da ujedini Jugoslaviju, emocionalno potresenu sjajem njenih prelepih očiju; znala je da pesmom spontano otkriva lične drame i tajne, da zaplače pred celom zemljom koja ju je razumela, jer je to bila naša „Jugo-Lola"; zavodila je muzikom Libance, Nemce, Mađare, Italijane i Japance koji su joj nudili kule i gradove da ostane kod njih i da ih usreći; njenim su glasom bili opčinjeni Gamal Abdel Naser i Ahmet Sukarno kojima je Lola bila veće zadovoljstvo od dosadnih državničkih razgovora o svetloj budućnosti nesvrstanih; i uvek, nanovo, vraćala se svojoj publici, na čijem je senzibilitetu treperila, sve dok nije rešila da kaže - enough is enough!

Čvrsto potkrepljena dokazima stoji tvrdnja da je bila i ostala najbolja i najpopularnija pevačica zabavne muzike komunističke Jugoslavije. Njen glas bio je nezvanična himna optimističkih pedesetih i nostalgičnih šezdesetih; njen život - javna projekcija uspona i padova u traganju za srećom koju je samoupravljanje olako obećavalo, ne shvatajući da je Lola izuzetak od svih pravila.

U šta se kasnije i Barajevo lično uverilo!

Između šaha i „Bristola"

Nemirno dete: Lola Novaković, jedna od najranijih fotografijaMatične knjige kažu da je Zorana Novaković rođena u Beogradu 25. aprila 1935, od oca Milana i majke Radmile. Bila je nemirno, džambas dete, koje se neumorno igralo, oblačilo mamine cipele i oponašalo Hitlerove govore koji su treštali na radiju. U dvorištu kuće na današnjem Bulevaru revolucije 54, Lola je - kad joj je bilo četiri godine - upriličila prvi nastup sa svojom drugaricom Jelkom.

- Takmičile smo se ko će pevati glasnije - sećala se docnije Lola. - Ja sam pevala „Savila se bela loza vinova". Mora da smo bile vrlo komične, jer su se svi smejali, a mi smo se klanjale i pevale ispočetka...

Maloj Zorani niko nije proricao muzičku karijeru, čak ni onda, kad je kao klinka, pevala u dečjem horu, jer je večito bila glasnija od drugih. Dopuštali su joj da peva, samo uz časnu reč da neće ometati svoje drugove i drugarice! U trećem razredu osnovne škole, Zoranu su primili u čuveno dečije pozorište „Roda": u prevelikoj želji da se dopadne, Lola je potvrdno odgovarala na svako pitanje o intonaciji, uverena da može da dostigne bilo koji ton.

- Međutim, na jednoj predstavi počela sam da pevam tako visoko, da sam posle desetak sekundi posustala, nisam mogla dalje - pričala je Lola novinaru Aci Radakoviću za ,,TV Reviju". - Bruka! U času kad su mi suze navrle na oči od očajanja, začula sam kako jedan glas iza kulisa nastavlja moju veliku pevačku numeru. Odrasla koleginica Sojka Vukadinović, danas glumica u penziji, pritekla mi je u pomoć. Snašla sam se u tren oka. Sojka je pevala iza kulisa, a ja sam otvarala usta što sam više mogla.

Shvativši da je rođeni solista, Lola se u šestom razredu gimnazije upisala u muzičku školu „Stanković", na solo pevanje u klasi Ljiljane Županić. Materijalni razlozi bili su preči od umetničkih pobuda, pa je - posle dve godine - Zorana raskrstila s muzičkom školom, ali je, nekako, završila gimnaziju. U međuvremenu, gledajući „Bal na vodi" sa Ester Vilijams i Red Skeltonom, Lola je ukapirala šta znači biti - zvezda. Oduševljena svetom Holivuda, rešila je da pobegne od kuće. Sa drugaricom Gordanom skovala je plan kako stići do Amerike, spakovala nešto stvari, ali se bekstvo okončalo na gradskoj periferiji, u suzama i gorkom kajanju.

U Božidarcu, oktobra 1952. godine: Proba sa Lolom uoči koncerta u Smederevu

Kako je Holivud ipak bio nešto dalje, Lola se opredelila za Kulturno-umetničko društvo „Branko Krsmanović", u čijoj je sekciji igrala šah, pevušeći između poteza. Prvi je Lolu čuo Rade Milivojević „Nafta": prijatno iznenađen kako devojčica peva „September Song" i „Ružu iz Teksasa", pokušao je da je upozori na izvesne greške, ali je Zorana bila drčna i tvrdoglava. Ipak, „Nafta" i Lola brzo su postali veliki prijatelji, a Zorana se kasnije hvalila kako joj je Rade bio prvi učitelj. Uoči nove, 1953. godine, u „Krsmanac" je stigao gitarista Dušan Popović i Loli predložio da sa orkestrom peva na dočeku Nove godine, u Domu JNA, u Smederevu, za honorar od pet hiljada dinara. Lola se branila da nikad nije javno nastupala, da ne zna dovoljno pesama - ali je novčani izazov bio jači. Uz pomoć „Nafte" i Dušana, naučila je nekoliko šlagera, malo probala sa orkestrom i - krenula na svoju prvu tezgu.

„Hoćemo li noćas kod Lole?“

- Dok sam pevala, drhtala sam od treme - pamti Lola svoj smederevski debi. - Srećom, niko nije obraćao pažnju na mene. Ljudi su pevali, pili i veselili se za svoj račun. Da je neko i pokušao da me pažljivije sluša, brzo bi odustao jer je mikrofon škripao kao zarđala brava. Ipak, pošteno sam pevala sve što sam znala: „Kako je mesec visoko", „Zvončići", ,,Vaya Con Dios", ,,U septembru", „Jabuke i kruške" i pesmu sa mog prvog koncerta na Bulevaru revolucije „Savila se bela loza vinova". I moji drugovi iz orkestra i ja, živi smo dočekali jutro. Vratila sam se u Beograd sa prvim zarađenim novcem od pevanja...

Gala društvo sredinom pedesetih: Vojin Popović, Spasa Milutinović, Lola Novaković

U tad popularnom hotelu „Bristol" održavale su se „Zabavno-muzičke večeri" na kojima su gostovali Vojin Popović, Vuka Šeherović, Olga Nikolić, Vera Kokošević, „Havajski ansambl Đorđević". Besprekorni građanski štimung i kvalitetna muzika garantovali su „night club" atmosferu, s probranom, rafiniranom publikom koja je i u prostorijama „Bristola" priželjkivala dašak Zapada, slušajući američki repertoar u socijalističkim verzijama. Na poziv „Nafte" i Dušana Popovića - čiji je orkestar dobio angažman u „Bristolu" - na hotelskoj pozornici pojavila se i mlada Lola Novaković koja je pevala numere Katarine Valente i Doris Dej. Stalni kafanski gosti bili su omađijani: nisu znali da li da slušaju savršenu, emocionalnu interpretaciju Zorane Novaković, ili da gledaju njene oči kojima je - tvrde svedoci - govorila tajnim jezikom zavođenja. U obe varijante, broj zaljubljenih tipova u „Bristolu" iz večeri u veče je rastao, pa je poziv „Hoćemo li noćas kod Lole" postao novi poklič za mondenski Beograd, koji je bio gladan zabave i glamura, prilagođenih godinama obnove i oktroisanom, postrevolucionarnom moralu.

Sa turnejke po Mađarskoj 1957. godine: U gornjem redu - Karlo Takač i Lola Novaković, u donjem - Vladimir Plotnjikov i Rade Jovanović

Starije i iskusnije koleginice, s klasičnom esnafskom zlobom preživljavale su Lolin uspeh u „Bristolu". Iza leđa su secirale Zoranin nastup, deleći estradne etikete „da je u pitanju jevtina namiguša, koja hvata na oči" i da takvo ponašanje ne priliči društvu koje se opredelilo za naprednu umetnost, makar taj segment društva bila i - kafana. Neiskusna i neiskvarena, Lola nije obraćala pažnju na tračeve: jedino joj je bilo važno da peva, i u tome je niko nije mogao sprečiti! Prihvatila je angažman u Domu garde, u Topčideru, i za njom su spontano krenule kafanske mase iz „Bristola". Opet je sve bilo puno, opet se sala prolamala od aplauza. Čak je i večitim skepticima bilo jasno da se u Topčideru nešto neobično događa: Lola Novaković nezadrživo je postajala prva ženska pevačka zvezda Beograda!

- Pevala sam kafanski i učila - pričala je docnije Lola. - Od Doris Dej, Katarine Valente. Od kog sam drugog mogla tada nešto da naučim? Tražila sam sebe. Pevala sam onako kako sam osećala, a nikad nisam mogla da pevam pesmu koja mi nije odgovarala. Radio-Beograd bio je za mene, kafansku pevaljku, zabranjena livada. Dve godine mi je trebalo da se probijem na radio-talase...

Uz ansambl Saše Subote: Lola Novaković na sceni

Prve pesme koje je Lola snimila nisu pripadale zabavnoj muzici, već - reklamama! Naime, na nagovor svog prijatelja Bepa Ramboseka, Lola je pristala da peva propagandne songove za tad aktuelne proizvode „Nade Štark", „Tare", „Romanije" i „Segestike"! Publika je zapamtila njen glas i ime. Dokazano je to ujesen 1953. kad je na stadionu JNA pred 7.000 ljudi održano „Jesenje takmičenje jazz orkestara" i kad je Lola Novaković - glasovima publike - pobedila ispred Ljubiše Radulovića i Vande Bergeli.

Odlazak na Bliski istok

Usledili su novi kafanski angažmani, turneje po zemlji sa Olgom Nikolić i Marom Popović. Februara 1957. Lola je pevala u „Stambol kapiji": partner joj je bio Stjepan Džimi Stanić, jedan od miljenika beogradske publike i kafanski doajen u glavnom gradu. Iz Istočne Nemačke - u ime Lajpciškog sajma je stigao jedan od nemačkih muzičara, i regularnim kanalima stupio u kontakt s Josipom Kalčićem, tadašnjim muzičkim urednikom Radio-Beograda. Konsenzus je brzo postignut oko orkestra Vojislava Simića i već legendarnog Ive Robića, a na predlog Kalčića u kombinaciju je upala i - Lola Novaković. Nemac, koji je Lolu čuo u „Stambol kapiji" bio je oduševljen: zahtevao je da Novakovićeva obavezno dođe u Lajpcig. Međutim, iskrsao je tipičan samoupravni problem. Lola nije bila član Radio-Beograda, niti je snimala za njih! Izgledalo je oportuno u inostranstvo slati nekoga iza koga niko ne stoji! Pod hitno je organizovana audicija na koju je pozvana Lola. Naravno, odmah je primljena i u Istočnu Nemačku otputovala kao članica Radija.

Gostovanje u Lajpcigu trajalo je dvadesetak dana. Prezadovoljni i poslovni Nemci ponudili su Loli da snimi ploču „Alisa u zemlji čuda" koju je kasnije licencno otkupio „Jugoton". Trijumf u Nemačkoj nastavio se koncertima u Mađarskoj. „Nep akarat" je pisao: „Lola Novaković, koja je sama pevala, doživela je takve ovacije da je jedva uspevala da ode s bine". Slične euforije i komplimenti čekali su je u Poljskoj i Čehoslovačkoj; u Bazelu je pevala u društvu Vilme de Anđelis i Larija Adlera: u zemlji, već afirmisana zvezda, ulepšavala je koncerte na kojima su se pojavljali Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović, Krsta Petrović, Anica Zubović; a 1957. oduševila je Žaka Dijevala, čiji je orkestar, s velikom pompom, gostovao u Beogradu.

Dama među kolegama: Arsen Dedić, Lola Novaković, Stjepan Džimi Stanić, Beograd 1963. godine

- Bila sam veoma mlada kad sam počinjala u svetu zabavne muzike - ispovedala se Lola 1975. novinarki Ljiljani Drndarski. - To je za nas pevače bilo veoma teško vreme. Bilo nas je malo. Što je najteže, svi smo morali da se pridržavamo jednog nepisanog zakona, to jest stila „hladnog pevanja". Kako sam ja oduvek imala prirodnu toplinu u glasu, sa mnom su uvek imali neke tegobe. Iz tih mojih početničkih dana sećam se Vojislava Simića, od koga sam stekla prva iskustva, naučila osnovne zakone posla kojim sam počela da se bavim. On me je, prema tada važećem zakonu u pevanju, stalno ispravljao. U stvari, bio mi je kao neki dobar profesor. Ali, što se tiče mog posla, nikad nisam pevala tim „hladnim" stilom. Ono prirodno u meni uvek se bunilo. Zahvalna sam Vojislavu Simiću, čoveku s toliko iskustva i muzičkog znanja, što mi je pomogao da se oslobodim, naučio me je da se lepo i nenametljivo ponašam na sceni...

Lolin muzički mentor: Vojislav Bubiša Simić- Bubiša je bio vođa orkestra, dakle, čovek koji se sluša. Ali, bio je i drug i prijatelj. Sećam se naše turneje po Mađarskoj. Trajala je desetak dana, a ja sam pošla bolesna. Uoči polaska, dobila sam napad slepog creva, a plašila sam se operacije, pa sam bolove smirivala ledom. Od te moje „terapije" gotovo mi se ukočila noga, ali sam ipak imala snage da krenem na put. Činilo mi se već da će sve proći u najboljem redu, kad na samom koncertu u Miškolcu ponovo dobijem napad... Odneli su me u bolnicu i trebalo je da me operišu. Međutim, strah me nije napuštao i ja sam potpisala da preuzimam odgovornost za posledice i napustila bolnicu. Koliko je pažnje tih dana meni posvetio Bubiša, ja to nikad neću moći da zaboravim. Možda on to i ne pamti, ali ja ću se tih dana uvek sećati.

- Ne mogu a da ne spomenem Iliju Genića. Za razliku od Simića, koji je uvek u pokretu, i spreman za šalu, Genić je bio uvek strog, ali veoma strpljiv. Ako je bilo potrebno da se neka pesma uvežba, njegovom strpljenju nije bilo kraja. Pa ako još imate sreću da vas ceni i voli kao pevača, onda je svaki rad s njim neopisivo zadovoljstvo. Kao dirigent, bio je veoma smiren i znao da svoju hladnokrvnost prenosi na pevača. Pod njegovom kontrolom uvek sam se osećala veoma sigurnom. Ako bi neko sa strane slušao probe koje on vodi, mogao je da stekne utisak daje Ilija prgav čovek. Ali, on je samo veliki autoritet. Sećam se da smo ga svi slušali kao deca!

U ulozi prve beogradske pevačice, Lola je - čim su festivali pušteni u opticaj - krenula u Opatiju, ali je novembra 1958, na opšte iznenađenje, otputovala u Liban; angažman od nekoliko meseci u Bejrutu, produžio se na čitavih godinu i po dana!

„Svirao sam u sastavu 'Pet Adrijatika' koji su vodili braća Mihajlovići, Neđa i Kosta - priča Rade Milivojević 'Nafta'. - Bili su fini ljudi, obrazovani, pošteni. S nama su još svirali Duško Popović i Mića Milićević koji je docnije bio timpanista u Filharmoniji. Dok smo bili u Damasku, u Siriji, ponuđena nam je tezga u Bejrutu: setimo se Lole, koja je radila s nama, pozovemo je... i tako je počelo".

Boravak u Bejrutu: Lola Novaković sa orkestrom u klubu Lido, 1959. godine

Rade je uskoro morao natrag u Beograd, ali je Lola nastavila da radi u „Lido" klubu, gde je boca šampanjca - pamti - koštala 80, flaša viskija 110 libanskih lira i gde su „milioneri i gangsteri za noć trošili bogatstvo". Odbila je da radi kao animir dama, ali se vlasnik kluba, izvesni Cezar, nije previše ljutio: čim je čuo kako Lola peva - znao je da će Libanci otkinuti na njegovu jugoslovensku akviziciju. Lolinom odlukom da u „Lidu" samo peva, bio je impresioniran i tadašnji šef bejrutske policije Nadim koji je, u znak pažnje, za pevačicu obezbedio policijski taksi sa ličnim šoferom. Za uzvrat, tražio je od Novakovićeve malu uslugu: da mu pomogne u otkrivanju „dilera" koji trguju drogom. Lola je pristala i sarađivala s libanskom policijom. Docnije se sećala da jednog čoveka nije prijavila: bio je stariji Jermenin, izuzetno ljubazan prema njoj, tih, večito tužan, čovek koji je mrzeo drogu, ali bez nje nije mogao.

Povratak u Beograd

Povratak iz Libana: Lola NovakovićPo isteku ugovora u „Lidu", Lola se preselila u klub „Mulen Ruž". Zahvaljujući Lolinoj popularnosti, naše pesme „Kad ja pođoh na Bembašu" i „Alaj, curo, lepe kose imaš" postali su veliki hitovi po bejrutskim restoranima!

- Bila sam najbolji drug sa ženama koje su u „Lidu" i „Mulen Ružu" pile s gostima, a i spavale s njima - pričala je Lola svojevremeno „TV Reviji". - Bile su vrlo lepe, vrlo nezaštićene i vrlo jadne. Svaki čas je poneku izgonila policija. Morale su da piju s gostima i često su mi iznemogle padale u naručje. Treznila sam ih kako sam znala i umela. Ispočetka su me neprijateljski posmatrale, a kasnije, kad su videle da sve mogu da razumem, postale su mi najbolje zaštitnice. Čim bi neki pijani i nasrtljivi gost krenuo k meni, opkolile bi ga i odvukle za neki sto. Kad sam odlazila iz Libana, sve do jedne su me ispratile sa suzama... Sećam se da su na najluksuznijoj plaži Sen Žorž, barske dame i ostale žene iz polusveta nosile bikini, i po tome se razlikovale od drugih žena. To im je bila kao uniforma! Bogata gospoda, koja su svake noći terale te žene da piju i orgijaju s njima, leškarila su na pesku pokraj svojih supruga, i s prezirom okretali glavu od barskih dama. Mene su, naravno, pozdravljali, jer sam uživala glas poštene žene, i ne preterujem kad kažem da me je ceo otmeni Bejrut poznavao, makar preko stalnih TV emisija. Jednog, dana navukla sam bikini, povela svog psa „Garu" i papagaja „Aru" i - pravo na Sen Žorž. Počela sam da šetam i najzad sela među devojke u bikiniju. Od tada su me obožavale...

Za vreme boravka na Bliskom istoku, Lola je gostovala u Siriji i Egiptu: mnogi njeni navijači već su je videli kao buduću kraljicu arapske estrade, ali je nostalgija počela da buši sentimentalne rupe. Sa sve većom čežnjom Lola je razmišljala o povratku u Beograd. Osećala je da joj klima smeta, smršavila je i kosa je počela da joj opada. Više nije mogla da izdrži: spakovala je kofere, pozdravila se sa Bejrutom i - krenula kući.

Svi su pohrlili da je čuju: Lola Novaković, borba za lični dignitet

Beograd, sa obe noge duboko u balkanskoj tradiciji, dočekao je Lolu sa sažaljenjem. Preko noći, njen povratak postao je „talk of the town"; pričalo se kako je na Bliskom istoku bila konzum-dama i kako se davila u drogi i alkoholu; ljudi su se kleli da je izgubila glas i da škripi kao kovački meh; iz pouzdanih izvora stizale su informacije kako ju je, u Bejrutu, izdržavao bogati šeik koji joj je plaćao suvim zlatom; čulo se da je teško bolesna i da, zbog zaraze, leži u karantinu. Vesti su prestizale jedna drugu, uz obaveznu poentu: „Ništa od nje, gotova je".

Iz inata, Lola nije htela da odustane. Odlučila je da u Domu sindikata, početkom 1960. organizuje solistički koncert. Prvi u Jugoslaviji! Za sto dvadeset minuta - sve karte su prodate! Čitav Beograd pohrlio je da na licu mesta proveri da li je to ona ista Lola Novaković, koju su već prežalili.

Osećajući da je u pitanju bitka za lični dignitet, Lola je pevala kao nikad do tad. „Njen glas - pisali su komentatori - bio je čist i zvonak, nežan i snažan, penjao se u visine i ponirao u baršunaste tonove". Hipnotisana publika bila je u transu!

Gledaoci, na nogama, skandirali su njeno ime, zahtevajući još „biseva" od povratnice iz Libana, koja je znala i umela da svoj ugled odbrani s pozornice, jasno i glasno. Beograd je našao način da joj se izvini. Aplauzom koji još zvoni u Lolinim uspomenama.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5