Lola Novaković: Zaključana soba uspomena

Tih godina, 1966-67. Lola je bila na vrhuncu popularnosti. Zrela, iskusna, sa dugim radnim stažom, tačno je znala šta hoće i može. Superiorno se poigravala medijima, šarmom osvajala i brojne neprijatelje, dokazivala kako ni samoupravljanje nije imuno na istinske zvezde. Sredila je i svoj privatni život. Udala se za Miodraga Jovanovića, predstavnika „Pan Amerikena" u Beogradu, i, sasvim prirodno, puna dva meseca posle venčanja provela na putu oko sveta. S ponosom je svom prezimenu dodala muževljevo, a nešto docnije u javnosti je isključivo funkcionisala kao - Lola Jovanović.

- Ja ne patim od onoga „svako svoga hvali" - ispovedala se novinaru „Večernjih novosti" novembra 1966. - Strano mi je to. Ali, Mile je, stvarno, nešto izuzetno. To je najdivniji čovek koga sam upoznala. Naravno, ima i on svojih sitnih minusa. I ja nekad planem, ali sam uzela sistem: „Neka bude kako ti kažeš" - kažem glasno, a u sebi, kao i verovatno sve žene „Ipak će biti po mome". Doduše, nisam sasvim sigurna da i on tako ne misli. Pa, onda smo kvit. Iako imam mali staž, savetujem budućim ženama: muževi su, ipak, velika deca, treba ih voleti, razumeti, što na kraju znači i - popustiti.

Početkom juna 1967. „Politika Ekspres" pompezno je najavila start festivala nad festivalima: „Pesme leta 67" koja će prokrstariti čitavom Jugoslavijom, uz pomoć mnogobrojnih sponzora među kojima su „Saponija" (Osijek), „Ford", „Aurometal" (Subotica), „Prvi maj" (Pirot), „Prokupac" (Prokuplje), ,,EI Niš", „Žitostig" (Požarevac), „Servo Mihalj" (Zrenjanin) i Produkcija ploča RTB. Propozicije su bile kratke i jasne: postoji samo jedna nagrada od milion dinara, za kompozitora; nema stručnog žirija već gledaoci glasaju i biraju svoju kompoziciju; i, konačno, kompozitori ne biraju pevače, već pevači kompozitore.

Spisak učesnika bio je impresivan. Na poziv organizatora odazvali su se Anica Zubović („Budi moja zadnja ljubav"), Majda Sepe („Danas"), Arsen Dedić („Ako si pošla spat"), Ivica Šerfezi („Ne mogu da gledam suze u tvojim očima"), Gabi Novak („Nisam nikad tražila više od ljubavi"), Miki Jevremović („Pijem"), Ljiljana Petrović („Pomozi mi da te zaboravim"), Dušan Jakšić („Sonja"), Minja Subota („Homo Homini") i Lola Novaković-Jovanović, kao glavni favorit, s pesmom Darka Kraljića „Marike".

Gužva na „Pesmi leta"

Od 29. juna 1967. čak je i Televizija, svaki dan, posle TV dnevnika, po tri minuta posvećivala „Pesmi leta". Bila je to glavna letnja zanimacija, ali i ogroman biznis za „Politiku ekspres" i mnogobrojne sponzore. Tiraž ovog lista povećao se nekoliko puta, jer je četiri-pet strana svakodnevno rezervisao za ekskluzivne izveštaje sa koncerata diljem Jugoslavije, a specijalni izveštač bila je drugarica Lola Novaković-Jovanović! Svoj prvi „izveštaj" poslala je iz Titograda gde su se pevači okupili, čekajući da krenu u Nikšić gde je bio start „Pesme leta".

„Svečani doček u Titogradu. Na aerodromu dočekali su nas mladići i devojke u crnogorskim nošnjama, sa buketima cveća - referisala je čitaocima Lola. - Ispred aviona stajao je crnomanjast mladić, visok i snažan. Pravi Crnogorac. Držao je u ruci flašu lozovače. Niko nije mogao da izađe iz aviona dok ne proba ovo žestoko crnogorsko piće. U Titogradu nas je čekalo još jedno iznenađenje. Ovde je temperatura 32 stepena u hladu. Izgleda da jedino ne smeta našim ‘taunusima’ koji su grabili drumom ka Nikšiću...".

Već na prvom koncertu profilisali su se favoriti i autsajderi. Prvi je bio Miki, druga Lola, treća Anica, a onda Arsen, Dušan Jakšić, Ljiljana Petrović, Šerfezi, Minja Subota, Gabi i Majda. U Kotoru i Budvi, Miki je opet bio prvi, Lola opet druga, ali su u Herceg Novom izmenili mesta. Bilo je jasno da se pobednik odlučuje u direktnom dvoboju između Lole i Mikija, pa se svaki potez računao kao medijska merna jedinica, uz pomoć publike koja je dobila šansu da postavlja kraljeve i da ih ruši, aplauzima i zvižducima. Među profesionalcima na estradi, Lola je imala više šansi: ako ništa drugo, njen suprug s mnogo poslovnih veza, bio je vrlo uticajan. Miki je računao na spontanost i pregrejano alkoholičarsku temu „Pijem", blisku svakom punoletnom radnom čoveku i građaninu.

Oni koji veruju u slučajnost, dobili su potvrdu svoje teorije u klasično holivudskoj vesti: Miki Jevremović se ženi za vreme festivala! Novinar Lola Novaković-Jovanović opisala je čitav slučaj svojim rečima: „Danas pre podne ljudi su se u čudu pitali šta se to događa na Stradunu. Jedan za drugim prošlo je petnaest ‘taunusa’. Pred zgradom Skupštine opštine - neopisiva gužva. Naravno, pogađate: ženi se Miki Jevremović. Mlada, u beloj haljini, Gordana Baltić, studentkinja prava, došla je u pratnji mladoženje. Prošli su kroz špalir svojih drugova, članova karavana ‘Pesme leta 67’. Svako je držao u ruci po jedan karanfil. U ‘Žarkovici’, restoranu iz koga se Dubrovnik vidi kao na dlanu, priređen je svečani ručak. Tamo je održan i sav ostali ceremonijal oko predaje poklona. Predstavnik ‘Rapida’ predao je mladencima zlatne časovnike. Jedan od darova ‘Saponije’ bio je onoliko kilograma ‘Saponijinih’ proizvoda koliko su mladenci teški...".

Zauzet bračnim obavezama, Miki je nakon Dubrovnika malo popustio: Lola je pobedila u Makarskoj i Baškom Polju, odakle je „Politika Ekspres" izvestila „da smo sinoć bili posebno počastvovani, kad smo na terasi hotela ugledali među gledaocima Miku Tripala, sekretara Izvršnog komiteta CK SK Hrvatske, druga Juru Bilića, kao i čitavu grupu službenika Gradske skupštine Beograda, na čelu sa potpredsednikom Milanom Vukosom".

Na Hvaru i u Crikvenici, Miki Jevremović se oporavio i osvojio prva mesta; Lola je oba puta bila druga. Uoči dolaska u Sloveniju, u generalnom plasmanu, pesma ,,Pijem" vodila je ispred kompozicije „Marike", i još se više odvojila nakon koncerta u Ljubljani gde je Jevremović pobedio, Lola bila druga, Šerfezi treći. Novinari su zabeležili da je potpredsednik Skupštine Slovenije, dr Jože Brilej, ranije predsednik Saveznog komiteta za turizam, primećen na priredbi u Ljubljani.

- U istoriji jugoslovenske zabavne muzike, „Pesma leta" je najbolja i najatraktivnija priredba - izjavio je značajno dr Brilej.

Boreći se za atraktivnost i glasove publike, Lola je krajem jula 1967. komentarisala pesmu „Marike" Darka Kraljića: „Htela sam da padnem u nesvest kad sam čula da je ova kompozicija bila odbijena još u polufinalu pred izbor pesme koja će nas reprezentovati na takmičenju za ‘Pesmu Evrovizije’. Bila sam ljuta jer sam duboko verovala da bi ta pesma osvojila publiku. ‘Marike’ me je privukla zato što je čisto jugoslovenska. Čak je i ritam naš: makedonski. Nema ni prizvuka nekog drugog melosa, za razliku od Mikijeve pesme ‘Pijem’ u kojoj se mešaju grčki, mađarski i ruski prizvuk. Uz njegovu pesmu komotno može da se igra sirtaki, u sredini čardaš, a na kraju - kazačok!”

Ni ova „recenzija" nije joj pomogla da pobedi na „Pesmi leta 67". Prvi je bio Miki Jevremović (179 poena), Lola je imala 162, treći je bio Arsen Dedić (139), dok su se iza njega plasirali Ivica Šerfezi (127) i Anica Zubović (82).

Borba bez rukavica

Godinu dana kasnije, pod imenom Lola Jovanović, opet je okušala sreću na „Pesmi leta 68", ponovo s pesmom Darka Kraljića „Posle mene". Konkurencija je ovog puta bila jača: između ostalih, učestvovali su Dorđe Marjanović („Romana"), Vice Vukov („Darovi za svu djecu"), Arsen Dedić („Tvoja ruka") i Gabi Novak („Biće još takvih dana"). „Festival nad festivalima", kako je tetošena „Pesma leta" u medijima - više nije bio samo muzički karavan, već poslovna mašinerija koja je mlela sve pred sobom. Agresivnost propagande delovala je na izvođače koji su pobedu ili poraz prihvatali emocionalno, prebacujući loptu na teren ličnih odnosa i sitnih, estradnih revanša. U takvoj situaciji, Lola Jovanović držala se rezervisano: unapred se znalo da će se bitka voditi između Marjanovića i Vukova, i da će neizvesnost biti potpuna.

S neviđenom pompom, primerenoj proslavi nacionalnih praznika, „Pesma leta" krenula je 1. jula 1968. iz Požarevca. Na prvom koncertu pobedio je Đorđe, Lola je bila druga, Vice treći; isti redosled bio je u Zrenjaninu, dok su u Prištini Vice i Lola samo izmenili mesta ne uspevši da ugroze Marjanovića. Doček na Kosovu imao je sve primese histerije: rekordnih devet hiljada gledalaca bilo je oduševljeno, skandiranje i ovacije nisu prestajale duboko u noć. Izveštači su, nevinog srca, svoje čitaoce obaveštavali da je „jugoslovenstvo još jednom trijumfovalo na Kosovu: bratstvo i jedinstvo naših naroda potvrđeno je i na muzičkom terenu".

U Kotoru je Vice po prvi put pobedio, učinio je to i u Herceg-Novom, Makarskoj i Šibeniku. Lola je na tim gostovanjima bila stalno u vrhu: treća u Kotoru, druga u Herceg-Novom, četvrta u Šibeniku i Makarskoj.

Borba za prvo mesto počela je da se vodi bez rukavica. Primetila je to i „Politika ekspres" i 17. jula 1968. objavila simptomatičnu vest: „Vice Vukov je uredio da se pre dolaska ‘Pesme leta 68’ cela Banjaluka izlepi plakatima s njegovim fotografijama i natpisom ‘Pesme leta’ što je inače - dozvoljeno. Međutim, kad smo stigli u grad, od slika Vice Vukova ni traga ni glasa. Kasnije se saznalo da je udarna grupa banjalučkih ‘đokista’ ceo dan skidala i cepala plakate".

Novinari su hteli da čuju i glavne aktere „Pesme leta": šta Vice i Đorđe misle jedan o drugom?

- Svatko ima jedno uporište na kome gradi svoje ime, popularnost - odmereno je govorio Vukov. - Što se tiče naše profesije, Đorđe je pošao obrnutom logikom, ali, pazite, ne u lošem smislu. Od početka je išao na to da bude simpatičan, da bude blizak, da bude narodni pjevač i što je najvažnije, Đorđe peva stvarno iskreno. Zbog toga mu se što-šta može i oprostiti.

- Nas niko nije mogao da upoređuje, jer mi osim scene i mikrofona nemamo ništa zajedničko. Kako rekoh, njegovo oružje je u glasu - analizirao je Marjanović - a ja se služim svim onim što današnja estrada zahteva, gestom, kazivanjem, ponekad šaputanjem, pevušenjem. Ja razoktrivam srce što je možda teže zbog raznovrsnosti repertoara i mnogobrojnih likova koje treba tumačiti kroz pesmu.

Kad su Lolu Jovanović pitali da objasni kako je u generalnom plasmanu tek treća, iza Vukova i Marjanovića, duhovito je odgovorila: - Dva loša ubiše Miloša!

Na završnoj priredbi, na beogradskom Tašmajdanu, pobedio je Đorđe, čiji su navijači priredili koncert zvižduka Vukovu; međutim, ni to nije bilo dovoljno za prvo mesto u generalnom plasmanu koje je pripalo Vukovu. Drugi je bio Đorđe, treća Lola, zatim Arsen i Šerfezi.

Ceremonija zatvaranja „Pesme 68" protekla je u, naizgled, srećnoj i prijatnoj atmosferi. Đorđe i Vice viđeni su kako se grle i druže, i niko normalan nije pretpostavljao da je ovo početak kraja jedne velike karijere. Spektakl su začinili i prisutni političari koji su rado dali nekoliko izjava za štampu.

- Neobično mi se svidelo - rekla je Latinka Perović. - Ovakve priredbe su potrebne. - Šteta što je ovako lepo veče delimično pokvarila kiša.

Sekretar Gradskog komiteta Beograda, Simeon Zatezalo, bio je vrlo određen: - Ovaj festival potpuno zaslužuje da preraste u tradiciju. „Pesma leta" je to već i postala. Ovakvi spektakli su retki kod nas.

- U potpunosti se pridružujem izjavi druga Šime - dodao je Miladin Šakić. - Nisam se nadao da je sve tako dobro. Sad mi je tek jasno zbog čega ste nailazili na tako lep prijem u gradovima u kojima ste gostovali.

„Pesmi leta" Lola se ponovo vratila 1971. godine, ali atmosfera više nije bila ista. I publika, i organizatori bili su uzdržani, kao da ih je avet sukoba Vukov-Marjanović proganjala i večito upozoravala da se muzika nekontrolisano može pretvoriti u politički sukob. Sve je bilo muzika - neko vreme. Za ostatak, niko nije garantovao!

Razvedena i - zadovoljna

Krajem šezdesetih godina, kao veteran ovdašnje estrade, Lola je dostojanstvenim mirom čvrsto držala svoje pozicije, ali ni njen takmičarski duh nije mirovao. Na zagrebačkom izboru za „Grand Prix Eurovision 1969" učestvovala je sa pesmom ,,Sećanje", zajedno sa elitnom grupom kolega među kojima su bili „Korni grupa" („Cigu ligu"), Vice Vukov („Cveće za Mariju"), Neda Ukraden („Dilema"), Josipa Lisac („Najlepši dan"), Ivo Robić („Naš rastanak"), Olivera Vučo („Poigraj, poigraj devojčice"), ,,4M" („Pozdrav svijetu") i Majda Sepe („Grad iz peska"). Pobedili su ,,4M", pesmom Ivice Krajača, ali se, u Monaku, 6. aprila 1969. nisu proslavili, mada su svijet pozdravljali na nekoliko stranih jezika, šaljući mu poruke mira i prijateljstva.

Lola se opet okrenula televiziji i sa Minjom Subotom radila na pripremi muzičko-zabavne emisije „Superkalafrađilistikekspialidoušn"; paralelno, krenula je da snima šou-program (koji joj je ponudila TV Beograd), ali je do problema došlo kad je Lola zahtevala da režiser bude Jovan Ristić, a ne - Sava Mrmak. Gospođa Jovanović je objašnjavala da je Mrmak „insistirao da šou bude retrospektiva njenog pevačkog života, što mi je ličilo na nekrolog, a ja niti sam umrla, niti imam želju da me sahranjuje Sava Mrmak". Televizija je ostala pri mišljenju da pevač nema prava da bira reditelja; Lola nije htela da radi sa Savom - i od celog posla ništa nije bilo.

Estradna pomama početkom sedamdesetih godina, odjednom je u prvi plan izbacila „enormne honorare pevača i zabavljača" koji su stavljeni na stub srama, kao nosioci socijalne nejednakosti, paraziti i pljačkaši u društvu čiji su stubovi radnici i siromašna, ali poštena, marksistička inteligencija. Zaprepašćenoj i zgranutoj javnosti plasirana je top-lista honorara koje umetnici uzimaju za jedno veče: na vrhu se našao Jovan Janićijević-Burduš sa fantastičnih 2.000 dinara, za petama su mu (sa honorarom od 1.500 dinara) bili Lepa Lukić, Safet Isović, Tereza Kesovija, Arsen Dedić i Lola Jovanović, dok su za lovu od 600 do 800 dinara bez problema pristajali Dragoslava Genčić, Dušica Bilkić, Dragan Stojnić, Silvana Armenulić, Senka Veletanlić, Zafir Hadžimanov, Predrag Gojković i Radmila Karaklajić.

Tek što su Lolini obožavaoci preživeli ovaj finansijski šok, stigao je novi, iz ljubavnog repertoara. Dobro obaveštene ,,TV Novosti" 5. marta 1971. imale su ekskluzivnu informaciju: „Pre odlaska u Brašov, gde je u sredu otvorila internacionalni festival zabavne muzike, Lola je donela odluku da se po drugi put razvede. Vest neočekivana. Jer, sve do juče Lola je govorila da nema veće sreće od bračne. Šta ju je nateralo da se posle pet godina provedenih sa Miletom Jovanovićem odluči na ovaj poslednji korak; da izjavljuje da se više nikad neće udavati, da joj je dosta svega? Sećamo se da je pre toga presrećna, sa zembiljima u ruci, govorila da je porodično ognjište pre i iznad svega, pa čak i pre karijere. Dobro pamtimo komentare obožavalaca a i njenih kolega kad je odlučila da prezime Novaković zameni prezimenom Jovanović. Mnogi su sa zebnjom primili ovu njenu naglu odluku, plašeći se da će to biti kraj njene pevačke slave. Lola se na sve to nije obazirala i superiorno je govorila:

- Cenim svoga muža i ne želim da ga zovu gospodin Novaković.

Posle ovoga nije bilo sumnji u Lolinu sreću sve dok od nje nismo saznali da je i njen drugi brak zapao u krizu. - Ne bih želela da se oko mog razvoda pletu razne priče. Jednostavno, ne mogu više. Hoću da budem sama i to je sve. Pošto je već angažovala i advokata, povratka znači nema. Lola Jovanović postaje opet Lola Novaković".

U svojim zlatnim godinama, Lola je bila redovan gost kod Tita i Jovanke Broz. Nijedan značajniji prijem nije prolazio bez nje, naročito kad je trebalo razgaliti strane državnike koje je - klasičnim šarmerskim metodama - Lola razoružavala, i koji su pred njenim glasom postajali meki kao pamuk. Gamal Abdel Naser bio je jedan od vatrenih navijača Lole Novaković. Glavni konkurent u nesvrstanoj borbi za naklonost najbolje jugoslovenske pevačice dolazio je iz Indonezije i slučajno nosio ime Ahmet Sukarno. U pola glasa se govorilo kako Sukarno svoje posete Jugoslaviji štimuje prema Lolinim obavezama i turnejama, ali je javnost prikraćena sočnih detalja.

Jedno je pouzdano: u borbi za principe nesvrstanih, i drugarica Lola dala je svoj pevački ulog!

Povratak u budućnost

Medijski sendvič koji je Lola napravila svojim razvodom, u slast se pojeo tek kad su počele da kolaju vesti da se opet zaljubila. Sve češće se viđala u društvu mladog i agresivnog pevača Dragana Antića čiji je glas bio reinkarnacija Tom Džonsa u balkanskoj zoni sumraka, i u retko viđenom nastupu iskrenosti, jula 1971. preko „Politike ekspres" progovorila o svojim emocijama:

- Da znate da mi je teško... Uvek sam u situaciji da sebe objašnjavam, da „gola" izađem pred ljude rečima i dušom da bi shvatili da sam čovek. Zašto? Može ko hoće kod nas da se ženi, udaje, razdvaja, bije, mlati, ljubi, zaklinje, ubija, a samo se za mene lepe sve te „istine" i sve skaske o mojim ćefovima, besovima, muževima, brakovima, navodnoj naravi koju malo ko može da izdrži. To nije istina. Ja kad živim, to činim bezopasno po ikog. Sve što sam u životu činila, svesno sam uradila; ako je štete bilo - ona je moja, nikog nije pogodila. Kad sam volela, činila sam to požrtvovano, ljudski, iskreno, kao kad pevam: punim srcem, plućima, dušom. Ja sebe ne izdajem na rentijerske parcele, ja pripadam cela ljubavi i pesmi...

- Srela sam Dragana! On voli prirodu, ima sve uslove da postane veliki pevač, svestan je nekih mana, ali ima i mnogo vrlina, ljudskih i pevačkih. Proleće nas je zateklo svom svojom žestinom, bogatstvom... To je došlo obostrano, bez ikakve uslovljenosti, računa, bola ili farse.

Lola i Dragan postali su nerazdvojni. Zajedno su bili na „Pesmi leta 71"; u paru su proslavili pobedu Lole Novaković koja je na desetom Armijskom festivalu u Beogradu pevala numeru „Budi najbolji vojnik"; na „Beogradskom proleću" pevali su istu pesmu („Ljubi me", Aleksandra Koraća), i osvojili drugo mesto, iza nadahnutog Arsena Dedića i, njegove alternacije, Bisere Veletanlić, čiji je adut bila kompozicija „Ne plači"; na „Splitu 72" Lola je držala palčeve Draganu koji je za interpretaciju pesme „Balada o ribaru" Stipice Kalođere - dobio nagradu „Zlatnu amforu", a slično se ponovilo i u Sarajevu, gde je na „Šlageru sezone" Antić pobedio sa pesmom „Zašto da ne uzmem nju".

Kao da je hteo da potvrdi ovaj simboličan naslov, Dragan je napravio odlučujući životni potez. On i Lola su se venčali, uprkos neukusnim i često surovim komentarima konzervativne štampe kojoj nikako u glavu nije išlo kako starija žena i mlađi muškarac mogu da budu zajedno u svetoj, bračnoj instituciji. Javnost im je davala godinu-dve života u braku, ali su oboje, po ko zna koji put, dokazali da ih nije inficirao balkanski sindrom. I danas su zajedno (prim.aut. – pisano 1989), jer, očigledno, osovina Lola-Dragan mnogo je čvršća nego što se pretpostavljalo.

Period zajedničkih nastupa kulminirao je koncertom u Domu sindikata 16. oktobra 1974. Nazvan „Pesme i ruže", program - izveden pred prepunom dvoranom - bio je neka vrsta muzičke rekapitulacije njihovih karijera. Publika ih je sa oduševljenjem pozdravila, ne sluteći da je ovo jedan od oproštaja Lole i Dragana sa domaćom estradom.

Sve ređe su se pojavljivali u javnosti. Na jedvite jade nagovorili su Lolu da učestvuje na „Beogradskom proleću", u kategoriji gradskih pesama, ili da, u odgovarajućim „evergreen" programima gostuje na televiziji i mlađim generacijama predstavi takve bisere kakve su numere „Jednom u gradu ko zna kom", „Kap veselja" ili „Pesma Beogradu". Poslednji put Lola je viđena na festivalu „Beogradsko proleće" 1982: nije bila raspoložena za razgovor, odbijala je sve molbe za intervjue, i odmah se posle koncerta, u društvu sa Draganom, izgubila iz sale.

Već godinama, za Dragana i Lolu, muzika postoji samo u inostranstvu. Nekoliko meseci godišnje gostuju po zapadnjačkim klubovima i onda se, tiho, bez gužve, vraćaju u mirno i šumovito Barajevo. Bekstvo od javnosti pravdaju lošim iskustvima; pričaju kakve su sve nevolje doživljavali, sećaju se šta su sve ljudi pisali o njima.

Zabavna muzika kojoj su - svako na svoj način - dali najviše što su mogli, odavno je umrla. Lola i ne želi da se podseća sentimentalnih pedesetih i veselih šezdesetih godina, veruje da su surova sadašnjica i neizvesna sutrašnjica motivi o kojima vredi razmišljati.

Kolege joj nisu ostale u najprijatnijoj uspomeni. Pogotovo novinari. Pravi prijatelji bili su - retki.

Za moralnu utehu, činjenice govore, Lola - nije zaboravljena. Generaciji pedesetih i šezdesetih bila je vrsta domaćeg božanstva koje se vešto snalazilo po svetu i pokazivalo da i Jugoslavija ima grlo za ponos. Voleli su je, jer ništa nije skrivala: kad joj je došlo - plakala je, kad joj se prohtelo - razvodila se i udavala. Večito nesputana i slobodna, ranjiva i nepredvidljiva, Lola je, de facto, bila refleks društva šezdesetih koje se busalo u prsa svojom energijom, ali je u sebi patilo i preživljavalo svaki životni poraz.

Kako je postajala zrelija, bivala je sve osetljivija. Nije se plašila konkurencije, jer je - ponekad i previše - dobro znala koliko može i ume; otud u njenoj karijeri mnogo više aduta za improvizaciju, nego za hladni profesionalizam. Ali, umiranje zabavne muzike duboko ju je pogodilo. Odjednom, sredinom sedamdesetih u muzičku arenu uleteli su, sa planina i polja, neotesani i higijenski sumnjivi tipovi, punih džepova para, spremni da prodaju i oca i majku za ploču ili naslovnu stranu: muzika - koja je Loli značila više od života - za njih je bila sredstvo da taj isti život kupe.

Budući da nikad nije bila polovična, Lola je povukla radikalan potez. Izolovala je javnost od sebe, zaključala sobu sa uspomenama i okrenula se pastoralnom pejsažu Barajeva.

„Bagrem je ljut, ali još uvek cveta", rekli bi oni Japanci.

I ne bi pogrešili!

U IDUĆEM NASTAVKU: NIKICA KALOGJERA - LENJINISTIČKA NOTNA SVESKA