Kratka priča
Done79

Photo: thequeerfrontier

Lovci na jelene

I

Uz samu ivicu šume mrak se zgrušavao u visoku priliku s rogovima. „Evo ga opet!“, rekao je Elija i bacio još jednu cepanicu u vatru, „Nije ti čudno što tako stoji i gleda ovamo?“

„Možda je bolestan. Ili ga muče paraziti. Čitala sam negde da slepi miševi izgube kontrolu kad ih savladaju krpelji. Možda je tako i sa srnama“, odgovorila je Greta ozbiljnim glasom.

„Kakva srna? Ovo je jelen-kapitalac. Pogledaj te rogove!“, rekao je Elija.

Greta je pogledala u pravcu šume. Kad su joj se oči dovoljno privikle na mrak, životinje više nije bilo.

„Eto, otišao je. Možeš da budeš miran“, dobacila je Eliju koji je pokušavao da naoštri vrh grane što ju je tokom dana odsekao u šumi.

„Ovo je već treće veče, ako se ne varam. Pitaću sutra u selu zna li neko šta o toj grdosiji“, odgovorio je i lovačkim nožem zasekao drvo.

Jutro je obećavalo prijatan septembarski dan. Elija se probudio još pre svitanja. Šolja s crnom kafom se pušila. Posmatrao je nove izdanke koji su se probijali kroz uvele vlati trave. Kad je popio kafu, uzvrpoljio se. Hteo je da krene do sela, ali je čekao da se Greta probudi.

Što se sunce više podizalo, to su ptice i insekti postajali bučniji. Svaki novi zvuk se pridruživao žamoru. Livada je zujala poput budilnika.  Otkravljeni dan mamio je u šumu.

„Hoćeš kafu?“, čuo je Gretin glas iza leđa.

„Već sam popio. Idem u selo. Želiš sa mnom?“, pitao je.

„Radije bih ostala ovde“, odgovorila je.

„U redu. Vidimo se kasnije“, rekao je i krenuo k vozilu.

„Elija! Pitaj za onog jelena, molim te. Čuješ li me?“, doviknula mu je.

„Pitaću, ne brini“, odgovorio je i seo u džip.

Put do sela je vodio kroz šumu. Drveće je raslo svuda, samo se ispod brvnare koju su iznajmili nalazila čistina. Priroda mu odavno nije bila tako blizu. Sad mu se činilo da je dovoljno da ispruži ruku i stisne pesnicu, pa da iz sočnog lišća poteče sok. Udahnuo je duboko i pritisnuo papučicu za gas.

„Ti nisi od naših. Sitan si“, obratio mu se starac koji je sedeo ispred seoske prodavnice.

Elija se nasmejao. „Nisam“, odgovorio je veselo. Svoju muževnost nikada nije merio razmakom između ramena.

„Sigurno si u Bakovoj brvnari“, nastavio je starac.

„U brvnari na čistini“, odgovorio je Elija.

„To je ta“, potvrdio je sagovornik.

„Ko je Bak?“, pitao je Elija.

„Legenda ovih krajeva! Krupan, u ramenima viši nego u struku, visoke, snažne noge. A rogovi…“

„Jelen?“, pitao je Elija.

„Jelen i po!“, oduševljeno će starac.

„Svako veče dolazi do ivice šume. Grdosija!“, nastavio je Elija.

„To ti je Bak“, potvrdio je starac, „Nema koji drugi da bude. Kažu da su mu ubili košutu, Juto su je zvali. Ima tome više od deset godina. Pred brvnarom su je kasapili. Sad on stalno tu dolazi, traži je“.

Elija je slegao ramenima. Naslušao se takvih priča po okolnim selima. Životinje su s planina često silazile među kuće, pa su im meštani davali ljudske osobine. Bajke su se pričale vekovima, a svaki je pripovedač dodavao po nešto novo.

„Doviđenja“, rekao je Elija i ušao u prodavnicu.

Odlučio je da Greti ne govori ništa. Verovala je u sve što čuje, čak i kad nije htela. Priče su joj se uvlačile u snove, kao detetu. Kad je stigao do brvnare, sedela je na suncu, još uvek u pidžami.

„Jesi li čuo nešto o našem prijatelju iz šume?“, pitala je odmah.

„Baš ništa. Sigurno je zalutao odnekud“, odgovorio je rasejano.

„Nadam se da se neće vraćati. Podilazi me jeza od tih rogova“, rekla je Greta i pogledala ka šumi.

„Ne brini, sigurno se boji vatre. Uostalom jeleni su biljojedi, zar ne?“, pokušavao je da je umiri.

„Čudno je kako se brzo izgubi u šumi s onolikim rogovima“, zamislila se Greta.

„Šuma nije gusta, izdaleka izgleda tako. Razmak između stabala je i po dva metra, valjda da bi drvosečama bilo lakše“, odgovorio je.

Dan je proleteo, kao što to obično biva kad se u čoveka uvuče strah.

„Hoćemo li unutra,“ pitao je Elija kad je počeo da se spušta sumrak.

„A vatra?“, pitala je Greta.

„Možda je bolje da večeras preskočimo“, odgovorio je Elija.

„Mili, pa ti se bojiš!“, zakikotala se.

„Ne bojim se, mislio sam da malo promenimo“, odgovorio je.

„Gluposti! Hajde, idi po suvarke“, komandovala je.

Elija je nevoljno ustao i krenuo po potpalu. Vukao se ćutke k prostoriji u kojoj su bile složene cepanice.  Vatra se brzo razgorela, plamen se utrkivao s poslednjim dnevnim svetlom.

„Eto, nema ga,“ rekla je Greta podsmešljivo.

Elija je prekorno pogledao. Mrak se polako zgušnjavao i skupljao sve drugo u sebe. Osećao je sve veću uznemirenost, ali je pokušavao da je sakrije.

„Bože dragi!“, rekla je Greta najednom.

U prvi mah je mislio da ga provocira, ali je onda ugledao životinju. Jelen se ovoga puta nalazio nasred livade, bliže nego prethodnih večeri. Svetlost vatre je dopirala do njega, pa su dobro mogli da ga vide. Učinilo im se da rogovi natkriljuju ne glavu životinje, već celu šumu. Krupno telo je stajalo nepomično. Iako nisu mogli da mu vide oči, bili su sigurni da gleda pravo u njih.

„Polako“, šapnuo je Elija, „Kreni k brvnari“.

Tek što je Greta ustala, Bak se oglasio. Takvu riku nikad pre nisu čuli. Životinja je zabacila glavu, a iz grla se oglasilo nešto poput sirene za uzbunu. Greta je vrisnula.

II

Bak se, kao i mnogi pre njega, rodio u visokoj travi pored reke. Juto odmah za njim. Majke su ih ostavljale u istom skrovištu, pa su brzo dobili zajednički miris. Satima su ležali nepomično i čekali ih da se vrate s paše. Bak je znao svaku tufnu na Jutovim leđima.

Rasli su brže od svojih vršnjaka. Pred kraj leta su već bili dovoljno veliki za grublje igre. Udaljavali su se iz krda, druga telad ih nije interesovala. Dok su ostali tragali za sočnijom travom, oni su tražili usamljene krajeve šume gde niko nije mogao da ih ometa.

Pred kraj avgusta su iz viših predela počeli da se spuštaju stariji mužjaci. S livade su se čuli rika i klepetanje rogova. Bak bi svako veče dolazio na rikalište i sa zadovoljstvom posmatrao mišićava tela koja su se tresla od siline udaraca. Rika mu je prijatno treperila u ušima. Bio je to svet o kojem je maštao, a mužjaci su mu izgledali kao bogovi koji su sišli s planine. Nije ni primetio kad su se košute odvojile od teladi i ušle među njih.

Kad su im izrasli prvi rogovi, Bak se uplašio. Juto je drugačije mirisao, a Bak je od te sladunjave arome zaboravljao da jede. Juto isto tako. Počeli su duže da ostaju u šumi iako su još uvek bili mladi. Sve su radili zajedno. Drugima to nije bilo čudno jer svaki jelen, za razliku od čoveka, živi kako hoće.

Zimu su proveli u blizini sela. Noću su krali seno kojim se hranila stoka. U snegu su ostajali tragovi koji su bili simetrično raspoređeni, kao da su životinje imitirale jedna drugu. Postali su stvorenja sumraka. Toliko su se izveštili u prikradanjima da ih nikada niko nije video. Zbog toga su među seljanima počele da kolaju priče o šumskim vilama i drugim koještarijama.

Sledećeg proleća su počeli da im rastu još snažniji rogovi, ali se ni tog leta nisu mešali s drugima. Košute ih nisu zanimale. Dok su se krda stapala, a ostali mužjaci borili za prevlast, Bak i Juto su sanjivo žvakali mladice. Ostali mužjaci bi tokom borbi gubili i po tridesetak kilograma, oni su krupnjali, dlaka im se sijala, a rogovi su rasli u krune s vrhovima koje su oštrili o rečno kamenje.

Jedne septembarske večeri Bak je čuo nepoznati zvuk. „Stranac u šumi!“, viknuo bi da je mogao da govori. Ubrzo se uznemirio i Juto. Tek što je podigao glavu, prolomio se pucanj. Bak se dao u beg. Tek je kasnije shvatio da Juto nije s njim. Vratio se natrag, ali ga nije našao.

Pratio je miris sve do brvnare na čistini. Kad je došao do ivice šume ugledao je grupu ljudi. Na zemlji ispred njih ležalo je krupno, smeđe telo. Osećao je Jutov miris. Sladunjavi mošus se mešao s mirisom koji je ranije osećao samo na rikalištu. Mešavina mu je štipala njušku.

Jutovo telo su potom razapeli između dve motke koje su zabili u zemlju. Bio je dovoljan jedan rez da se creva raspu po travi. Mirisalo je kao kad je usamljenog starog Sama rastrgao čopor vukova. Bak je gledao razrogačenih očiju. Onda je riknuo jednom, pa još jednom, ali drugačije od jelena na rikalištu. Njegov je glas bio dublji, zloslutniji. U Baku se probudila iskonska zver.

Meštani su posle pričali kako s početka jeseni Bak obilazi ivice šume. Neki su ga videli pored reke. Rika se čula u sumrak. Iz grla se prostirao zvuk od kojeg bi zanemeli svi drugi mužjaci. Jedan starac se kleo da je video kako Bak ubija risa, drugi vuka, treći opet medveda. Prošlo je deset godina. Bak je postao legenda.

III

Elija se osvrtao, ali životinju nije video. Greta je ubrzano disala. Onda se začula rika, ovog puta još turobnija.

„Ovamo“, viknuo je Elija i pokazao ka kolibi, ali se u tom trenutku rogata senka isprečila između kuće i njih. Greta je vrisnula. Nisu mogli ni do vozila.

„Sigurno je besan“, rekla je Greta kad se malo pribrala, „Normalna životinja se ovako ne ponaša“.

Bak je još jednom riknuo i opet se uputio k njima. Kretao se kao da ih se uopšte ne boji. Elija je uhvatio Gretu za ruku i potrčali su ka šumi. Životinja se ubrzo opet izgubila.

„Jelen je životinja sumraka!“, viknuo je Elija.

„Šta kažeš?“, pitala je Greta kad je došla do daha.

„Negde sam pročitao da je jelen životinja sumraka. Možda ne vidi kad skroz padne mrak“, odgovorio je Elija.

„Meni se čini da sasvim dobro vidi“, dodala je Greta.

Mrak je postajao sve gušći, ali se još uvek videlo. Izašli su na drugi kraj šume. Čuo se žubor vode.

„Reka!“, viknula je Greta, „Hajdemo u vodu, da mu zavaramo trag“.

Već su bili iscrpljeni, a lica su im se grčila kad god bi čuli krckanje grančica. Ušli su u vodu. Elija je krenuo prvi, Greta za njim. Pogledom je obleteo oko sveta u kojem su se našli. Malo se umirio, činilo se da su umakli. Kad više nije mogao da podnese hladnoću vode, Elija je izašao na obalu.

„Mislim da smo ga prevarili“, rekao je.

U tom trenutku začuo se topot. Bak mu je pritrčao s leđa i snažno ga udario. Elija je poleteo kao slamena lutka, zamahao rukama i pao u plićak. Gore visoko tinjao je mesec, iz reke se čulo tiho jecanje.   

Oceni 5