Priča za laku noć
Catta2

Photo: amazon.com

Mačke su debele, Fric

Sedela je u sobi za šivenje, kad se otvoriše vrata. To je prekinu u razmišljanju o tome zašto je uopšte zove sobom za šivenje kad ni dugme u životu nije ušila. Znala je da je to on, jer je odavno niko drugi ne posećuje. Nosio je sa sobom veliku putnu torbu. Pridigla se kao da ju je prekinuo u nekom važnom poslu i pokušala da izgleda iznenađeno.

„Sine,“ reče mu poluglasno. „Došao si.“

„A ti, kevo, šiješ?

„Vidiš da sam ušila punu pepeljaru.“

Bio je gospodstveno bled, a kosa mu je bila više crna nego pre. Kad god bi, tobože iznenada, ušao u prostoriju setila bi se kako su u starom kraju sve devojčice bile zaljubljene u njega i kako je pokušavala da sakrije koliko je ponosna zbog toga. Jedne večeri, dok je sedela pored otvorenog prozora, posmatrala ga je kako se igra sa drugom decom. Na trenutak joj se učinilo da se, dok je u plitkim cipelama trčao po prašnjavoj ulici, toliko uzneo u svojoj lepoti da je počeo da liči na oca. To priviđenje ostalo je u njenom sećanju kao najlepši prizor, ali je sina tako žestoko izgrdila da je plakao celu noć. Kad god bi pala na kolena pred boga molila se samo za to da joj sin ne izraste u bivšeg muža. On nije potpuno razumeo te njene unutrašnje strahove, pa je često bezglavo bežao od nje kao što deca uvek beže od onoga što im nije jasno.

Ugasila je cigaretu, i na trenutak joj je bilo žao što njen stan ne miriše na ajvar i toplo slatko.

„Ih, kevo. Dosta! Ne volim ajvar i ne jedem slatko.“

Izgleda da mu je već govorila o tome, pa je dobro što ju je ovaj put preduhitrio. Svaki put bi poželela da ga iznenadi svojim smislom za domaćinstvo, ali bi se to uvek završavalo sa nekoliko trulih namirnica u frižideru.

„Idem napolje, znaš da dugo nisam dolazio. Uključiću mašinu kad se vratim.“

„O,“ odgovorila je sa nervoznim smeškom, „Pa može i majka da opere.“

„Da,“ odgovori joj on, „samo nemoj da se naprežeš.“

Spustio je nekoliko knjiga na sto i odmah izašao.

„Knjige,“ pomislila je, „pametno moje dete.“

Podigla ih je sa stola, jer je u čitavom tom neredu postojao neki samo njoj poznat red. Iz jedne od knjiga ispala je neka hartija. Krenula je da je vrati na mesto, a onda je pročitala „Dragi Fric“ i jučerašnji datum.

„Još piše pisma.“

Zastala je za trenutak, sklopila oči.

„Na kraju krajeva, to je moje dete,“ i poče da čita.

„Dragi Fric,

Posle tebe izgledam kao majka, onda pošto me rodila. Samo sam, za razliku od nje, sačekao da porastem u problematičnog tinejdžera, pa pojedem džigericu majci, ustvari sebi (znam, znam: ne razumeš, subtitlovaćemo). Jebi se, Fric.

U svitanje 14. Proleća  rekao si: „Imam strava posao i u vezi sam sa najboljim dečkom na svetu. Ali...bilo bi isto i bez toga, meni to ništa ne znači.“ (moglo je i više poetično, Fric. Ne misliš unapred). Ovim podljudskim egom čuo sam samo ono da sam najbolji na svetu (što je glupo baš: nemaš ti pojma koliko je najboljih na svetu). Slušao sam samo egom, a beše to materijal za: jebi se, Fric.

Mačke su debele, Fric. Mačke jedu kao stoka i ja ih apsolutno podržavam u tome. Mačke su debele, Fric. Mačke će ostati debele, Fric, jer svaka mačka ima pravo da mi ne pojede lice. Mačke su debele, Fric, a ja sam 15 kilograma lakši. Ne jedem više za tvoj metabolizam.

I smejem se. I hodam na posao. I u kuhinji je sunčano. Tvoja stolica sad ima kraću nogu. I to joj ne smeta da bude bilo čija. Ponekad mislim da samo ja čujem ono „krc“ dok pokušava da uhvati ravnotežu pod nepoznatom težinom.

I bolje vidim, Fric. Bilo je još plavih majki na ovom svetu. Od plavih majki ti plavi sinovi, gledaju me plavim očima. I ja njih vidim, Fric. I znaš: mnogo je dobro što su drugi. Ostane mi komad osmeha, ostane mi miris, domali prst...ostane mi ništa. I mnogo je dobro, Fric.

I pričam, i govorim, puno, neisprekidano. I ćutim. I iz mene se čuje Silvija, čuje se Vislava, čuje se Predrag, čuje se Tomaš. I zvučim kao da sam iz knjige, kao da sam u knjizi, kao da sam svaku reč, svaki dan i svaki svoj princip ukrao od onog drugog. Od njega koji pravi filmove, koji piše sranja, od njega koji veruje da život može da bude mjuzikl ako dovoljno dugo slušaš.

I pevali su mi u parkovima, Fric. U onom istom parku gde sam ja tebi, bez sluha, iz sebe. Pevali su kao sirene: (mlade, puca sve u njima). Znam da su pevali sebi, ali su pevali i meni.

I isto je leto kao onda. Trola 29, trola sa belegom „pick it up and kill it“ više ne vozi. Ili nije vožena. (Jesmo li voženi ili nas voze?) Trola sa tim neupadljivim, crnim napisom više ne trpi mlade ljubavi (ili mlade feromone, još uvek nismo utvrdili). Zamišljam je na groblju za javna prevozna sredstva kako krcka poslednje dane pržena suncem i gašena kišom, neiskasapljena i nepretopljena. Trola 29 više ne saobraća, onaj park je dečje igralište, ni ista obuća, ni isti ja.

I još ovo: Nema te, Fric, samo se drugi smenjuju. Nema pobednika, samo dva bića u dva stambena objekta. I kao što reče Tomaš: nema slobode, samo različitih oblika ropstva. Nema porodice, samo materica i krov na određeno vreme. „Na grobljima postoje klasne podjele, (Fric).“ I nema nas… Fric.

Kratak mi je ovaj život da ne bih rekao sve što mislim, da ne bih voleo sve što bi me pustilo da volim.

Ovo je, mislim, zbogom.”

Spustila je pismo pored sebe i pokušavala da zapali cigaretu. “Nema porodice,” odzvanjalo joj je u glavi.  “Trebalo je da napravim taj prokleti ajvar.”

Vrata se ponovo otvoriše.

“Ja sam, kevo. Zaboravio sam…”

Nije mogla da se pomeri. On se zaustavio na sredini sobe i posmatrao je pokušavajući da razume nešto iz njenog izraza lica. Nije bilo važno zašto je pročitala, već šta je iz toga razumela.

“E, kevo. Imam nešto da ti kažem…”

“Samo mi reci: je l to zbog toga što nikad nisam pravila ajvar?”

Oceni 5