Mačke: Ta divna stvorenja

Više ljudi nego mačke

Čudne, neverovatno šarmantne, ponekad kao karikature prirodnog ponašanja, prolaze kroz naše živote, na svakom koraku su – ulične, kućne, lepo vaspitane, lutalice. Razmišljajući, pišući i brinući o mačkama ljudi mnogo otkrivaju i o sebi, o svojim željama, granicama i namerama. Jednom vladarke istorije i umetničke muze, danas najviše gospodare internetom i video snimcima u kojima šape koriste za obaranje sitnih predmeta i kućnog bilja.

Bandere i drugi oglasni prostori često su preplavljeni fotografijama i imenima izgubljenih mačaka, pa bi čovek mogao da pomisli da nestaju poput čarapa, da se gube u nekoj drugoj dimenziji do koje prolaz znaju samo one. Istina je ipak drugačija, budući da mačke imaju puno prirodnih neprijatelja i u sasvim neprirodnom okruženju – objekte koji se sporo kreću, objekte koji se brzo kreću, automobile, tramvaje trole, pse i druge krupnije životinje, ljude koji vole ptice, ljude koji ne vole mačke, i možda najopasnije – ljude koji praktikuju srednjovekovnu mržnju prema mačjoj prirodi, istu onu mržnju zbog koje su desetine hiljada mačaka završile na lomači, pa su pacovi ušli na velika vrata i sa sobom doneli kugu.

Moja mačka me uvek pozdravi, ili nešto traži, ili i jedno i drugo, budući da je moguće da u mačjem svetu svaki pozdrav zahteva nadoknadu, obično u formi neke poslastice ili želatinaste mase koja lako sklizne iz konzerve. Zove se Bliska, i ponaša se baš kao da ume da protumači značenje imena koje je dobila sasvim slučajno. Potiče od aristokratske loze vračarskih mačaka koje se stotinama godina unazad hrane isključivo ostacima hrane koje za sobom ostavljaju stanovnici ovog beogradskog naselja. Iako su joj bake bile lutalice, takozvane ulične mačke, ona je sasvim kućna, budući da je u moj stan stigla zbog jake zime, još pre rođenja.

Bilo je to u vreme kad je zime još bilo, pre prolećnog sunca u decembru, pao je težak sneg, a temperatura se spustila daleko ispod nule. Ulične životinje pobegle su u svoje urbane pećine, pa je i u moj stan stigla jedna mačka, izbezumljena od straha, ali dovoljno razumna da ostane i sačuva ne samo svoj, već i, kako će se kasnije ispostaviti, život još četvoro mačića. Pobegla je u najtiši deo stana i dugo tamo ostala. Onda se pod svetlošću lampe ukazala prvo jedna, a potom i druga bela šapa. Došla je do činije sa hranom i u početku oprezno, a onda halapljivo, pojela i poslednju mrvicu hrane. Nikada se nije potpuno odomaćila, niti ležala opušteno kao mačke koje su navikle na ljudsko prisustvo. Trzala se na svaki glas ili nagli pokret, kao biće koje zna da čovek među ostalim ponudama krije i nasilje.

Prošlo je mesec dana, a Bibile se, tako smo je zvali, iz ćoška preselila na crveni tabure. Rasla je kao da se goji od pažnje i zadovoljstva. Baš uoči prvog sunčanog dana na krevetu smo pronašli bića koja su na prvi pogled podsećala na grupicu zbunjenih miševa – svi različito obojeni pokušavali su da formiraju piramidu, ili kupu, ili neko drugo geometrijsko telo koje bi im pomoglo da sačuvaju toplotu. Bibile više nije bila u sobi. Nije je bilo ni u stanu, nikada se više nije vratila.

Bliska, Tuna, Ljalja i Klis odrasli su uz cuclu, brzo – kao sva bića napuštena od roditelja. Odlazili su u nove domove jedno po jedno, više ljudi nego mačke, lepo vaspitani, školovani kod kuće. Bliska je ostala. Eno je i danas stoji u vrhu prozora, čeka da me pozdravi jednim „mjau“ svaki put kad se vraćam s posla.

Milan Živanović

Kad bi sve mačke bile kao Felix

Kažu da psi imaju vlasnike, a mačke osoblje. Sudeći po mom iskustvu s mačkama, to ne može biti tačnije. Zato i obožavam mačke. Svojeglave su, samostalne, ćudljive, inteligentne. Ili bar tako deluju. Ako i u tome uspevaju da nas prevare, onda im svaka čast.

Nikada nisam bila direktna vlasnica mačke, odnosno glavno osoblje. Imala sam mačke kod babe i dede na selu, simpatisala sam tuđe mačke, ali se nikad nisam odvažila da imam svoju. Koliko god ja želela da uživam u njihovom društvu i bezgraničnom šarmu, jasno mi je da je odgovornost na prvom mestu, uz neizbežno mirenje sa sudbinom glede uništenog nameštaja. Kad bi sve mačke bile kao Felix, odmah bih uzela bar tri.

Felix je tzv. „redakcijska“ mačka, odnosno mačor koji drži teritoriju jednog dela naše ulice na Zvezdari. Slobodan je, a pitom, istovremeno i ulična i kućna mačka. Nema vlasnike, a ima osoblje u pravom smislu reči. Stanari na njegovoj teritoriji obleću oko njega, hrane ga, pružaju mu topli dom kad on to poželi, ustupaju mu svoje otirače i tepihe. Jasno je da ni redakcija XXZ magazina ne zaostaje u pružanju ljubavi malome Felixu.

Naravno, ime je interno i tako smo ga nazvali zato što liči na mačora sa kesice istoimene mačje hrane. Verovatno ima još bar tri-četiri imena, ali Felix mu savršeno pristaje. Iako više voli da bude napolju i (redovno bezuspešno) lovi golubove, kad je među ljudima neverovatno je pitom i umiljat, voli da porazgovara, nijednom nam nije oborio jelku ili uništio inventar, ništa nije izgrizao ni izgrebao, jednostavno, to je mačka za primer.

Šta on radi kada je u društvu drugih mačaka, ne znam, niti želim da ulazim u to zašto ga nismo videli čitavog februara. Vratio se pre nekoliko dana i ponaša se kao da nije ni odlazio, a da li će nam za par meseci pred zgradu doći neka Georgina, da iskoristim omiljenu rečenicu TV voditelja – ostaje da se vidi.

Ne samo što je pitom i kulturan, Felix je i pravi lepotan. Da se razumemo, za pošteno osoblje nema ružne mačke, ali mora se priznati da je Felix imao sreće na genetskoj lutriji i da bez mnogo truda postiže savršen izgled i sjaj dlake. Pravi mister – gleda svoje posla i želi mir u svetu. Jednostavno, on ima i personality i attitude i pojavu koja pleni. Ko drukčije kaže, kleveće i laže!

P.S. Iako je Felix glavna mačka u mom životu, moram pomenuti i ostale Zvezdarce i Zvezdarke koje srećem i koji su, eto, nekako nanjušili da sam lak plen u obliku osoblja. Zato honorable mentions za riđeg mačka ispred jedne prodavnice na Bulevaru koji je, za razliku od Felixa, uvek gladan, tri šarene drugarice nekoliko metara niže i najstrpljivije mace iz jednog kafića u Vranjskoj, koje imaju živaca za moje izlive ljubavi.

Sandra Dančetović