Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (10)
Abracca 03 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Mačku na tačku

PRVA LJUBAV – Prva ljubav (JUGOTON)

U eri nacionalne euforije za Srebrnim krilima koji dijalektički mudro i sa njima svojstvenom inteligencijom pokrivaju devojačko tržište od 11 do 16 godina, učeni i nadareni mislioci setili su se da je time zapostavljena čitava generacija kupaca koji tek što su izašli iz pelena. Rock'n'roll za predškolski uzrast! Pa, naravno - klinci i klinke sa šest, sedam i osam godina, oni koji su pošli u zabavište ili u prvi razred OŠ imaju prava na svoje idole. Zar da eurokrem dečurliji ne damo razonodu, zar da ih lišimo osećanja pripadnosti ROCKU, nikako! Već od malih nogu odgajimo ih tako da znaju svoje muzičke puteve budućnosti: za početak dobra je Prva ljubav, kasnije stižu Krilca od Srebra, pa nadahnuta i životna domaća zabavna muzika. Veličanstvena evolucija - de luxe obrazovanje.

Prva karika u ovom mentalno zaostalom lancu nosi ime na koje smo osetljivi i pubertetski uzdrhtali - Prva ljubav. To su četiri mladolike kreature koje njihove mame i tate sa smislom za lepo oblače i kupaju subotom, da bi im za slobodne dane, kada ne pišu domaće zadatke i naravno, preko vikenda - kupili gitare i ostalu neophodnu opremu kako bi deca svirala, pevala i zabavljala se. Narodno veselje!

''... Hej tko ima sreće
da ga danas puste na ples
hej subotnje veče
svi smo tu čekamo nju...''

Suzanu? Anu? Tanju? Svejedno, Prva ljubav imala je dobre učitelje. Nedostatak talenta nadoknadili su mladalačkim šarmom, zrelost su nadomestili pin-up garderobom, a svoje ideje smestili su u izrazito filozofske stihove na čijem rešavanju i nalaženju odgonetni udruženim snagama rade pokojni Kant, Hegel i Aristotel:

''... Tko bi mogao druže moj
veslat bez vesala
veslat bez vesala
reci mi dragi druže...''

Dragi drugovi, ja ne znam odgovor, ali Prva ljubav ne može da izdrži i nastavlja:
''... ja bih mogao druže moj
veslat bez vesala
veslat bez vesala
vjeruj mi dragi druže...'' 

Dragi drugovi i drugarice, ovo je Balada o prijateljstvu koju ni vesla ni jedra ne mogu da pomute - samo ''suze u oku'', samo ''prijatelj verni'' to može da shvati. Ali, ako ste mislili da je ovo The End - prevarili ste se: ovo je početak meditacije, EP poruke tek dolaze:

''... Tko se u životu
izbirljivo hrani
ostat će mali
isti kao lani...''

ili

''... Tko ništa ne sanja
i premalo spava
svakog će ga jutra
zaboljeti glava ...''

Mesni doručak i aspirin - konačno sam shvatio! Paštete i iznutrice! Jogurt i mleko svako jutro! Za večeru spanać, za ručak šargarepa! Uvek! Na svakom mestu! Ne zaboravite! Prva ljubav! Uz nju slađe jedete, bolje učite, lepše sanjate! Prva ljubav u četiri obroka dnevno! Prva ljubav u duši! Ko se guši - manje puši! Autor inteligentnih i očaravajućih stihova koji mi ne daju mira je (zapamtite i izbegavajte) Josip Ivanković. Čovek je čak komponovao sve numere. Pozvao je i hor i dirigenta. I nastavnika. Tako je nastao album.

I posle su svi živeli srećno i imali mnogo dece i dobra vila im je donosila darove i baka je pekla kolače i sunce se rađalo svakog jutra i tramvaj je veselo jurio (veselo, veselo!) i ptičice su pevale i poštar je donosio čestitke iz Džuboksa i Crvenkapa je stigla i dok su pod budnim okom psihijatra prisutni uživali u Sreći, iznenada su se uhvatili za ručice i zapevali:  ''... Radosni smo svi kad Prvu ljubav slušamo mi...'' (Džuboks br. 73, oktobar 1979)

Niški muzički udar: Galija, početkom osamdesetih

GALIJA - Druga plovidba (RTB)

Prošlogodišnja neuspela plovidba niške Galije - o čemu je ovaj ovaj potpisnik pisao u Džuboksu i time navukao gnev Galijinih navijača - trebala je da bude ороmena Nenadu Milosavljeviću i  njegovim drugovima, којi su baš ovih dana, objavili svoju drugu LP ploču za Produkciju RTB pod nesimboličnim naslovom Druga plovidba.

Havarija prvog broda dovela  je do toga da se u Galiji pojave novi ljudi, uzet je nov producent, radilo se - kako čujem -  ozbiljno i predano a ni izjave da je ovo ''prava stvar'' nisu izostale. Dakle, učinilo se koliko se moglo da se ovo putovanje po nemirnom rockerskom moru okonča uspešno, a da svi zajedno, i slušaoci i izvođači, stignu živi i zdravi  u luku koja trijumf znači. Ali, od teorije do prakse, od planova do gotove ploče dalek je put. Ipak, krenimo zajedno, neka nas junačka sreća prati. Muzika Galije, u širokom terminu uslovno nazvanom ''simfo rock'', pripada onoj kategoriji i orijentaciji gde se svesno ide na produkciju, na kompleksnost tema, na visoku tehničku virtuoznost, sa uopštenim razblaženim tekstovima i gde je, konačno, do ргаvog rock ugođaja teško dopreti, ako je to realno očekivati, što je i pitanje za razmišljanje. No, baš u ovakvim okvirima vrlo je lako izgubiti put, pomešati realnost i fikciju, zaboraviti kompas - što se, na žalost, Galiji opet desilo.

Druga plovidba ima nekoliko velikih slabosti. Pre svega, to je nebrižljiva produkcija. Zlatko Manojlović koji je bio zadužen za ''muzičku režiju'' (termin koji su momci iz Galije prihvatili) napravio je takav zvuk da je teško odrediti šta je šta. Imao sam utisak da je album sniman u minijaturnom kupatilu, s jednim mikrofonom, a ne u 24-kanalnom studiju sa najsavremenijom opremom. Da ne pominjem odsustvo svake producentske koncepcije o kanalisanju zvuka, separaciji instrumenata, u potrebi da se sitnim detaljima obogati siromašna, mlaka, nedinamična zvučna slika. Koliko je to krivica Zlatka Manojlovića, koliko Galije, koliko snimatelja, teško je odrediti, ali je činjenica da davno nisam čuo, ovako naivno pravljen ''rock''. Simfo-rock koji baš ide na jednu tehničku virtuoznost (saslušajte Duke od grupe Genesis), ovde je sveden na nivo naivnih međuigri instrumenata, koji nisu u stanju da povuku slušaoca na pravu stranu.

Druga slabost je izbor materijala. Skoro sve pesme - teško mi je da nađem častan izuzetak - boluju od simptoma lirske dosade, melanholije i totalnog odsustva uzbuđenja. Sve počinje i završava pretencioznošću, tvrdoglavim insistiranjem da je rock puko filozofiranje i meditacija o nečemu nedostižnom, nedohvatljivom. Sve je ovde tako rasplinuto, tako neodređeno, da ne treba mnogo vremena da se uverim da Galija opet kreće u susret havariji.

Na albumu nema pesme koja bi mogla da bude zaštitni znak grupe, nema nijedne numere koja bi autentično, samosvojno dokazala da opravdava svoje postojanje. Ako solo deonica može da traje dva minuta, onda se sve širi na tri, četiri minuta, pa je i dužina pesama ono što slušaoca odvodi u san, u blaženo carstvo snova i sanjarenja. Ni retki trenuci dobrih instrumentalnih pasaža, šarma u pevanju Nenada Milosavljevića, nisu u stanju da kvalitet ploče podignu bar na nivo neke prihvatljive slušanosti, bez opterećivanja.

Treći problem su tekstovi. Nisam siguran da je ono o čemu Galija peva meni dovoljno jasno. To nisu komercijalni tekstovi, još manje poetski sadržaji u kojima otkrivamo novi svet i prema kojima se odnosimo sa potrebnom dozom emocije. Uglavnom je to hrpa pojmova nevešto nabacanih u kojima se pokušava da se osmisli makar kakva priča, jer je to, kažu, neophodno... Kada je ljubav ili bilo šta drugo u pitanju, Galija i njeni tekstovi vrlo su načelni, neprecizni, uvek opterećeni da moraju da pruže više no što mogu: dobar primer je pesma Neka bude sve tebi u čast, gde, priznajem, nisam uspeo da otkrijem uzročno-posledičnu vezu između teksta i muzike, a kamoli da shvatim šta su hteli da kažu. Numera Bilo je to jednom ide još dalje u tekstualnoj zbrci, stvarajući slike koje blede istog časa i čije odslikavanje nije ništa drugo no nemoć da se grupa tekstualno uklopi u koncept ''simfo rocka'', koji, po pravilu, ne govori ništa - jer nema šta da kaže. Mogućnost identifikacije i prepoznavanje realnih situacija u tekstovima Galije, čista je iluzija. Zar verujete da će oni koji budu kupili ovaj album pevušiti tekst Bilo je to jednom? To bih voleo da čujem...

Druga plovidba je konačno završena i ne znam šta da kažem. Možda da mi je žao što Galija nije uspela da nađe sebe i što je opet izgubila kurs i ušla u područje njoj nepoznato i strano? Ili da su rock'n'roll i publika, uopšte, umorni od ovakvih pretencioznih dela, melodramskih po suštini i ''ozbiljnih'' po formi? Teško je bilo šta reći: saslušajte album, sami odlučite i razmislite da li ovakva muzika zaslužuje vaše vreme? Tu ne mogu pomoći nikakve recenzije, pozitivne ili negativne - što je urađeno, uradeno je i povratka nema. Drugim rečima, opet čekamo sledeću plovidbu i mnogo bolji vetar! (Džuboks br. 91, jun 1980)

 

RONDO - Diskofobija (RTB)

Ako u trenucima razumevanja pomislite da je posao recenziranja albuma puka zabava i relaksacija - poslaću vam u goste kvintet Rondo, koji će vas za tili čas ubediti da je slušanje njihove ploče savršeno maltretiranje i bezobzirni neukus. Momci kao da nisu razumeli smisao bavljenja muzikom: nije važno držati instrumente, slikati se za omot, nabiti slušalice na uši i pevati svojoj dragoj o ličnim traumama - postoji bar onaj najniži nivo ukusa i kvaliteta koji valja opravdati izlaskom albuma.

To što im je objavljena ploča - ne znači da su zvezde i da su time sebi obezbedili mesto u vrhu neke scene, pozornice, u vrhu nečeg što vredi. Naprotiv, Rondo su uspeli da nadmaše i vrhunske promašaje - stavljajući tako tačku na svoju bezgraničnu prazninu ideja, na naivno verovanje da je dovoljno da zapevaju i zasviraju pa da ovaj potpisnik padne u nesvest od sreće. Ispiranje pameti počinje od prvih taktova i skladno, bez većih oscilacija, nastavlja se tokom prve i druge strane ploče. Rondo su - da objasnim ako već niste snvatili - neukiseljena mešavina blatantne romantike, neumešne srcedirajuće zle kobi, zlehudih tekstova, dečje nespretnosti i podgrejanog ''middle of the road'' stila najgore vrste.

Pevač koji je tehnološka tvorevina i u čijem su stvaranju učestvovali Senad od Bosne i Vlada Kalember, ne samo da je veštački promukao (grrr...), već je toliko opsednut snoviđenjem da dostigne svoje uzore, da posle nekoliko refrena njegov stav postaje pojam nezdravosti. Osećam kako su mu se napele glasne žice, kako mu lice crveni od napora - ali, šta je tu je, album se sprema, ej narode, album!!! Njegove nezagrejane i plašljive kolege samo poslušno slede intenciju albuma: kao što više suza, bolova, neuskraćenih želja, uz obavezno pominjanje ''sunca, mora i žala'', uklopiti u sintetizovanu celinu klavijatura, cmizdrećih gudača i šupljih melotrona koji tmurno lete zvučnim prostorima (ima i onog: puuum-puuum).

Slatkorečiva muzička potka u koju je obilato dodat saharinski premaz bojažljive nežnosti i neprerušen fil ljubavnih patnji - ide i korak dalje. Rondo su uspeli da u celu sprdačinu unesu i dah hotelske svirke, pa je galijamatis potpun. O tekstovima bi se mogao napisati esej pod naslovom ''Kad vijuge upadnu u med i kad su njene usne hladne kao led'' koji bi prostačke rime sveo na zasluženi nivo grupe Rondo: ''sve bih dao da nađem novu mačku i da stavim tačku...''. Neograničeni su Rondo u svojoj rasplinutosti. Njihov baksuzluk nije slučajan - oni su večito nesrećni, bolni, ucveljeni, klimavi i labavi u svojim vezama sa strašnim ženama. One ih muče, a ovi - kao pravi macho men - kukaju na sav glas.

Kako su produkciju RTB ubedili da svoju nelikvidnu kuknjavu zabeleže i pločom - u vreme štednje, što nije ni malo beznačajno - ostaje nerešiva misterija. Rondo nisu zaslužili ni da im se objavi singl od petnaest sekundi: njihovo postojanje je izlišno, što takođe važi i za muziku, produkciju (N. B. Radovan) i grozomoran omot, koji ne bi smeli pokazivati vašoj dečici. Ni slučajno ne kupujte ovaj album! Jer, kako rekoše sami Rondo ''stavite tačku'' na svoj džeparac. Oni - mačku, vi - tačku, i vuk sit i ovce na broju! (Džuboks br. 84, mart 1980).

(Nastaviće se)

Oceni 5