Magloviti delirijum

Krajnje neuobičajeno za ovdašnju scenu, Love Hunters su posle skoro decenije delovanja po komšiluku i okolini, umesto da se raspadnu ili prešaltuju na isplativije žanrove, za nekih godinu dana postali uvaženo ime u celoj Jugoslaviji, ne odstupajući ni za milimetar od koncepta s kojim su krenuli. Nedavno im je izašao koncertni album Out Of Tune, a u trenutku dok čitate ovaj intervju već uveliko snimaju nov studijski materijal. Muminova kosa je i dalje kratka, dobro je raspoložen, mada, što bi babe rekle, ne može da sedi s mirom. Sve vreme razgovora lupa nogom o pod. Možda zato što pije "fantu". Hladnu. Da ne upropasti glas.

XZ: Kojim poslom idete u Holandiju?

MUMIN: Idemo u jedno mesto kraj Groningena da snimamo album u studiju Sing-Sing kod Mileta Ćirića. Nama taj studio po performansama savršeno odgovara. Međutim, ne radujemo se toliko ni njegovom izuzetnom kvalitetu ni Holandiji koliko se radujemo radu s Miletom, koji je za nas, onako, mrak producent. Ravno trideset dana ćemo snimati, a izvesne su i dve svirke u Amsterdamu, možda još koja van njega, a čak su u pregovorima i jedna ili dve u Londonu. Album će izaći u septembru, možda čak sinhronizovano s video-kasetom, na kojoj će biti sabrane sve naše dosadašnje sprdnje, tačnije Bljuvotine i bauljanja, kako će se i video zvati.

XZ: Tokom one prošlogodišnje kolektivne mini turneje po Sloveniji, u jednim tamošnjim novinama Love Hunters su opisani kao bend solo-gitariste i pevača, kojima je sve podređeno. Koliko se ti slažeš s takvom procenom?

MUMIN: Meni je svaki element u bendu jednako važan i niko ničemu nije podređen. Ja sam i ubacio, po mnogima nepotrebnu, ritam gitaru, jednostavno zato što sam mislio da tako treba i mora da bude. I ja sam bio ritam-gitarista i kad smo Medaan i ja '87. pravili Hunterse, krenuli smo s dve gitare, basom i bubnjem. Vremenom sam shvatio da ću pevački maksimum moći da dajem tek ako samo to budem radio, pa sam prestao da sviram na bini i doveli smo Marija, čim je izašao iz vojske. A ja i dan-danas kod kuće sviram, komponujem, obožavam gitaru. A utisak... Pa mi na različite ljude ostavljamo veoma različite utiske.

XZ: Neki tvrde da ste staromodni?

MUMIN: Meni je to samo kompliment. Ja sam oduvek želeo da zvučimo arhaično. I uvek kad me pitaju koju vrstu muzike sviramo, ja volim da kažem da je to hard-rock. Ja sam odrastao na toj muzici, tačnije na američkom jugu i evropskom hard-rocku. Moji favoriti su Lynyrd Skynyrd, Allman Brothers Bend, Thin Lizzy, Pink Floyd, stari Elton John, stari Bowie, dobro, Cure... vrlo šareno sve u svemu, ali to je sve dosta stara muzika. Volim da zvučim staromodno i mislim da to što se sviralo nekad više neće biti ponovljeno. Ubeđen sam da je to bilo vreme stvarne ljubavi prema muzici, prema cesti, "roadu" - što bi rekao Levon Helm iz The Bend. To je bilo ono pravo, a posle su došli komercijala, veliki uticaj video-spotova, toga šta će ko reći, koliko će se ko vrteti ili biti spomenut... i sve je postalo bitnije od muzike.

XZ: A punk?

MUMIN: Ja punk volim, obožavam i podržavam... odnosno, da budem precizniji, sve volim u punku i oko punka. I bunt i poruku, sve osim same muzike. A isti odnos imam i prema dobrom delu onoga što se danas označava kao underground. Oko nas se sad dosta plete priča da smo neki underground. E, vidiš, one koji su u to poverovali neko je zajebao. Vidim na našim koncertima dosta punkera. To je greška. Neko je tu pogrešio.

XZ: Zašto? Možda se i njima, kao i tebi, sviđaju spoljne manifestacije punka, a od muzike traže nešto drugo?

MUMIN: Slažem se. Eto, ja sam ćelav do glave i go do pojasa, polivam se pivom i vodom i svim što uvatim i valjda se to tim ljudima sviđa. Ali, vidim da im se sviđaju i balade. Super reaguju na njih. Samo da ti završim to oko punka - već s medijskim genijem Malcolm McLarenom i Pistolsima je bilo jasno šta će to biti. Da se razumemo, ima dosta izuzetaka: 4 Skins, pa dosta fantastičnih britanskih radničkih bendova, pa Husker DU, neki nemački bendovi su takođe odlični. Ali je glamur ubrzo nadvladao. Ko je koga pljuno, ko se gde izbljuvo, ko se napio, ko se nije napio, ko se ufiks'o, ko se usrao... sve je to bila jedna paljevina za narodne mase. I sad sve ide u istom pravcu - daj da napravimo dobar spot pa da se puno pušta, a da niko ne sluša muziku, daj da napravimo ludački omot, da svi pričaju o njemu... Uskoro će u kutije od frižidera da pakuju ove male diskove, pa dok ga nađeš ima da poludiš. Mene nervira to što je muzika svim tim stvarima gurnuta u drugi plan, a ona je meni sve. Obožavam muziku.

XZ: Zanimljivo, vi pravite uglavnom mračne i teške pesme, a privatno ste neverovatno veseli i zabavni.

MUMIN: Valjda zato što smo lišeni svih maski. Veseli smo baš zato što smo jako mračni i tužni. To nam je jedini ventil. Spasenje naše. Svi smo veliki nihilisti za koje je, ma koliko to čudno zvučalo, sve bilo gotovo već na početku. Sve ovo što nam se sad događa je čist dobitak... jer nikad nismo ni imali šta da izgubimo. Ali taj odnos naših ličnosti i muzike nije toliko bitan. To je interesantno tebi, pošto si nas upoznao. Većinu slušalaca to ne zanima. Bitnije je to da nas ljudi sve više razumeju. Da li je to na pravi način ili ne, takođe nije toliko važno, ali je bitno da je muzika prihvaćena.

XZ: Mislim da se i na "Out Of Tune" u velikoj meri čuje da ti proživljavaš pesme koje pevaš, pa me interesuje da li ti se intenzitet doživljaja smanjuje kad neku pesmu javno izvodiš, ne znam, osamdeseti ili stoti put?

MUMIN: Jedan naš prijatelj je svojevremeno rekao nešto što na prvi pogled zvuči blesavo i bez veze, ali kad se malo promisli, jako je tačno: "Muzika je prva droga koju sam probao. I znam da kod nje nema skidanja". I Ljuba, naš drugar iz Obojenog programa, kaže: "Ja sam se pomirio s tim da sam navučen. Sto puta mi je palo na pamet da polomim gitaru, da ostavim sve i da odem u firmu da radim, ali sam shvatio da sam navučen i da mi nema pomoći." I meni se isto desilo i nit koja me vezuje sa svim tim pesmama koje sam napisao više ne mogu da izgubim. Mi se u pojedinim fazama odmaramo od nekih, skinemo ih s repertoara, pa ih vratimo kad skinemo neke druge, ali to je samo spuštanje lopte. Mi smo zaista svirali po svakoj rupi diljem Vojvodine, pa i Srbije. Ne kažem, bilo je i odličnih mesta i odličnih razglasa, ali svirali smo i po rupetinama, po klozetima, bez razglasa, s razglasom iz đubreta... Pili smo horore svakakvih vrsta... Tako da je prezasićenje u nekom trenutku moguće. Ali zato postoje stalno nove probe, nove pesme, kretanje napred, ka novim albumima. Kad bi' drvio dva albuma ceo život, brzo bi' se obesio.

XZ: Pomenuo si da ne možeš da zamisliš Hunterse u hali. Čudno je to, budući da voliš sve same stadionske bendove. Da li misliš da bi hala u vašem slučaju promenila nešto na relaciji muzika – publika ili…

MUMIN: Pazi, ja sam svestan da bih, da prodajem milionske tiraže, morao da sviram u velikim prostorima. Ali, opet, ja se slažem s Tišmom iz Lune koji kaže da "rock spada u kamerne prostore". Dakle, 600 do 1000 ljudi, dobar razglas i to je kraj priče. Publika tako dobija najviše i vraća ti maksimalan fidbek. A šta vidi onaj u poslednjem redu na stadionu, što mora durbin da koristi? Šta vidi, a šta tek čuje? Ništa.

XZ: Ti, dakle, sebe smatraš rokerom. Šta smatraš osnovnim u tom pojmu?

MUMIN: Pre svega nepotkupljivost. Nema velikih i malih kompromisa. I nikad ih nije ni bilo. Kad jednom kreneš s tim, gotovo je... Vrlo brzo se okreneš i vidiš šta si napravio. Znači, mislim da rokeru muzika mora da bude sve, a novac ništa. Sve mora da bude podređeno muzici, publici, radu, napretku... Znam da to zvuči onako samoupravljački, ali tako je... kad ja to sa svojom deklaracijom poštenja potpišem, onda je tako.

XZ: Pero Lovšin je jednom nekom rekao: "Vidiš, mi sviramo punk, ali živimo pop". Kakav je slučaj s tobom? Mislim, ne tražim da mi kažeš da otvaraš pivske flaše zubima i da se udaraš flašama po glavi kad se napiješ...

MUMIN: Ne otvaram pivo tako, slabi su mi zubi. Ali se ponekad stvarno udaram po glavi kad se napijem. Tučem se kriglama, čašama... glava mi je sva izrezbarena. Moj ceo život je, kako bih ti rekao, magloviti delirijum. Mozak mi je potpuno samovoljno ispran, što je teško objasniti. Ne znam... promenio sam dan za noć... ali pazim, recimo, da je sve na meni kvalitetno i čisto, da sam ja čist, jer unutrašnja nehigijena uvek povlači i spoljašnju. Čitam mnogo knjiga, nemam daljinski upravljač, nemam čak ni muzičku spravu. Sad mi je Boba Škrbić poklonio kasetofon, imam akustičnu gitaru, pojačalo, električnu gitaru i sinti. To mi je jedan pokojni prijatelj ostavio. To je to. Komforan život nema kreativnu perspektivu. U najmanju ruku. A mislim da moj život, ovako rastrojen i rasut, stalno rađa kreativnost. Nikad mi ne nedostaje ideja. Imam već jedno tri-četiri pesme za četvrti album, spremamo i album obrada koji će, ako Bog da, takođe biti sniman u Holandiji, sledeće godine. Čak mislim da smo možda i malo previše zagrizli i da nam preti opasnost da odemo u neku pretenciozu.

XZ: Na kraju, mnogo vam primedbi upućuju zbog tekstova na engleskom. A neki vas brane tezom da vi to radite da biste nešto napravili napolju. Da li ovaj put u Holandiju to potvrđuje?

MUMIN: Ko nas makar i površno poznaje, zna da smo pre par meseci izašli iz malog Music Yusera. I nije nam bilo bitno ni ovde da izađemo, a kamoli napolju. Sloba Selena, vlasnik Yusera, naš je prijatelj i najveći diskofil u bivšoj Jugoslaviji. Ima oko 30.000 ploča i ja, da prostiš, drkam na to. Meni je to sve na svetu i kad dođem kod njega, satima ga teram da mi pušta ploče. A što se tog inostranstva tiče, mi imamo zakazan razgovor s tipom iz ogranka Virgin za Holandiju. Što je već velika stvar. Njima stižu stotine snimaka dnevno, koji svi, da se ne lažemo, završe u đubretu. Mi imamo dogovor s tim čovekom da dođe i čuje snimke. Meni je to već dosta.

*Tekst je objavljen u aprilu 1997. godine u XZ magazinu broj 5