Majda Sepe: Od Titovog pogleda imala sam tremu

Nakon „Opatije 64", Majdi Sepe su bila otvorena sva festivalska vrata: pevala je u Zagrebu, Krapini, na „Beogradskom proleću", u Skoplju, Splitu. Bila je redovan gost na „Pesmi leta" kog se seća kao jednog od „najlepših festivala".

„Putovali smo čitavom Jugoslavijom: od Bleda do Kladova. Ispred svakog grada spremali su karavanu svečan doček kakav se danas ne bi mogao ponoviti: sa cvećem, pesmom, poklonima. Onda bismo posećivali neke fabrike koje su nam bili sponzori, sretali se sa ljudima koji su bih oduševljeni što smo među njima. Koncerti su bili veličanstveni: na stadionima, velikim dvoranama. Sve je odisalo bogatstvom, nije se štedelo ni na čemu. Favoriti su bili nervozni, ali mi koji smo znali da ne računamo na pobedu - više smo se zezali. Divno je bilo!"

Opatijski festival 1969. Majdi je doneo prvo mesto stručnog žirija za pesmu „Človek i veli", a tom prilikom Majdu je na gitari pratio mladi debitant Tomaž Domicelj. Tekst Branka Šemna bio je škakljiv za moralne cenzore onog vremena, jer je u stihu postojala i mala ženska molba ,,nek' dođe taj čovek i nek' me uzme!" Strašno! Međutim, lake senzualne aluzije ipak su stigle do ušiju publike - a Majda ovu pesmu i danas smatra jednim od svojih najvećih uspeha.

Usledile su nagrade na „Slovenskoj popevki" 1972. za „Med iskrenimi ljudmi", i 1973. za „Uspavanku za mrtvog vagabunda"; 1976. došla je nagrada za melodiju „Pismo za Mary Brown", a u međuvremenu (,,ko će se svega setiti?") bilo je još mnogo priznanja, specijalnih pohvala i ekskluzivnih trofeja.

„Više od svih nagrada volim putovanja. Uživala sam jer su me pozivali na sve strane. Zaista sam prošla svet: i Jugoslaviju, i Evropu, i Ameriku, i Australiju, i Sovjetski Savez. U Rusiji sam prvi put bila 1959. ali ne kao pjevačica, nego kao - maneken. Imali smo modnu reviju pletenina; hlače, pulovere, haljine koje su se nosile nešto ispod kolena. Po tjedan dana boravili smo u Moskvi, Lenjingradu i Rigi. Rusija mi je izgledala čarobno. Sve me je fasciniralo: ogromna zemlja, ljudi koji su nas oduševljeno primali, prijemi na kojima smo bili. Revija je uspela iznad svakog očekivanja, jer je trikotaža za Ruse bila nešto sasvim novo, čarobno...”

Nastavlja Majda da se seća: “Kao pjevačica, u SSSR-u sam boravila leta 1963. s Plesnim orkestrom RTV Ljubljane, Ninom Robićem i Marjanom Deržaj. Nastupali smo uglavnom na otvorenim prostorima, ali su izvođači bih zaštićeni od kiše velikim nastrešnicama. Međutim, u gradu Kišinjovu, za vreme koncerta, počela je velika nepogoda. Publika se dva i po sata nije pomakla. Onako mokra, tražila je bis za bisom, jer je bila oduševljena muzikom, svingom, na-šim domaćim melodijama i pesmama sa engleskog govornog područja. Pjevala sam ‘Let's Twist Again’... i slušaoci su ludeli. Docnije su mi prebacili što pjevam na engleskom, jer, navodno, sovjetska publika nije bila zrela da te melodije sa Zapada prima kritički. Stalno smo se čudili otkud toliko ljudi na našim koncertima? To nam je bila najveća zagonetka..."

„ Jedno od egzotičnijih putovanja bilo je novembra 1960. kad smo Tereza Kesovija, Marjana Deržaj i ja gostovali na Sinaju, u poseti trupama Ujedinjenih nacija. Išle smo sa Armijskim orkestrom i odlično se zabavile. Pjevale smo ne samo pred našim vojnicima, već pred Kanađanima, Šveđanima, Brazilcima... Tereza je, sjećam se, pjevala ‘Decu Pireja’ i svirala flautu; Marjana je pjevala puno pjesama iz repertoara Frenki Lejna, a ja sam izvodila ‘Brazil’ i ‘We'll Be Together Again’. Čak smo bile na kairskoj televiziji, gde su nas primili kao svetske zvezde..."

Stub slovenačke muzičke godine decenijama je bio i ostao - Bojan Adamič, s kojim je Majda dugo sarađivala.

- On je fenomen! O muzici zna neopisivo mnogo i to je voljan i željan da drugima prenese. Bojan je putujuća muzička enciklopedija, spreman da posavetuje, pomogne. Imao je uho da oseti kakav repertoar paše pjevačima, beskrajno mnogo strpljenja, čak i onda kad smo grešili. Među prvima je počeo da se bavi zabavnom muzikom, radio je i filmsku muziku, bavio se džezom, proučavao folklor... neverovatan čovek!

Danas, kad su festivali uglavnom relikvije prošlosti i kad je tradicionalni pojam zabavne muzike deo muzičke istorije ovih prostora - Majda Sepe okrenula se recitalima i solističkim koncertima uz klavir i gitaru, za intimističke prostore i publiku željnu emocionalnog kontakta. Posla ima, i što je još važnije, Majda u tom poslu uživa. Ne opterećuje se mnogo onim što je bilo; ne zamaraju je opsesije o „starim, dobrim danima"; ponekad joj je krivo što nema malih klubova i adekvatnih dvorana gde bi iskusni majstori mogli da pevaju za svoju dušu.

Ipak, sećanja i uspomene ostaju. Iz te niske detalja Majda izdvaja susrete sa predsednikom Titom, kome je nekoliko puta pevala...

- Pred Maršalom sam pjevala pet-šest puta, prvi put krajem pedesetih na Bledu, kad je u Jugoslaviju došao Sukarno, zatim u Skupštini u Beogradu - kad smo Marjana Deržaj i ja trčale na avion u zlatnim sandalama i haljinama sa šljokicama, jer nije bilo vremena da se presvučemo - onda sam par puta bila na Brionima, jednom na Brdu kod Ljubljane. Dosta puta!...

- Na Bledu sam bila skroz uplašena: drhtale su mi noge i zaboravila sam celu pjesmu! Tito se nasmejao i pozvao me da dođem za njegov sto, a kako sam baš pre toga bila u Rusiji kao maneken, pitao me je o utiscima, gde sam bila, kako nas je publika primila. Tad nisam ništa pjevala! Na Brionima je sve bilo organizirano po protokolu, ali sam i tad uspela da popričam sa Maršalom. Činilo mi se da je više voleo narodnu nego zabavnu muziku, mada to nikad nije javno pokazivao... Bio je krasan čovek! Sećam se njegovih očiju: od tog pogleda utrnu ti kolena, odmah dobiješ tremu! Nikad ga ne mogu zaboraviti!"

(Priča o Majdi Sepe preuzeta iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

“Mladina” povodom smrti Majde Sepe: Poslovila se je najboljša slovenska šansonjerka

Pisao: Miha Štamcar

Konec leta 2004 sta Majda in Mojmir Sepe pri Založbi kaset in plošč izdala še posebej imenitno in pomembno izdajo svojih starih uspešnic z naslovom S teboj. Dva ploščka v boksu, ki dokončno določa njuno ustvarjanje v prejšnjem stoletju. Majda Sepe ima v tej izdaji svojo CD-ploščo, na kateri poje 22 skladb, ki so po mnenju našega najbolj znanega popevkarskega para najpomembnejši in verjetno ne nujno tudi najkomercialnejši del njenega ustvarjanja. Mojmir Sepe se je na svojem disku odločil za 20 instrumentalov. Nekakšna zaključena celota, nekakšna pika na i. Slovenske popevke, katere protagonista sta bila, pač že dolgo ni več, to, kar je ostalo na pogorišču slovenskih pop izvajalcev, pa je tako abotno, da na tem mestu o tem res ne gre razpravljati.

Slovenska popevka, ki sta jo ustvarjala Majda in Mojmir Sepe, je bila povsem nekaj drugega. Slovenska popevka je bila elitna glasbena prireditev in na Slovenski popevki je Majda Sepe nastopala od samega začetka. Od leta 1962. To pa je seveda že samo po sebi pomenilo veliko. Šlo je za festival izvrstnih pevcev in Majda Sepe je bila seveda izvrstna pevka. Bila je šolana pevka in bila je džezovska pevka, ki je nastopala z Ljubljanskim jazz ansamblom, poleg tega je nastopila tudi na prvem Jugoslovanskem jazz festivalu na Bledu leta 1960. Po nekaterih podatkih naj bi bila pela Strniševe prevode komadov Saint Louis Blues in I Cried For You. Kakor koli že, na prvi popevki na Bledu je zapela Zemlja pleše, Glas stare ure in Spet bi šla na Bled. Potem je na festivalu Slovenska popevka manjkala zgolj leta 1968, drugače pa je do leta 1977, ko se je od festivala poslovila, zapela skupaj kar 18 popevk Med njimi nekaj zelo uspešnih in med njimi leta 1974 enega redkih komadov, ki je dosegel dve zmagi (občinstvo in strokovna žirija), Uspavanko za mrtve vagabunde. Glasbo in aranžma je prispeval Mojmir Sepe, besedilo pa je ena najlegendarnejših Ježkovih pesmi.

Majda Sepe je svojo pot zaznamovala bolj s šansonskimi kot s tipičnimi popevkarskimi skladbami in kar težko si je predstavljati festivale v sedemdesetih letih brez skladb Ladja iz papirja, Med iskrenimi ljudmi in Pismo za Mary Brown. Predvsem pesmi Gregorja Strniše in Franeta Milčinskega - Ježka so bile gotovo dobra podlaga za njene velike skladbe. Čeprav bi lahko trdili, da je Majda Sepe zapela serijo najboljših slovenskih šansonov, pa je na tem mestu treba poudariti, da se je na tanki črti, ki loči manj komercialne popevke od bolj komercialnih, dobro znašla tudi med pevkami uspešnic.

Četudi niso bile vedno avtorsko delo slovenskih skladateljev. Zdi se, da je eden njenih najlepših komadov, zadnjič so na televiziji spet predvajali črno-beli posnetek, Marioneta, priredba znane Puppet On A String, ki jo je leta 1966 pela Sandie Shaw. Res izvrstna priredba, na EP-ju je bilo moč najti prav tako izvrstno priredbo countryjevske Bang-Bang. V radijski oddaji Čestitke in pozdravi so dolga leta vsako nedeljo zavrteli komad Hvala ti, mama, hvala ... Isto publiko je morda še bolj razvnemal komad Sirota, ki govori o slepem dečku. Jasno, čustveno besedilo je napisal kdo drug kot Gregor Strniša, pesnik, ki je podpisal tudi Na ljubljanskem gradu. "In zdaj drug fant šepeta deklici, kar takrat šepetal si mi ti," je zapela Sepetova v refrenu. Na isti mali plošči je najti še njeno različico francoskega Butterflya.

Ne gre pozabiti, da je pomemben del njenih pesmi vezan na Ljubljano, tako komada Ljubljanske ulice in Ljubljanski grad, vendar se zdi, da je Ljubljančanom še najbolj všeč njena (in Strniševa) priredba hita Šuštarski most. In da ne pozabim, pomembna skladba, tudi v jugoslovanskih razmerah velika uspešnica, je bila Kraljica noči z izvrstnim refrenom. Jasno pa to ni bilo njeno edino srečanje z jugoslovansko estrado, saj je že leta 1969 osvojila Opatijski festival s še eno veliko uspešnico Človek, ki ga ni. Njen zadnji pomembnejši hit je bila popevka Ribič, ribič me je ujel. Ob naštevanju vseh uspešnic bi lahko celo ugotovili, da je bila Majda Sepe šansonjerka, ki je hkrati zapela največ slovenskih uspešnic.

Pomembno je omeniti tudi, da je Majda Sepe nastopila v dveh slovenskih filmih: v Klopčičevi Sedmini iz leta 1969 (scenarij sta napisala Beno Zupančič in Matjaž Klopčič, film so na jugu predvajali z naslovom Pozdravi Marijo) in leta 1973 v filmu Begunec, ki ga je režiral Jane Kavčič, scenarij pa je napisal Marjan Rožanc. Še pred filmsko in pevsko kariero se je Majda Sepe poskusila kot manekenka v prvi povojni generaciji naših manekenk. Vendar jo je veliko bolj vleklo k petju in zdi se, da z njo odhaja še zadnji pomembni glas prvega vala slovenske popevke.

(Tekst u “Mladini” objavljen 23.4.2006. godine)

U IDUĆEM MASTAVKU FELJTONA “BOLJA PROŠLOST”: KARLO METIKOŠ – MARICINE GAĆICE ZA REZU PAHLAVIJA