Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (52)
Mjdda 04 S

Slovenački šarm: Majda Sepe u beogradskom TV studiju sredinom šezdesetih

Photo: Programski arhiv RTS

Majda Sepe: Uspavanka za slovenačku damu

Na koncertu Bojana Damiča i njegovog orkestra 1958: Marijana Deržaj i Majda Sepe (desno)

Da je, nekad davno, na socijalističkoj estradi vladao zakon diferencijacije, gospođa Sepe bi, građanski dostojanstveno, preživela i ovaj pravoverni marksistički test: žena, jednostavno, ume da peva i to joj ustavno pravo niko nije mogao oduzeti! Primetile su to čak i široke narodne mase još krajem pedesetih, kad su iz slovenačke dežele na jugoslovensku muzičku trpezu stizali sve sami specijaliteti iz kuhinja Bojana Adamiča i Mojmira Sepea: sudbina se postarala da upravo Marijana Deržaj i Majda Sepe budu eksponenti „novog slovenskog vala" koji je sezonama zapljuskivao ovdašnje muzičke obale, sve pod devizom „republike bez granica".

Uzlet Majde Sepe u zabavnomuzičku elitu nikako nije bio rezultat nacionalnih i etatističkih ključeva. U času kad je kretala u osvajanje publike, jedinstveno jugoslovensko tržište nije bilo mislena imenica. Sasvim je prirodno izgledalo da Majda Sepe, Slovenka, negde po Srbiji peva na rođenom slovenačkom, i da joj pritom niko ne zameri na separatističkim tendencijama, baš kao što je komotno mogla da krstari jugoslovenskim festivalima i povremeno pobeđuje, ne razmišljajući o dominaciji nacionalnog ludila nad klasnom paranojom.

Daleko od ovakvih političkih kombinacija, gospođa je večito radila ono što je najbolje znala: sjajno pevala! Priznavali su joj to stručnjaci, kolege, a u nastupu dobrog raspoloženja i publika, jer Majda nikad nije bila trendovski isforsirana miljenica napravljena iz kalupa skandala i hitova. Naprotiv, njen muzički opus više je okrenut graničnim poljima džeza i specifične slovenačke urbane šansone - pa nikako ne leži uz flašu rakije i emocije u krvavim čašama.

Zajedno sa Marijanom Deržaj, Majda je godinama predstavljala čvrstu konstantu slovenačkog zabavnomuzičkog etnosa koji se šezdesetih godina uspešno nosio sa tiražnijim Zagrebom i Beogradom. Ali, lišena bilo kakvog pobedničkog duha, ne previše ambiciozna - Majda Sepe je svoju karijeru stavila u službu muzičkog zadovoljstva, ne uzbuđujući se preterano oko pobeda ili poraza na festivalima, znajući unapred da su uspomene vrednije od nagrada. Kao pevačica, bila je neodvojivi deo karavana koji je Jugoslaviju desetak puta prokrstario uzduž i popreko; muzika ju je odvela u svet, od Sinaja do Amerike i natrag; upoznavala je poznate, moćne i slavne i odgovarala im pesmom; a danas, posle svega, ništa manje elegantna i ponosita, još je uvek zagonetno privlačna, o čemu generacije malo starijih očeva dosta imaju da kažu. Takve se žene ne zaboravljaju!

Debitant u Parizu

Avangardna elegancija: Majda Sepe između saksofoniste Alberta Podgornika i Bojana Adamiča 1960. godine

Strogo lični podaci kažu da je Majda Bernard rođena u Ljubljani, 1937. godine, u sasvim običnoj porodici nezaraženoj muzikom, sem Majdinog oca koji je voleo da peva na amaterskoj bazi, što je i upražnjavao po lokalnim horovima. Majdin brat, stariji od nje četiri godine, maštao je da postane bubnjar; Majdine vizije bile su da bude - pevačica. Dečije igre s muzikom dobijale su konkretne oblike u stalnom slušanju austrijske radio stanice AFN i domaćih programa na kojima su redovni gosti bili Plesni orkestar Radio-Ljubljane i njegov dirigent Bojan Adamič.

Majdine kolege: Marjana Deržaj, Janez Klasinc i Beti Jurković u mariborskom kinu Union, 1960. godine

Već naviknuta na radio-valove, Majda je učinila još jedan korak napred. Počela je da odlazi na koncerte, da sluša orkestre koji su svirali muziku Glena Milera i već klasični američki evergrin, i tad je prvi put na delu čula interpretatore u kojima je zamišljala sebe: Vidu Lavrenčić, Jelku Cvetežar, Gašperčićevu.

- Kad je čovek mlad, hteo bi biti sve i to odjednom! Ja sam, recimo, pohađala balet, onda prestala sa baletom kad mi je bilo četrnaest godina, pa upisala plesnu školu, zatim sam se stalno nešto gurala da u školi recitiram, pisala neke smešne priče... I, najvažnije od svega, počela sam skupljati tekstove pesama, tako da danas imam jednu od najvećih zbirki engleskih tekstova! Naravno, skupljala sam i reči slovenskih melodija, kao što su bile „Po mlad je prihitela", „Jesenska"...

U pariskom ritmu: Majda Sepe- Sve sam to „hvatala" s radija, pisala u svesku, pomalo pjevušila i to mi se strašno dopalo. Kako sam svašta pokušavala, postala sam i maneken, a na mojoj prvoj modnoj reviji pratio nas je ansambl Mojmira Sepea kog sam tad upoznala. Bilo mi je 16 godina. Od tad sam nastavila da se krećem u muzičarskom društvu, jer me je pjesma privlačila, drugima sam posuđivala tekstove, stalno sam bila oko muzike...

- Konačno, 1956. odlučila sam da se prijavim na audiciju, jer je Ljubljanski džez ansambl trebao pjevačicu za angažman od mesec dana u jednom američkom klubu u Parizu. Sa Marijom Rijavcem u radiju sam napravila snimke: pjevala sam „Lullaby Birland" od Ele Ficdžerald i nešto od Doris Dej iz filma „Mladić s trubom". Taj film bio mi je vrlo drag zato što je glavni junak strašno ličio na Mojmira koji je takođe svirao trubu! Sve sam to povezala u svojoj glavi! Srećom, izabrana sam, uglavnom zbog toga što sam imala najviše engleskih tekstova!

- Bilo je i drugih srećnih okolnosti po mene: Beti Jurković, koja je već bila iskusni pjevač, upravo je operisala krajnike i nije mogla na put; Jelka Cvetežar nije mogla da dobije pasoš, jer se dozvole za put u inostranstvo nisu lako davale; Marijana Deržaj koja je tad pjevala u baru hotela „Slon" još nije bila tako poznata... i onda su odabrali mene, možda i zato što je u Pariz išao i Mojmir, pa sam imala malo protekcije.

Grad svetlosti zbunio je Majdu. U svojim je predstavama zamišljala Pariz sav u mermeru i zlatu, umiven i čist, čijim pločnicima hodaju samo posvećeni. Došavši na železničku stanicu i uverivši se da i Francuzi imaju kante za smeće, a da njihovi vozovi putuju šinama od gvozđa, a ne od srebra - bila je razočarana. Prvi odlazak u inostranstvo nije joj se učinio naročitim, sve dok nije dobro upoznala Pariz: njegove ulice, kafane, prodavnice, njegov šarm.

Bez straha na pozornici: Majda Sepe. nekad Majda Bernard

Mala slovenačka muzička kolonija svirala je u „High Officers' Club-u", u Dreju, u blizini Pariza. Svake večeri radili su četiri sata, a onda se cela ekipa - u kojoj su između ostalih bili klavirista Mario Rijavec, tenor-saksofonista Dušan Veble, basista Miran Ugrizek, bubnjar Aleksandar Skale i trubač Mojmir Sepe - noću vraćala u Pariz.

- Ničeg se nisam plašila, jer nisam znala šta me čeka! Ljubljanski džez ansambl je držao veći deo programa, dok sam ja pjevala po šest-osam pjesama. Publika me je primala sa dosta simpatije, jer je to bio klub intimnije atmosfere gde se sve lepo čulo, a nisu mi zamerili ni onda kad baš nisam najbolje pjevala. Dobijali smo čak i ponude da gostujemo u Americi, ali nam je to bilo malo nesigurno, pa smo prihvatili poziv da iduće godine opet sviramo u „High Offices' Club-u", ali u centru Pariza, na Šanzelizeu.

Novo iskustvo: Majda Sepe sa kvartetom Jureta Robežnika sredinom pedesetih godina

Po povratku u Ljubljanu, Majda Bernard prestala je da postoji: udajom za Mojmira, Majda je postala gospođa Sepe, i pod novim imenom prvi put pevala sa Plesnim orkestrom Radio-Ljubljane koji je, logično, radio pod dirigentskom palicom Bojana Adamiča. Bilo je to septembra 1956. kad je organizovana mala turneja po Rijeci, Kopru i Ljubljani.

Prvo festivalsko iskustvo

Pravih predstava o muzičkoj budućnosti Majda nije imala: sama priznaje da je bila „zaljubljena preko ušiju" i da joj je život s Mojmirom - na profesionalnom i privatnom terenu - bio više nego ugodno isprepleten. Brzo je postala majka, ali nije digla ruke od muzike. I dalje je vredno radila na koncertima i tek 1958. snimila prve pesme za Radio, na slovenačkom jeziku. Mada su obe numere bile inostrane („Just Walking In The Rain" i „La Legenda Del Tirolo"), u prepevu su brzo postale radijski hitovi, i Majda je doživela da dobije nekoliko pisama u kojima joj obožavaoci traže - fotografiju i autogram!

Prvi put u Opatiji: Majda Sepe 1964. godine uz pratnju orkestra kojim diriguje Ilija Genić

Tadašnji koncerti po Sloveniji predstavljali su pravo medijsko čudo: kako ničeg sličnog nije bilo, u dvorane su hrlili i stari i mladi da na licu mesta čuju orkestar Mojmira Sepea i mladu, lepu pevačicu koja je savršeno znala engleski i svojim zvonkim tonovima, bar na trenutak, publiku vodila pod skute Zapada, tajanstvenog i privlačnog, sa ukusom zabranjenog. Mada je gospođa Sepe u Sloveniji već bila kult-pevačica, na poziv za jedan od velikih jugoslovenskih festivala morala je da čeka sve do 1964. kad je u Opatiji pevala „Zgodbu ljubezni številka devet".

- Do festivala nije bilo lako doći; pogotovo teško bilo je stići u Opatiju. Na odluku festivalskog Odbora koga će pozvati - niko nije imao uticaja, ni Radio, ni Televizija, ni štampa. Mene dugo nisu pozivali, a iz Ljubljane su već na festivale stizale Beti Jurković, Marijana Deržaj i Jelka Cvetežar. Malo mi je bilo krivo, jer me nisu ozbiljno shvatali. Bavila sam se manekenstvom, u isto vreme pevala, pa je to ljudima bilo čudno: ko sam, zapravo, ja? Možda i nisam tako sjajno pevala, jer je čitava ta generacija imala strašno puno vremena da uči i nauči, nigde se nismo žurili. Mi smo, faktički, rasli sa domaćom zabavnom muzikom, polako sazrevali i dobijali iskustvo...

Televizijska zvezda: Vlado Štefančić i Majda Sepe u emisiji Televizije Zagreb

- Na „Opatiji 64" pjevala sam u alternaciji sa Arsenom Dedićem, a tu su bile i Gabi Novak, Zdenka Vučković, Anica Zubović, Nada Knežević. Sećam se da smo svi pričali samo o muzici, ali se i veselilo: ta opatijska druženja su nezaboravna! Pamtim i Đorđa Marjanovića koji je vojsku služio u Ljubljani i sa svim slovenačkim pjevačima nastupao na „Gospodarskom rastavišču". Joj, divan je bio dečko! Ljubazan, krasan!

Majda se seća: - Na festivalima onog doba, svaka pesma bila je - senzacija! Festivali su bili raskošni, bogati, ljudi su bukvalno živeli za tih nekoliko dana slavlja. Publika je bila uzbuđena: ko će pobediti, kako će ko biti obučen... Ni Slovenija nije bila izuzetak. Tamo su glavne zvezde bile Marijana Deržaj i Nino Robić, mnogo omiljeniji i popularniji nego što sam ja ikad bila. Marijana je to ostala i danas, sa srcem i žarom mlade devojke…

U IDUĆEM NASTAVKU: O GOSTOVANJIMA KOD PREDSEDNIKA TITA

Oceni 5