Majko, otac moj beše li zver?

Noć Pariza

(Sa poslednjeg snimka materinog)

Da li moj otac prema...
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?

Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il' samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...

Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.

Zverstva

Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću - ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčine gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu...

Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanje-Sreće,
Sve je ipak - da l' prokletstvom u meni! - obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
Ne samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći...
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i porube
Zločinci! - tih neba,
Trčalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.

Tajna rođenja

O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati - ha divote! - i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.

U jednoj maslinovoj šumi zanosa,

gorčina nad Velalukom, na Korčuli.