Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Litl Ričard
little richard

Photo: https://www.billboard.com

Mali Ričard je veliki

Awambabeloumbalambemboum, urla Litl Ričard u svom odelu sa šljokicama na nekoliko metara od moje malenkosti i osećam prijatne žmarce kako mi se penju uz kičmu, kao nekoliko decenija ranije kada sam po prvi put čuo ovaj slavni ratni poklič. Ako bih zatvorio oči i prepustio se zahuktaloj lokomotivi mašinovođe Litl Ričarda, kojoj grupa železničara što ga prati na sceni obezbeđuje sveukupno jednu paklenu voznu kompoziciju, pomislio bih da se nalazim u nekoj rupčagi u Kanzas Sitiju krajem pedesetih usred publike pune tinejdžera u teranju.

Ali kada bih ih otvorio, stvarnost bi me podsetila da se nalazim u Fondaciji Kartije, pedeset godina kasnije, za stolom sa još happy few među kojima je i Žan-Pjer Rafaren. Ne, nisam koristio nikakve psihoaktivne supstance – odavno sam prestao s tim – tako da je pretpostavka o flešbekovima usled LSD-a potpuno isključena.

Definitivno nije fleš: parkirao sam skuter ispred Fondacije, siguran sam da me je dočekao Alen-Dominik Peren, pokretač vrlo lepe izložbe „Rokenrol 39–59“ koja prati genezu epopeje, i povrh svega, ovo definitivno jeste privatni koncert pravog Litl Ričarda, koji je, protivno svojoj volji, ipak postao Metuzalem ove priče, jer gotovo niko od njegovih ispisnika, svojevoljno ili silom prilika, nije došao na koncert. Badi Holi se srušio, Elvis je eksplodirao, Orbinson odleteo, Karl Perkins se šlogirao, Džeri Li je živ spaljen ali i dalje operativan, i Čak Beri, koji je i dalje bio aktivan, ali je mnogo kilavije igrao „pileći ples“.

Orkestar Malog Ričarda svira savršeno. Čak previše savršeno. Vidi se da tu fali znoja, krvi i sperme, ali tehnički zvuči besprekorno. A pošto ionako sedimo i večeramo u parteru punom zvaničnika, u srcu prestižne Fondacije Kartije za savremenu umetnost, grupa (entuzijasta) odlično ispunjava svoj zadatak. Naglasimo ipak da su se u taj ugledni zbor uvukle tri legende rokenrola. Grejl Markus, autor genijalnog albuma Mistery Train, i nerazdvojni Liber i Stoler, tvorci hitova tako kolosalnih da pored njih naftovod Baku–Novorosijsk izgleda kao urinarni kateter. A verujete mi na reč, kada prisustvujete koncertu, koji je pritom koncert Malog Ričarda, na samo par metara od ova dva kolosa, to se dugo pamti.

Što se Malog Ričarda tiče, našminkanijeg od svoje voštane replike kod Madam Tiso, on je sačuvao na vokalnim sposobnostima ono što je izgubio na fizičkoj gipkosti. Stešnjen u lamirani smoking, sa besprekornim tankim brčićima iznad ganc novih zuba, sa više laka na kosi nego kod lakirane patke, guguče, kokodače, prede, falsetira, kao histerična devojka koja je neočekivano otkrila kitu pastuva Badija Holija (pogledati odrednicu o Badiju Holiju za više detalja). Ne služim se ovim poređenjem tek tako, da bih izmamio čitaočev lascivni osmejak. Podsetimo se, upravo nam je Mali Ričard otkrio ovaj podatak za Rapido, između ostalih škakljivih, poverljivih detalja, koje sigurno neću iznositi u ovako ozbiljnoj knjizi.

Dobro, možda samo onaj o koksu, koji je toliko šmrkao da mu je nos porastao „do te mere da je šleper mogao da uđe u njega u rikverc, istovari teret i izađe“.

Svakako, manje muči svoj klavir i stoličicu na kojoj sedi. Manje je veselog skakutanja, manje je klavijatura dokrajčenih udarcima noge, ali prošlo je ipak pola veka od njegovog prvog nastupa, a za tih pola veka nije mirno sedeo u uglu pored peći i vezao sitan vez. Uzalud se upinjao, sa neverovatnim entuzijazmom, sa neverovatnom iskrenošću, pomešanom sa takvom čudesnom umešnošću da smo samo mogli da mu zdušno aplaudiramo, stegnutog grla zbog stranice istorije koja se odvijala ispred nas i tvrdoglavo nije dozvoljavala da je okrenemo.

Mali Ričard je veliki.

Oceni 5